Историја црквених подлога обновљене Саборне цркве у граду на Неретви (2): Доказ снаге православља у Херцеговини

Ђорђе Микић
Историја црквених подлога обновљене Саборне цркве у граду на Неретви (2): Доказ снаге православља у Херцеговини

Богодо је припадао познатој породици Милорадовића, а касније манастиру Житомислићу. Када је превјерила и постала прва у Мостару, породица Лакишића га је одузела од манастира. Налазио се под Чабуљом, а у њему је као и у Голији и у Шипачну “најслађе, најједрије и најбоље месо у цијелој Херцеговини”. Тада је и стари Ахмед Велић казивао да је од манастира Житомислића отето село Богодо, јер се у њему нашло незаконито дијете, па су га Лакишићи себи присвојили.

Према Чокориловом опису, село Рашка-гора имало је 128 душа, Раштани, Виовићи и Планица 118, а град Љубушки у парохији мостарске цркве имао је 110. Тај град, право од Мостара на запад био је удаљен шест пуних сати хода “на добру коњу, а младу човјеку”. Тамошњи народ није имао цркву нигдје до у Мостару. Чокорило је сматрао да је једна црква била потребна у Љубушком, “али је народ био сиромашан па није имао трошак, иако је капетан Али-бег био спреман да да мазбату, да дође царски ферман”.

Села Бијелог поља на сјевероисточној страни која су припадала мостарској парохији звала су се Врабчићи са 173, Кути и Ливач 45, Патаци 68, Лишани 84, Жељуша и Зеленика 119, Приграђани 46, Равци и Грабовчићи 129, Ласењани 38, Зајевне 178 душа. Ни она нису имала цркву, а Чокорило је сматрао да је једна црква требала у селу Жељуши, а друга у Зајевнима.

Мостарској парохији припадала су и села из коњичког кадилука: Кула и Чичево са 97, Борци 153, Бијела 85, Челебићи и Удбар 125, Острожац 59 и Доброгожђе 49 душа. Чокорило каже да ни она нису имала цркву до у Мостару, “од којег је Доброгожђе било удаљено 16 сати хода на добром коњу”. Сматрао је да су цркве требало да постоје у Борцима и Челебићима, а за то што их није било кривио је раније владике.

Везани текстИсторија црквених подлога обновљене Саборне цркве у граду на Неретви (1): Симбол живота и постојања Срба у Мостару

На основу његових података, цијела парохија мостарске цркве имала је 4.817 душа и четири свештеника: Јоаникија Памучину архимандрита, Прокопија Чокорила, Гаврила Баљорда и јереја Јована Милићевића. Мостарска црква је 1855, за митрополита Јосифа, завела протоколе вјенчања, крштења и сахрањивања. Дозволу су добили на основу молби Јоаникија Памучине, Прокопија Чокорила и Јована Милићевића. Прве протоколе је уредио архимандрит Јоаникије Памучина, по упутствима протопрезвитера Ђорђа Николајевића из Далмације.

При прегледу прихода православне општине, почевши од 1823. до 1855. године, пронађене су 84 кесе готовине, остављене “за случај да би се коме живот избавио”. По Чокорилу, то је “било мало новца”. У то време општина подиже школску зграду, а за управљање радовима нашла је Растина Дреча. Темељ је положен у мају 1855, а школа покривена у априлу 1856. године. За њу је потрошено више од 100 кеса, тј. 4.366 форинти и 64 гроша, а за завршетак се још морало и задужити.

Мјесто градње Саборне цркве у Мостару, за коју се кад је завршена писало и говорило да је “највећа у то доба у целом Српству”, одабрано је на простору Пејаковине, великог винограда “који је некад Али-паша био самовласно притиснуо” и око којег се “после његове смрти водила расправа”, која је решена 2. јуна 1862. године. Те године, после завршетка тзв. херцеговачке буне, игуман Серафим Перовић и Ристо Иванишевић су предали седам фермана у мостарску мешћему (општину), која се налазила у Старој махали (касније улица Мала тапа). Тражило се да се, поред Саборне цркве у Мостару, изгради још шест православних храмова у Херцеговини.

Мјесто за Саборну цркву, мостарски Срби су изабрали јер се тешко могао наћи толико велики празан простор, у српском крају, између две школе, недалеко од Старе цркве и близу Митрополије. Мјесто на коме је имало да се подигне црква доминирало је цијелом мостарском долином, јер је готово цијела варош, сем Луке, лежала пред њом као на длану. Постављена на подручју столачке границе, на висини, црква је одмах падала у очи, ма с које стране се прилазило граду. Истовремено, висока, моћна, солидна, лијепих линија, мада неоригиналне архитектуре, црква је чинила леп утисак и с разлогом била понос пожртвованог православног Мостара. Владимир Ћоровић каже: “Људи су хтели да том импозантном грађевином, 'Саборном црквом', како су они наглашавали, даду нарочит значај овом месту, пруже доказ о својој верској ревности и потврде снагу православља и веру у његову српску будућност уопште у том месту и у тој верски мешовитој и политички изложеној области”.

Према Ћоровићу, први радови почели су 15. марта 1863. године. Каже да се у архиви мостарске општине налазио тестамент обрачуна за рад у тој години. Сваке недјеље по три изабрана грађанина “надгледали су посао и бринули се с љубављу око њега, вршећи исплате радника и пазећи на сваки грош”. Карактеристично је да је цркву почео да гради мајстор Спасоје Вулић из Тетова, који је 1857. године градио цркву Светог Николе у Фочи. Када су попуцали стубови, Мостарци су се обратили градитељу сарајевске Саборне цркве, мајстору Андрији Дамјановићу-Зографском из Велеса, који је 1868. године завршио рад у Сарајеву. Андрија је зидање мостарског храма не само “поправио”, већ је и унео неке нове декоративне елементе у архитектонске композиције, својствене свом еклектицизму.

Зидање храма је ишло доста споро - грађевина је била огромна, а општина се прилично мучила са средствима, која су брзо премашила првобитно предвиђену суму. Већ прве године у зидање је утрошено 162.032,35 гроша. Да покаже своју пажњу за хришћане, сам султан Абдул Азиз је дао прилог од 100.000 гроша. Помоћ словенских комитета упућивана је преко руских конзула. Конзул у Мостару Николај Шишкин, 9. октобра 1864. године, јавља митрополиту Михаилу да је кнез Михаило преко њега Мостарској црквено-школској општини послао 250 червонаца за довршење Српске православне цркве у Мостару. Највећи дио средстава “дали су главни Мостарци, а они који нису могли да се одуже новцем, одуживали су се физичким радом. Није се жалило ништа, само да све испадне што боље”.

Завршена је и освећена 31. октобра 1873. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке. Сматра се да је Андрија Дамјановић радио и каменорезачке и дрворезачке радове. Он је са помоћницима радио и иконостас у цркви и клесани украс на фасадама. Златну плаштаницу даровао је руски цар. У Саборној цркви су биле и руске иконе са Христом из XVIII века. Посвећена је Сошествију Светог Духа (Светој Тројици), десни олтар Светом Николи, а леви Светом Сави. У међувремену, 1861. године, сазидана је капела у Српској женској школи, посвећена Марији Магдалени.

Ту српску саборну светињу није мимоишла ратна криза 90-их година XX вијека у тадашњој Југославији. Хрватска војска ју је гранатирала 7-8. јуна 1992. године, а другог дана Духова, 15. јуна, на дан црквене славе, минирана је и сравњена са земљом. Исте године, нешто прије, миниран је и Епархијски двор, који је подигнут у првој половини XIX вијека, са капелом Свете Марије Магдалене. Истовремено, Стара црква је спаљена.

На њој су после рата извршени неопходни заштитни радови. Знатно дуже теку радови с пуним сјајем на Саборном храму.

(Крај)

 

ХРОНОЛОГИЈА
ХРОНОЛОГИЈА
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана