Како је краљ Милутин сазидао темеље моћне Србије

Намјерника са наших страна посебно би фасцинирао велики број младих људи, модерно одјевених, који смјерно у дубокој побожности прилазе светињи. У тамошњој вјерској и другој литератури краљ Милутин Немањић се наводи као спасилац Балкана од покатоличавања, заштитник града Софије и као творац православне уније у одбрани од Турака. Овдје долазимо до једног апсурда да наши сусједи више поштују српског краља и боље познају његово житије од нас самих. Не постоји једноставан одговор зашто је то тако. Између осталог и зато што један број Срба, који често некритички глорификује западну културу и традицију, потпуно игнорише властиту баштину и духовне вриједности, јер, забога, кога у Европи којој стреме занимају те балканске приче, које су ионако тек занимација локалних задртих националиста?! И стварно, докле ћемо багателисати све оно што је суштински елеменат нашег националног идентитета? Ово питање посебно добија на значају у времену поплаве псеудонаучних радова, којима се у јавност пласирају разни историјски фалсификати. Па тако чујемо да је наше културно-историјско насљеђе на Косову и Метохији уствари албанско или, у најмању руку, византијско! Или, кад се у православним храмовима широм Македоније на фрескама преправљају имена српских владара, светитеља и ктитора.

Краљ Милутин родио се око 1253. године као други син краља Уроша И и краљице Јелене Анжујске, а упокојио се у Господу 29. октобра 1321. године, прије равно 700 година. Био је српски краљ од 1282. до 1321. године, а на престо је дошао послије сабора у Дежеви. Тада је властела његовог старијег брата, краља Драгутина, огласила неспособним за вођење државе, послије једне повреде у лову, када је постао скоро непокретан. Драгутину је препуштена управа над сјеверним областима (Срем, Мачва и сјеверни дијелови Босне). Милутин преузима власт у вријеме када Михаило VIII Палеолог, цар Византије, подлијеже утицају Свете столице и потписује уговор о црквеној унији, вршећи притисак на сусједне православне земље и светогорске монахе да учине исто. Српски архиепископ Данило II о томе је записао: “Овај хулни цар, ђаволом наговаран, одвоји се од вјере православне и узе вјеру латинску.”

Почетна освајања

Као вјерни син и заштитник православне цркве, краљ Милутин одлучи да се томе супротстави, а како је и од раније намјеравао да византијске области насељене Словенима прикључи српској држави, он убрзо с војском удари на Византију. У енергичном продору заузе Горњи и Доњи Полог, Овче поље, Пијенац и Скопље, гдје ће касније пренијети и своју престоницу. Цар Михаило покуша, уз помоћ Турака и Татара, повратити изгубљене области, али га смрт у томе спријечи. Исто је без пуно успјеха покушавао и његов насљедник, цар Андроник II. У међувремену, 1285. Милутин, помогнут војском брата Драгутина, потуче бугарске кнезове Дрмана и Куделина, који су угрожавали сјеверну границу земље и њихове области (Браничево) прикључи Србији. Потом покори и бугарског кнеза Шишмана, претворивши га у свог вазала. Тад на њега завојшти татарски кан Нагој са силном војском. Притијешњен, некако испослова мир, уз обавезу да сина Стефана пошаље као таоца Нагоју. Чим је отклонио ту опасност, врати се пречим пословима на југу и 1292, уз братову подршку, Милутин потуче славног византијског војсковођу Михаила Главаса. Продријевши све до Свете горе, заузе Струмицу, Серез, Квалу, Дабар, Кичево и Драч, те сиђе чак до равница Тесалије. Ова кампања оконча се тек миром 1301, када му невољни цар Андроник већину освојених области даде у мираз уз руку своје кћери Симониде (Симонис).

Сљедећу деценију обиљежиће његови напори да учврсти и ојача државу, узимајући све конце у своје руке. Тада дође и до озбиљних сукоба са братом Драгутином, посебно око насљеђа престола. Ипак на крају, уз посредовање цркве, браћа се измирише у корист Драгутиновог сина Владислава, мада је то послије погажено. Потом свом тасту Андронику чак три пута шаље у помоћ јаке снаге под командом војводе Јована Гребострека, прво против каталонске компаније, а потом и Турака, а 1314. син Стефан (Дечански) диже побуну против оца, коју Милутин угуши и нареди да се син издајник ослијепи и прогна у Цариград. Осљепљивање је само овлаш учињено, мада се не зна тачно чијом заслугом. Никад миран, након братове смрти, морао се за његове сјеверне области борити са угарским краљем Карлом Робертом.

Краљ Милутин, пуним насловом “Стефан Урош милошћу Божјом краљ самодржац свих српских земаља и поморских”, био је динамична личност, владар чврсте руке и јаке воље, који је Србију етаблирао као значајну европску државу и апсолутно најјачу земљу на Балкану. Настојећи да њене интересе саобрази са општим токовима тог времена, инстинктом рођеног државника, будно је пратио политичке односе у окружењу, али и цијелој Европи. Разбијао је савезе против Србије стварајући контрасавезе, увијек држећи руку на дршци мача, спреман да се као лав баци на непријатеља. Дипломатске је посланике слао чак до Француске, Египта и Златне хорде. У његово вријеме трговина и рударство су у пуној експанзији, што доноси велике приходе који су били услов за стварање јаке плаћеничке војске, али и општи напредак државе. Иако нас толики вијекови дијеле од његовог времена, неке ствари се нису богзна промијениле. У то вријеме римске папе, посебно Никола III, Климент V и Јован XXII, врше непрестани притисак на њега да прихвати католичанство. Уз разне клевете и сплетке против њега дижу и католичку коалицију Угара, Хрвата, Дубровника и Арбанаса, па чак позивају и владаре Чешке, Њемачке, Пољске и Корушке да се придруже борби против “рашког невјерника”.

Односи с Босном

Циљ је био да га коначно виде пораженог како клечи и папи љуби прстен и ногу као покоран католик. У једном тренутку, притјеран уза зид, 1307. обећава папи Клименту да ће прихватити католичку вјеру, али су каснији догађаји потврдили да је то био само тактички потез. Остајући чврст бедем православља, сигурном руком смјело је кормиларио државним бродом кроз опасне хриди историје. Његова држава, заједно са Драгутиновим областима, протезала се од ријека Врбаса на западу, Саве и Дунава на сјеверу до Прилепа на југоистоку и уз јадранску обалу од Омиша до самог Драча. Између тих области, окружена са три стране српском државом, налазила се босанска државица, на чијем је челу тада био бан Стефан Први Котроманић, зет краља Драгутина, ожењен његовом кћерком Јелисаветом. Немањићи иначе нису имали територијалне аспирације према западу, држали су добре односе са Босном и њеним владарима, који су и сами били Срби и тако се осјећали. Како то знамо? Па говорили су српским језиком, писали српским писмом (Повеља Кулина бана), узимали су српско владарско име Стефан, крунисали се и миропомазивали на гробу Светог Саве у Милешеви, мада су, изложени великим притисцима Рима, лавирали између источне, западне и цркве босанске.

На крају су, због крвних веза са Немањићима, претендовали и на њихов престо (Твртко). Они што су били против споменика Немањи, први ће се нарогушити на ове “великосрпске” тврдње, упркос чињеници да су релевантни западни извори, укључујући и самог Бењамина Калаја, утврдили да су Босна и Херцеговина српске земље. Милутинову епоху карактерише снажан напредак Србије на свим пољима, отварају се рудници, кује се новац, предузима се велика градитељска активност, што је пратио развој умјетности, сликарства (Астрапа Михаило и Евтихије), књижевности (Теодосије и Доментијан), преводе се и преписују књиге, образују се свештеници и монаси, развијају се лијепи занати.

Трговина цвјета, шире се извозно-увозни послови, постављена је основа законодавства и државне управе. Уз све то, значајно је увећана војно-политичка моћ и општи углед државе. На двору је уведен византијски протокол и раскош, Андроников мировни преговарач Теодор Метохит је забиљежио о Милутину: “... око тијела је имао много накита од скупоцјеног камена и бисера, колико год је могло да стане и сав је трептао у злату”.

Таква држава је била снажна основа на којој ће се развити моћно српско царство, када на историјску сцену ступи његов унук Душан Силни, државник и војник, кадар слиједити и оваплотити Милутинову визију Србије. За своје, без сумње, велико државно дјело Милутин је имао снажну подршку и ослонац у Српској православној цркви и то није дошло само од себе. Осим што је био заштитник вјере православне, он је био ненадмашни градитељ храмова, њихов велики добротвор. Па тако и црквена организација доживи свој успон, број епархија би подигнут на укупно 16. За 40 година владања саградио је и обновио исто толико цркава и манастира, више од свих Немањића заједно.

“Био је незасити зидатељ божанских цркава”, записао је српски архиепископ Данило II, његов биограф.

“Радуј се свети краљу Милутине, градитељу неба на земљи”, ријечи су акатиста, њему посвећеног.

Задужбине великог Светог краља су посијане широм простора гдје живе Срби, али и по далеким страним земљама. Од манастира Крупе у Далмацији, Моштанице под Козаром и требињског Тврдоша, до чак четири хиљаде километара удаљене цркве Светог Стефана на Синајској гори и манастира Светих арханђела у Јерусалиму. У Хиландару зида цркву и дозиђује бедеме, гради по Светој гори и широм Византије. Ктитор је манастира Светог Јована у Цариграду, уз који гради и болницу за убоге и сиромашне. У Солуну подиже цркве Свете тројице, Светог Николе (црква сирочади) и Светог Георгија, која је данас музеј (Агиос Лериос). У самој Србији треба посебно истаћи бисере његовог градитељства - Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску и Нагоричане. Помагао је чак и католичке самостане, задужбину своје мајке Јелене, а цркви Светог Николе у Барију даривао је сребрни иконостас. У тамошњим аналима он се помиње као Краљ Србије, Дукље, Албаније, Бугарске и земаља од Јадранског мора до Дунава.

Да ништа друго није учинио до ових градитељских подухвата, било би довољно да у српској историји буде уписан златним словима.

“Државни” бракови

Краљ Милутин се женио пет пута и сви су ти бракови били мотивисани искључиво државним разлозима, без пуно размишљања их је склапао и раскидао, како су виши интереси налагали. Прва жена му је била Српкиња, племенитог рода, непознатог имена. Затим се оженио кћерком његовог савезника, тесалског севастократора Јована Анђела, коју је убрзо вратио оцу. Потом склапа брак са Јелисаветом, угарском сестром краља Владислава В и свастиком свог брата краља Драгутина. Од ње се разводи да би узео Ану, кћерку бугарског цара Тертерија. На крају тај брак је поништен, да би се коначно вјенчао са малољетном византијском принцезом Симонидом. У међувремену је одбио удовицу бугарског цара Самуила, која му је нудила руку и царску круну. Из тих бракова Милутин је имао два сина - Константина и Стефана (Дечанског) и три кћери.

Многи његови критичари оштро му замјерају овакав однос према браку, као и сурово кажњавање сина Стефана, те оружане сукобе са братом. Међутим, историја нас учи да су моћне државе стварали људи који нису били баш превише обзирни и сентиментални, посебно у то вријеме, када су бруталне казне биле свакодневица (за ситну крађу одсијецала се рука). Савремени “мудраци” врло често занемарују принцип хронотопа, по којем се далеки историјски догађаји не могу мјерити ововременим аршинима. Милутин је као владар можда био и већи од државе коју је створио, требало је да падне да би то потврдили догађаји који ће услиједити. Велики Свети српски краљ напустио је овоземаљски живот и своју душу предао Господу прије тачно седам вијекова, 29. октобра 1321. године у старом двору у Неродимљу. Сахрањен је манастиру Бањска, који је раније одредио за своје вјечно почивалиште.

Недуго потом обзнањено је да његове нетрулежне мошти имају чудотворне целебне моћи, па га је српска црква тек двије године од упокојења канонизовала за светитеља, који се као Свети краљ прославља 12. новембра. Најезда Турака ни у гробу му није дала мира, па су  монаси, у страху од скрнављења, пред косовску битку мошти пренијели у Трепчу, а одатле их је са истим разлогом 1460. митрополит Силуан пренио у Бугарску. Ето, ту смо и почели ову причу о једном од највећих српских владара, којег поштују широм православља, а у византијским хроникама само се уз његово име ријеч краљ пише великим словом К.

Парче одежде у Брчком

У софијској цркви Свете Недеље сваке године, уочи празника Светог краља, 29. октобра, врши се замјена одежде на моштима светитеља. Том чину је 2017. године присуствовала група вјерника из Брчког, уз благослов владике Фотија. Обичај је да се замијењене одежде дарују неком храму, а парчићи свечеве кошуље подијеле присутним вјерницима. Овом приликом Бугарска јерархија је донијела одлуку да, тада замијењену одежду, уступи храму Христа Спаситеља у Брчком, како би била изложена први пут у нашим крајевима, на духовно окрепљење овдашњим вјерницима.

Области у саставу Србије

Из данашње Босне и Херцеговине у Милутиновој и Драгутиновој Србији би се нашле и области око садашњих градова: Бањалуке, Српца, Челинца, Прњавора, Дервенте, Добоја, Модриче, Брчког, Шамца, Градачца, Сребреника, Тузле, Угљевика, Бијељине, Зворника, Требиња, Билеће, Невесиња, Калиновика, Гацка, Коњица, Јабланице, Мостара, Стоца, Чапљине, Широког Бријега, Читлука, Стона, Цавтата, Плоча, Градца, Макарске, те острво Мљет и полуострво Пељешац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.