Фаталне Црногорке које су срушиле Романове

Агенције
Фаталне Црногорке које су срушиле Романове

Црногорске принцезе Милица и Стана (Анастасија), ћерке кнеза Николе Петровића Његоша, успјеле су да узму под своје читав царски двор и постале зла судбина читаве царске породице – показују најновија изстраживања.

Било им је суђено да одиграју одлучујућу улогу у судбини Руске царевине и да на мистичан начин учине ближим њен крај.

Црногорски кнез Никола Петровић Његош био је русофил и своје ћерке Милицу и Стану послао је да се школују у Петербургу, у Смољном институту. Сестре су довезле из Црне Горе непоколебиву вјеру у натприродно, окултно, у магију и мистику. Послије завршетка школовања сестре је очекивала одлична партија за удају.

Године 1889. на свечаној вечери у част црногорског кнеза Николе Петровића Његоша цар Александар Трећи је подигао чувену здравицу: Пијемо за здравље јединог мог пријатеља – кнеза црногорског. Управо тада је била објављена вјеридба црногорских принцеза са представницима Дома Романових, рођацима цара Александра Трећег – Петром Николајевичем и Георгијем Лејхтенборским. Ипак још прије вјенчања Црногорке су почели да уводе у званични царски круг. Позивали су их на доручак, на вечере, гдје су често сједеле поред цара, с десне и лијеве стране, што је било знак велике наклоности.

Брак Милице и Петра Романова био је врло срећан, мада се у вишим круговима говорило да су Милици у њеним „љубавним" стварима усрдно помагала три мага, позвана или из Париске академије окултних наука, или из саме Црне Горе. Али породични живот Анастасијин није био тако срећан. Њени односи са мужем су били прилично компликовани, нису помагале ни спиритистичке сеансе са некаквим "месјеом" Филипом, кога је Анастасија позвала из Француске у покушају да спасе свој породични живот.

Георгиј Лихтенбергски је признао да своју жену није волио ниједан дан. Анастасија је често била у гостима у кући своје сестре Милице и тамо се упознала са великим кнезом Николајем Николајевичем. Тада је њен брак постојао само формално, и Стана је чинила све да се он и правно распадне.

У разговорима са царицом жалила се на свој несрећни брак, играла улогу мученице и молила да јој се помогне око развода. Станин развод не само да је провоцирао осјећај свеопште допуштености међу другим представницима Дома Романових, већ је извазвао и талас сличних молби цару Николају Другом.

Ову моду развода назвали су друштвеним чиром. За склапање другог Станиног брака са Николајем Николајевичем било је потребно добити дозволу Светог синода, јер по законима Цркве два рођена брата нису могла да се ожене двијема рођеним сестрама. Али овдје је улогу одиграло пријатељство са царским брачним паром и забрана је била избјегнута.

У међувремену Петербург је запљуснуо талас мистицизма. У граду се појавило мноштво салона, гдје су одржаване спиритистичке сеансе са оностраним свијетом. Милица и Стана су биле на царском двору главни стручњаци за разне магове и чаробњаке. Царицу Александру Фјодоровну онострани свијет је очарао. Она је тако маштала да роди наслиједника! Црногорке су јој обећале испуњење сваког сна. На кољенима су се клеле да ће царица родити дјечака.

Како би помогле Александри Фјодоровној да зачне наслиједника, Милица и Стана су често водиле на двор јуродиве, божје људе и шарлатане, како су их називали савременици. Али радост од рођења наслиједника није била дуготрајна – дијете је било обољело од хемофилије. Сестре су почеле да убокеђују царску породицу да ће излокечити докете. И тада се појавио на двору старац из Сибира, Григорије Распутин – Распућин. Постепено, он је стекао неограничено повкерење и наклоност царске породице до те мкере да је чак наређивао да се именују поједини министри или да им се да оставка.

Григориј Распућин је заиста поседовао неки дар, способност, како су тада говорили, да „заговара крв". Он је могао да зауставља крварење и олашава муке престолонаследника. И зато је царица хтела да га остави при себи, јер напади су се царевићу дешавали често. Неки сматрају да су црногорске принцезе покушавале преко Распућина да утичу на мишљење цара и да на тај начин спроводе жељену политику према Црној Гори. Могуће да је управо то био разлог захлађења односа Милице и Стане са царицом. Топло пријатељство међу њима сменила је хладна озлојеђеност.

Један од разлога такве промјене у односима за историчаре је и кампања коју су Милица и Стана водиле против цара Николаја Другог.

Оне су свим средствима покушавале да уздигну Станиног мужа, великог кнеза Николаја Николајевича, у то вријеме врховног команданта. На примјер, у Кијеву оне су дијелиле његове портрете испред Казанског сабора, док се у њему одвијала служба у част руског цара. Очигледно сестре су рачунале на народно расположење. Видјеле су да се у вријеме Првог свјетског рата у народу појавила мржња према свему њемачком, то се одражавало и на царицу.

До Александре Фјодоровне су стизале гласине да желе да је затворе у манастир, цара да свргну и да ставе на престо великог кнеза Николаја Николајевича. Тада би Стана била царица.

Али политичке планове Црногорки омио је револуционари талас. Оне су морале да проведу остатак свог вијека у изгнанству. Прво су Милица и Стана живјеле код сестре у Италији, затим су побјегле у Египат. До посљедњих дана није их напуштала нада да се врате у Петербург, не схватајући колико су њихове мистичне забаве и политичке интриге промијенили лице Русије.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана