Други свјетски рат: Жена која је свједочила бизарном крају француских колаборациониста

Када је у петак, 8. новембра, у Паризу преминула старица, о њеној смрти је у новинама објављено свега неколико параграфа.

Лусет Детуш је имала 107 година и некада је њено име било веома познато. Плесачица и супруга, а касније удовица, најконтроверзнијег француског писца прошлог вијека, Луја-Фердинанда Селина.

Детуш је, уједно, и посљедњи преживели свједок трагикомичних, посљедњих дана француског колаборационистичког режима и дана које су сарадници нациста провели не у Вишију, већ у бизарној француској микродржави основаној у замку на југу Њемачке.

Колаборационисти у бијегу

Септембар 1944. године, ближи се крај Другог свјетског рата у Француској. Париз је пао пред савезницима. Нијемци се повлаче.

Шта онда да радите, ако сте били њихов сарадник?

Не сарадник ниског нивоа који је држао све опције отвореним. Такви би само повили главу и надали се да нису довољно битни да буду примећени.

Не, говоримо о онима који су били најгласнији. Онима који су дочекали Нијемце раширених руку, онима који су оснивали политичке партије како би подржали нацисте, онима који су били на челу про-њемачке милиције, ишли у лов на чланове Отпора и слали трупе да се боре уз Нијемце на Источном фронту.

Или можда о награђиваном романописцу, само неколико година раније слављеном као фантастичном, новом гласу француске фикције. Писцу који је затим употребио перо како би на папир ставио најокрутније антисемитске клевете, такве да су заправо срамотиле Нијемце, и који је током њемачке окупације Париза сасвим отворено био на страни нападача.

Такав је био Луј-Фердинанд Селин (рођен као Луј-Фердинанд Детуш), познат и као само Селин, аутор књиге Путовање накрај ноћи која се и данас сматра једним од великих дјела европске књижевности.

Уточиште - замак у Њемачкој

Селин је знао да мора да оде. Био је месо за вешала. Уколико би га се дочепала руља, био би линчован. Ако би му судили, био би погубљен.

Тако је Селин побјегао из Париза и, након разних авантура, завршио у надреалистичком крајолику малог градића у Њемачкој, Зигмарингену.

Зигмаринген је, такође, дворац стар 1.000 година у власништву династије Хоенцолерн - смјештен на гребену високо изнад Дунава.

И управо су у овој замак, у септембру 1944. године, доведени најтврдокорнији колаборационисти из Француске. Аристократе у чијем власништву је замак био, Адолф Хитлер је већ избацио. Французима је дозвољено да, на неколико мјесеци, овдје оснују уврнуту копију француске државе у егзилу - са све заставом, границама и страним амбасадама.

Више од хиљаду Француза је дошло и живјело овде, међу њима и Селин у пратњи супруге Лусет. Тада је имала 32 године.

Лусет је тако постала посљедњи свједока ове чудновате земље - посљедње цртице срамног Вишија, француског колаборационистичког режима.

У септембру 1944. године, Нијемци су на силу у замак Зигмаринген довели Филипа Петена и Пјера Лавала, шефове колаборационистичке владе. Нијемци су жељели да задрже могућност евентуалног повратка у Француску.

Петен и Лавал су, међутим, одбили да сарађују, па је вођство над овом владом у егзилу препуштено групи екстремиста на челу са човјеком под именом Фернанд де Брињон.

Петен је живио на врху дворца, а Лавал на спрату испод. Они су се толико мрзили да никада нису говорили један са другим. Испод њих, били су разни такозвани министри који су се мували по замку и постављали микроскопска бирократска царства у ходницима обложеним таписеријама, ловачким трофејима и портретима давно заборављених Хоенцолерна.

То су биле чињенице. Много је занимљивије замишљати како су они уопште ту живјели - и ту нам у помоћ стиже Селин.

Назад у Паризу педесетих, Селин живи са Лусет тик изван Париза. Написао је књигу Од замка до замка о животу у Зигмарингену. Попут многих Селинових дјела, звучи као бунцање измученог ума.

Али иза бомбастичних ријечи, можете да осјетите какво је лудило владало тамо. Британски бомбардери непрестано надлећу; у граду нема друге хране осим купуса и цвекле, а тоалети су преплављени.

У замку, Селин - по образовању лекар - посјећује пацијенте: неки се претварају да и даље све може бити спашено и говоре о тајном оружју и групама партизана у шуми; други прибегавају суморном хумору; неки буквално полуде.

Сви знају да су доласком у Зигмаринген изгубили могућност да буду рехабилитовани. Они су издајници и крај долази. Али живот се мора живјети - још увијек.

На крају, Селин је некако преживио, као и његова супруга. Послије неколико година боравка у Данској гдје су неко вријеме били у затвору, дозвољено им је да се врате у Француску.

Када је Селин преминуо 1961. године, његова удовица је на гробљу подигла заједничку надгробну плочу са његовим именом, а поред ње и датуми “1912-19 ...”.

Претпостављала је да ће бити мртва до краја века. Живјела је 20 година дуже.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.