Истине и лажи о Јовану Дероку, опјеваном капетану ЈВУО: Пуцајте изнад њихових глава

Драган Мијовић
Истине и лажи о Јовану Дероку, опјеваном капетану ЈВУО: Пуцајте изнад њихових глава

За младог краљевог поручника Јована Дерока година 1940. била је година великих остварења. Низали су се ведри и успјешни дани, оженио се, добио чин капетана и Орден бијелог орла за ревносну службу, затим постао командир противавионске батерије, а у току припреме за генералштабну службу написао је врло запажену књигу о Топличком устанку и герилској борби. То дјело је изванредно примљено, а од стручне јавности аутор је оцијењен као изузетно даровит писац.

Овом 28-годишњаку из угледне и познате породице смијешила се блистава каријера. Уздржан, ненаметљив, пристојних финих манира, био је омиљен у друштву колега, али и много женско око остало је на том младићу, који је својим изгледом могао стати раме уз раме са тадашњим звијездама златног доба Холивуда какви су били Гари Купер, Ерол Флин, Грегори Пек или његов вршњак Тајрон Пауер, на којег је помало и личио. А онда се слика свијетле будућности разбила у парампарчад. Дошла је кобна '41. година и тај несрећни април, који је уз именицу рат ушао у анале као кратки оружани сукоб у којем је Војска Краљевине Југославије, противно свим предвиђањима, за свега дванаест дана била разбијена. Темељи државне зграде били су толико поткопани сепаратизмом и издајом, да се она при енергичном удару њемачке ратне машинерије срушила као кула од карата. Његова јединица, стационирана у околини Загреба, пала је по већ припремљеном домино ефекту, јер је ланац командовања био прекинут, а на сваком кораку антидржавни елементи су саботажама и субверзијама чинили све да се Нијемци буквално прошетају кроз Хрватску, обасипани ерупцијом одушевљене добродошлице.

У млађаном Јовану гори пламичак косовског завјета. Одан официрској части и заклетви, он не жели положити оружје и повлачи се према Црној Гори, гдје би по ратном плану његова јединица требало да настави борбу. Међутим, од тога нема ништа. У Боки тад среће поручника Звонка Вучковића, Хрвата поријеклом из Вареша код Сарајева, искреног југословенског патриоту, приврженог српској слободарској и војној традицији. Сазнавши да се на Равној Гори окупила група официра која не прихвата капитулацију и жели наставити герилску борбу како би са образа опрали срамоту априлске катастрофе и њих двојица се средином јула обреше у том колу. Дража Михаиловић као стари обавјештајац брзо је проникнуо у карактер Јована Дерока, најмлађег капетана у својој војсци, његову официрску част, озбиљност, интелигенцију и ватрени борбени дух.

За разлику од њега неки су коментарисали да је тај бледуњави момак неко градско дијете, мамина маза и да ће у првој борби поклекнути. Њихова скепса са дозом љубоморе посебно је испољена када је Дероко добио прва и то висока командна задужења. Но, ускоро ће их гласови са терена о његовим способностима, командном интегритету и огромној личној храбрости, натјерати да се уједу за језик и да убудуће са великим респектом спомињу његово име.

Опсада Краљева

Од августа до октобра те '41. јединице Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), под командом генерала Михаиловића од Нијемаца су ослободили: Лозницу, Богатић, Крупањ, Бању Ковиљачу и Горњи Милановац. Првог октобра заједно са партизанима ослобођен је и Чачак, а Дероко је равногорски представник у заједничкој команди. Убрзо потом доноси се одлука да здружене јединице ових устаничких војски крену у ослобађање Краљева. Команду над јединицама добија четнички мајор Радослав Ђурић, а Дероко је начелник заједничког штаба и истовремено командант прве Дражине артиљеријске јединице, са топовима које је управо он заробио у Чачку, а плијен солидарно подијелио са партизанима. Опсаду Краљева извршило је око 4.500 равногораца и око 1.500 Брозових војника. Та бројност није осигуравала сигуран успјех, јер је град, као стратешки важну тачку, бранила 717. посадна дивизија са 3.000 војника, наоружана до зуба и утврђена системом бетонских бункера, ровова и других запрека. Током опсаде, која је трајала скоро цијелог мјесеца октобра, капетан Дероко је човјек око којег се све вртјело. Бујном младалачком енергијом и патриотским заносом бацао се са једног задатка на други. Обучавао је заједничке командосе, формирао диверзантске тројке и ноћу с њима упадао у град, вршио саботаже и доводио “жив језик”, а дању правио ратне планове и припремао разна приручна средства за напад. Обазриво са пуно такта стишавао је неповјерење и суревњивост међу странама, инсистирајући на толеранцији и заједништву, храбрио је колебљиве, али знао и припријетити. Једном ријечју, он је својом личношћу наткрилио цијелу ту операцију. Прве борбе око Краљева почеле су 4. октобра, да би се временом интензивирале. Нијемци због губитака врше масовна хапшења по граду и већ средином мјесеца почињу са стријељањем по оној кобној Хитлеровој наредби да се за једног убијеног Нијемца стријеља 100, а за рањеног 50 Срба. Њемачки генерал, Аустријанац Франц Беме, који је мјесец дана раније примио команду над Србијом, овако је ту наредбу образложио нижим командама: “Прегазите ову земљу, у којој се 1914. потоцима лила њемачка крв због подмуклости Срба. Ви сте осветници мртвих, одмазда мора погодити цјелокупно становништво.” За наредних неколико дана биће стријељано укупно 2.190 цивила. Сазнавши за то, четници желе пошто-пото да заузму град, уз спремност да плате било коју цијену, међутим код партизана ће се ускоро, под дејством супротних наређења, испољити пасивност и опструкција борбе. Овдје треба јасно подвући разлику између већине обичних партизанских војника, који су били за удружену борбу против Нијемаца и комуниста, њихових команданата, а посебно политичких комесара. У ноћи 15. октобра Дероко је низ тјеснац Комиџор гурнуо на њемачке запреке вагон напуњен авионским бомбама. Детонације су биле страховите и код моста је пробијена барикада, над Краљевом је сијевала “жива ватра”.

То је био знак за жесток напад по својим правцима. Отвара се крвава борба, у којој четници у таласима јуришају на њемачке утврде и бункере. Одред смрти поручника Сима Узелца, Летећи одред Новице Цотољевића и Јелички одред капетана Јована Бојовића пробијају се у сам центар града. Међутим, изузев Трнавског батаљона, све друге партизанске јединице остају пасивне, а неке су се извукле већ са првим мраком. Нијемцима то није промакло и они с јаким оклопним јединицама крећу у противнапад, запосједају напуштене партизанске положаје и равногорцима долазе с леђа, доводећи их у безизлазан положај. У том тренутку почиње невиђена кланица и страшна изгибија четника, само у Јеличком одреду од 100 бораца изгинуло је 70. Том приликом јуначки гине смјели Личанин из Перушића, поручник Симо Узелац, командир Одреда смрти, који се борио до посљедњег даха, одбијајући да га рањеног са бојишта изнесе неустрашиви наредник Милутин Јанковић. Гину и капетани Душан Лаушевић и Петар Дејановић. Поред њих равногорци ту остају без свог великог хероја, капетана Јована Бојовића који пада у јуришу, предводећи Јелички одред. “Одред смрти јавља Дражи, Бојовића да не тражи/../О, Јелице, је л' ти жао, Бојовића што је пао, Бојовића и осталих, на Краљеву храбро палих”, спјевао је народ.

Преговори

Крајем октобра Тито и Дража у Брајићима поново преговарају о наставку заједничке борбе, при чему је Михаиловић намјеравао да све устанике временом стави под своју, односно контролу легитимне владе у Лондону, признате од савезника. За Броза су то били само тактички преговори, а одлуку о другој фази револуције већ је био донио. То је конкретно значило да послије стварања оружане силе под руководством Комунистичке партије (1. фаза) треба уништити и елиминисати све елементе претходног поретка и тако оружаном револуцијом преузети власт у земљи (друга фаза). Ефикасну формулу већ су пронашли њихови идоли бољшевици, када су својој држави, исцрпљеној ратним напорима, 1917. револуцијом зарили нож у леђа током Великог рата. То је наравно директно водило у грађански рат, а посебна је прича што то крвно коло (револуцију) Броз није започео у Хрватској, већ је то сјеме братоубилачког раздора донио у Србију.

Због својих раније исказаних преговарачких способности, у Дражином тиму био је и капетан Дероко. За разлику од претходне двојице, он је у својој неисквареној честитости помало наивно вјеровао да је заједничка борба са комунистима против окупатора не само пожељна, него и могућа. Послије тога, каква-таква заједничка опсада Краљева поново се наставља, уз већ испољену опструкцију партизана, који су на Ружића брду 28. октобра чак оставили и топ Нијемцима, узмичући без иоле озбиљног отпора. Равногорци 1. новембра чине посљедњи покушај да заузму Краљево. Том приликом у борбу уводе два тенка “хочкинса”, заробљена раније код Горњег Милановца. Нешто прије поноћи продиру у град, при чему први тенк наредника Драгомира Топаловића избија на централни трг, али ни тада нису успјели разбити добро утврђену њемачку одбрану. Поново се десило исто, већина партизанских јединица је остала пасивна и акција је морала бити прекинута.

Владимир Дедијер, каснији Титов биограф, тада присутан на овим просторима, у свом “Дневнику”, други том, признаје “партизанску кривицу за неуспјех и непотребне четничке жртве од 250 људи”. Са друге стране, Нијемци су у свом извјештају навели да су побуњеници на Краљеву изгубили око 500 људи. Кап је прелила чашу и дошло је до свађе унутар заједничког штаба. Четничку горчину није тешко замислити, упирали су прстом у партизанског комесара Ратка Митровића, као главног кривца за неуспјех. Причало се да га је наводно десетак дана раније са упереним пиштољем Дероко пред собом тјерао у борбу, кад га је нашао скривеног у некој штали или шупи. Послије рата по том вајном комесару названо је низ улица, школа, установа и предузећа, а стварним јунацима се ни за гроб не зна. Дероко тада у селу Дракчићима сазива старјешине једне и друге стране, с намјером да спријечи даљу конфронтацију, мада је већ дошло до сукоба у Пожеги, Ужицу и Чачку. Међутим, то није “пило воде” и грађански братоубилачки рат је могао да почне. Он се потом повлачи на свој љубићки артиљеријски положај. Још не губећи посљедњу наду у помирење, својим борцима наређује да у случају сукоба са партизанима пуцају изнад њихових глава. “То су наша заведена браћа, која ће се отријезнити од црвене пропаганде”, говорио је.

Своју наивност платио је главом. Партизани, који су нешто раније под пријетњом смрћу спровели масовну мобилизацију, нападају га 6. новембра с намјером уништења његове јединице и преотимања артиљерије. Он брани топове на Љубићу све док се, озбиљно рањен, није морао повући. Када се 8. новембра спустио до рјечице Чемернице да опере и превије ране, ту са мањом групом сабораца бива заробљен и звјерски убијен. Пада као прва жртва братоубилачког сукоба, који ће однијети небројене животе и оставити подјеле које још трају.

“Ко те то тако рани, човјече - Брат - Па зато је тако дубоко”, каже народна мудрост.

По матичним књигама цркве у Прељини, са више од двадесет убода ножем усмртио га је партизан Милутин Милошевић из Прислонице. Упадљива је сличност овог ужасног чина са једним историјским догађајем, наиме, на том истом Љубићу Турци су у слијепом бијесу 126 година раније на комаде исјекли српског јунака Танаска Рајића, који је до задњег даха бранио своје топове. За Дероково звјерско убиство народ је везивао још нека партизанска имена, а у покушају да забашуре овај злочин побједници, власници монопола на “истину”, у своје су документе уписали неке друге верзије, које неће нарушити слику узвишених моралних узора, коју су без трунке стида о себи стварали. Дерокова погибија болно је одјекнула у народу, а на Равној Гори је изазвала дубоку потиштеност, 29-тогодишњи капетан био је не само један од најомиљенијих већ и најперспективнијих официра међу четницима и уз погибију мајора Бошка Тодоровића у Херцеговини сматра се ненадокнадивим губитком за ЈВУО. Његов леш, бачен у ријеку, извадили су сељаци и сахранили на обали. Апсурд је био да прва жртва грађанског рата буде баш он,

“Дероко је од свих наших официра, с највише увјерења радио на зближавању четника и партизана”, ријечи су Звонка Вучковића, са којим је сагласан и Младен Жујовић, тада угледни српски политичар. То исто су, на овај или онај начин, у својим сјећањима потврдили и неки од партизанских ондашњих официра, као Павле Јакшић и Ђоко Миловановић.

Легенда

Па зашто су га онда комунисти убили? Одговор лежи у неколико чињеница. Као прво, постао је сувише популаран и уживао неподијељену подршку народа тог краја па је тако потискиван комунистички утицај. Вучковић такође пише: “Дероко је постао легенда, не само у нашим, него и у партизанским редовима.” Људи су вољели овог младог човјека, чије лице је одавало племенитост и било обасјано неком унутрашњом искреном добротом. Поред тога, “црвена” пропаганда је имала погубно дејство на менталну структуру појединаца па и маса које су уз расипавање мржње систематски хушкане против “класног непријатеља”, гдје су наравно спадали и официри одани краљу и монархији. Баш они су били посебно омражени, јер су, као славом овјенчани побједници из претходног рата, били стуб државе и у народу њен најпоштованији сталеж.

Када на терену више није било комуниста, на Богојављење '42, Дероково тијело је пренесено и, уз присуство огромног броја поштовалаца и угледних људи тог краја, сахрањено на Љубићу поред споменика Танаску Рајићу, због поменуте симболике. Да његова смрт није била тек изолован злочин неког суманутог убице, већ дио планског бруталног система злочина, говори и чињеница да су послије рата партијски егзекутори одвратним, нељудским поступком његов гроб раскопали, а кости бацили у неку јаругу да с њима нахране дивље звијери. Ти исти изопачени нељуди, бришући трагове злочина, чинили су нове. Обрушили су се и на Давида Комадинића из Коњевића, који је првобитно сахранио Дероково тијело код ријеке.

Данима су га прогонили и на крају и убили, око свега зидајући чврст зид ћутања. Голема је листа сличних ужасних и потпуно непотребних злочина, при чему је зачуђујући потпуни изостанак осјећаја кривице и кајања за своја недјела код тих циничних “моралиста”, у чијим бајкама пише да су за украдену шљиву знали стријељати борца.

Угледна фамилија

Јован Дероко рођен је прије 110 година, 7/20. априла 1912. у француском граду Крезоу, гдје је његов отац, пуковник Владислав Дероко, боравио на испитивању и куповини топова за српску војску у тамошњој фабрици. Његов дјед Јован, поријеклом Италијан, професор на лицеју, доселио се из Дубровника у Београд 1850, оженио се Катарином Вуковић, прешао на православље и узео крсну славу Светог Марка. Мајка капетана Дерока Наталија била је кћерка једног од највиђенијих Срба 19. вијека, др Владана Ђорђевића, предсједника владе, дипломате, љекара и књижевника. Породица Дероко дала је многе угледне људе. Јованов брат од стрица био је познати архитекта Александар Дероко, између осталог аутор Храма светог Саве на Врачару, Капеле сарајевско-видовданских хероја и Преображењске цркве у Сарајеву.

Топаловић и Тозовац

Са поменутим трагичним догађајима у вези са Краљевом тијесно су судбински повезана и два почивша популарна пјевача народне музике. Отац пјевача Добривоја Топаловића, поручник Драгомир Топаловић био је командир штабске чете генерала Михаиловића и ријетко смион и способан ратник. Управљао је првим тенком који се 1. новембра '41. храбро пробио до трга у Краљеву и то без граната, користећи само митраљеску ватру. Светозар Тоза Жиковић, отац Предрага Живковића Тозовца, угледни краљевачки угоститељ и музичар, био је један од 1190 стрељаних Краљевчана средином октобра '41.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана