Феликс Дадајев - Стаљинов двојник

Срна
Феликс Дадајев - Стаљинов двојник

МОСКВА- Стаљинов двојник Дагестанац Феликс Дадајев замјењивао га је годинама - појављивао са у филмским журналима, читао текстове на радију, примао госте... а да нико од околине ништа није примијетио.

Стаљин је имао већ три двојника у тренутку када је Дадајев због изузетне сличности, постао службени двојник вође.

На идеју да се пронађу "дублери" дошао је генерал Николај Власик двадесетих година прошлог вијека док је био на челу специјалног осигурања Кремља. У тој служби сматрало се да није сигурно да се Стаљин лично појављује на митинзима пред радницима, с обзиром на то да је имао много непријатеља.

Први двојник, извјесни Рашидов са Кавказа, погинуо је када је експлодирала подметнута мина док је "Стаљинов" аутомобил са свитом пролазио Црвеним тргом.

Дадајев је мијењао Стаљина, а о томе ништа није знала ни његова породица, наводи "Руска ријеч".

Када је почео Други свјетски рат, Дадајев је послат на фронт у концертну бригаду да подиже војницима морал. Када је у једној бици озбиљно рањен и проглашен мртвим, за њега се заинтересовао и НКВД /Народни комесаријат за унутрашње послове/.

Дадајевљева породица обавијештена је грешком да је он мртав, а совјетским властима то је одговарало.

Након једног наступа 1943. године Дадајеву су пришли људи у цивилу и у тајности га одвели у Москву. Смјестили су га у једну викендицу изван града, лијепо га нахранили и објаснили што се од њега очекује.

"Ја сам у сваком погледу изгледао као Стаљин. Био сам исте висине, имао сам исти глас и исти облик носа. Само су ми уши прерушили да буду као вођине. Али то није било тешко – само се налијепи додатак од гутаперке боје коже тако да ушна шкољка буде дубља.

Затим се додају разне ушне неравнине, а лијепљена мјеста се замажу пудером - и уши друга Стаљина су готове", сјећа се Дадајев.

Морао се удебљати 11 килограма да би и по томе био сличан и умјетно мало "зажутити" зубе јер је Стаљин много пушио. Под присмотром НКВД-а и учитеља глуме увјежбавао је Стаљинову мимику, интонацију и покрете до најситнијих детаља.

Само најужи круг људи је знао да постоји "дублер". Дадајев је потписао документ о ћутању, а било му је забрањено да комуницира са породицом и родбином.

У аутобиографској књизи "Земља естрада" он пише: "Најважније је било да се потрудим око првог пробног сусрета са члановима владе, да шутим као да вођа није баш расположен за разговор, али ако искрсне ситуација да ипак требам нешто рећи - онда да то учиним лаконски, и наравно, гласом Јосифа Висарионовича".

Након тога су Дадајеву повјеравани службени Стаљинови пријеми, сусрети са страним делегацијама, сцене у филмским кроникама, читање извјештаја на радију, излазак и стајање с друговима на Маузолеју за вријеме параде на Црвеном тргу...

Нико од присутних није примијетио ништа необично.

На крају се испоставило да је у многим књигама и листовима штампан свечани вођин портрет, а заправо је то био Дадајев.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана