Други свјетски рат и опсада Лењинграда: "Сви су умрли. Остала је само Тања"

ГС
Foto: blic.rs

Сјећања на опсаду Лењинграда за вријеме Другог светског рата, једну од најдужих и најтрагичнијих блокада једног града у 20. вијеку, остала су сачувана у дневницима дјечака и дјевојчица који су је доживјели, али је нису сви и преживјели.

Текст садржи детаље који неким читаоцима могу бити узнемирујући

Купони за храну и изнурујућа глад у њеном недостатку, честа бомбардовања и још чешће сахране, али и лешеви који данима леже на улицама само су дјелићи трагедије која се током Другог свјетског рата сручила на становнике совјетског Лењинграда.

Опсада Лењинграда, данашњег Санкт Петербурга, почела је 8. септембра 1941, прије тачно 80 година.

За скоро 900 дана, колико је град био под блокадом, умрло је више од милион људи, око трећине тадашњег броја становника.

Највише њих, од глади.

"Глад је ужасно физичко мучење", записала је на јесен 1941. у дневнику Љера Игошева, која је на почетку опсаде имала само четрнаест година.

"Као и друга физичка мучења, не може се до краја описати ријечима - морате је сами осјетити, мисли и осећања блиједе, а све о чему можете да размишљате је храна." Међу сведочанствима о једном од најстрашнијих догађаја у руској историји 20. века, као посебно дирљиви због непосредности издвајају се управо дневници које су у опкољеном граду водила дјеца.

BBC на српском је приредио три дјечије исповести из књиге Деца рата: Дневници 1941-1945(Children of War: Diaries 1941-1945).

 

'Сви су умрли. Остала је само Тања'

 

Дневник од само седам редова, који је Тања Савичева водила између једанаесте и дванаесте године, учинио је да остане упамћена као руска Ана Франк.

Потресне биљешке у којима Тања суздржаним, хроничарским тоном биљежи смрти блиских чланова породице, преведене су на многе језике.

Тако је дјевојчица постала један је од симбола страдања у Другом свјетском рату који је, према подацима америчког Меморијалног музеја посвећеног Холокаусту, однио више од два милиона дечијих живота.

Тања је рођена 1930. године у Лењинграду, као најмлађа од петоро деце.

Пуно име било јој је Татјана Николајевна Савичева.

Њен отац је држао пекару и продавницу слаткиша, али пошто му је посао добро ишао двадесетих, комунисти су сматрали да се обогатио захваљујући заокрету у економској политици.

Омражен као новопечени богаташ, деценију касније се нашао на мети режима, па му је имовина одузета.

Као дјеца бившег приватника, Савичеви нису могли да студирају, нити да се учлане у комунистичку омладину.

По Тањи се данас зове астероид 2127-ТАNYА, који су астрономи 1971. године уочили из опсерваторије на Криму.

Дневник који је водила био је један од доказа против нациста у Нирнбершким процесима, на којима се судило челницима Трећег Рајха.

 

Дневник Тање Савичеве (оригинална пунктуација)

 

Жења је умро 28. децембра у 12 преподне 1942

Бака је умрла 25. јануара у 3 поподне 1942

Љока је умро 17. марта у пет ујутро 1942

Ујка Васја је умро 13. априла у 2 ујутро 1942

Ујка Љоша 10. мај у 4 поподне 1942

Мама 13. мај 7.30 ујутро 1942

Савичеви су умрли. Сви су умрли. Остала је само Тања.

(редакцијски превод)

Свједоци тих година тврде да су између 1941. и 1942. беживотна тијела неретко лежала данима на улици, а није било никог да их однесе.

Иако се склонила из Лењинграда, Тања није успјела да победи туберкулозу.

Преминула је јула 1944. године у сиротишту у селу Шатки у Њижегародској области, на око 1.200 километара од родног града.

Тањин дневник је послије рата пронашла њена сестра Нина, која се од 1942. водила као нестала.

Лежао је у украсној кутији, поред свијећа са црквеног венчања њихових родитеља.

Дневник се данас чува у Државном музеју историје Санкт Петербурга.

 

'Не желим поново да једем мачку'

 

Валерија Николајевна Игошева, Љера за најближе, имала је четрнаест година када се некадашња царска престоница нашла под опсадом.

Силе осовине кренуле су на Лењинград убрзо по почетку инвазије на Совјетски Савез 22. јуна 1941.

Совјетска Украјина је брзо пала у њихове руке и нацисти су према граду на Балтичком мору напредовали већ у августу.

Пошто је совјетска војска пружала јак отпор, нацисти су се одлучили на блокаду града, па су одсјекли све копнене прилазе.

"У граду влада ужасна глад", записала је Љера Игошева новембра 1941.

"Нема ничег за јело. 125 грама хљеба дневно, а у продавницама нема скоро ничега".

Становници су јели пацове, коње, псе и мачке, а наводно је било и случајева канибализма.

Поједини свједоци наводе да су људи чак јели лешеве.

За скоро три године опсаде, Лењинград је много пута бомбардован из ваздуха.

Породица је успјела да се евакуише већ прије краја 1941. године, рутом преко залеђеног Ладошког језера, јединог излаза из града који је народ прозвао Пут живота.

Била је то својеврсна срећа у несрећи - једна од најоштријих зима на сјевероистоку Русије те године је омогућила евакуацију људи, али и допремање хране и горива.

Иако је била свједокиња стотинак од 900 дана опсаде, Љерини дневнички записи показују да је ужас блокаде итекако осјетила на својој кожи.

 

Дневник Љере Игошеве, одломак

 

29. новембар 1941.

Недавно се нешто догодило, нешто истовремено лијепо, али и одвратно и страшно.

Тата је донио мачку.

Ставио је живу мачку у актовку и донио је.

Раније се шалио да ћемо можда морати да једемо мачке, али то никада није отишло даље.

Била сам ужаснута, а тата је рекао да је веома гладан и да је мачка за њега, да не бринем.

Нисам могла да издржим, преплавило ме је гнушање и почела сам да плачем, па сам отрчала да нађем маму.

Полако сам се смирила. Схватила сам да је то само предрасуда.

Једемо свињетину и мислимо да је то добро месо, али свиње једу свашта.

Мачке су чистије.

Ово је мачка наших пријатеља, веома је чиста, увијек је јела из својих тањирића и лијепо су је хранили.

Да скратим, тата је одрао мачку, видјела сам месо које је изгледало сасвим у реду, укусно је деловало и…. Појели смо је.

Укус није био чудан, пријало је, али смо крили тањире једни од других и једва смо могли да се гледамо у очи док смо јели.

Не желим поново да једем мачку…

Али ко зна, можда нећемо имати избора.

(редакцијски превод)

 

Бјежећи из Лењинграда преко Ладошког језера, Љера је дневник изнијела ушивен у поставу капута.

Сачувала га је све до старости, а прије неколико година га је у малом тиражу у Русији објавила њена ћерка Татјана.

Када је 2016. њен дневник уврштен у књигу Дјеца рата, Љера Игошева живјела је у Владивостоку, на крајњем истоку Русије.

BBC на српском није успео да потврди да ли је још жива.

 

Како су изгладнели музичари 1942. свирали Шостаковича

 

Почетак опсаде у Лењинграду је затекао и чувеног композитора Дмитрија Шостаковича, пише BBC.

Као истакнути стваралац, успио је да се евакуише већ 1. октобра 1941, а за собом је оставио нешто нотних записа.

Годину дана касније, ноте је случајно пронашао диригент Карл Елијасберг.

Била је то данас надалеко чувена Седма симфонија, сада позната као Лењинград.

Први су је чули становници опкољеног града.

Елијас је одлучио да окупи музичаре са којима је сарађивао прије почетка рата, али је наишао на сурове препреке - неки су већ били умрли, други болесни, трећи су били превише слаби да би свирали.

Ипак је успио да окупи 15 музичара и увео је веома строгу дисциплину - они који би закаснили на пробу, све и да је због сахране члана породице, тог дана би добили мању порцију хљеба.

Пред наступ 9. августа, по читавом граду постављени су звучници како би становници, али и нацисти, могли да чују концерт.

Неколико сати прије концерта, Совјети су избомбардовали Немце да их ућуткају, како би музичари могли да свирају без прекидања.

"Био је то веома чудан осјећај", испричала је Олга Кваде, која је тада имала 18 година, за BBC 2016.

"Дјеловало је немогуће - блокада, сахране, смрт, глад и сала Филхармоније - било је невероватно".

Дневник који је Тања водила постао је један од симбола опсаде

'Не могу ни да ходам ни да радим'

Иако је недостатак хране доводио до слабости, људи су и током блокаде морали да раде, причају свједоци.

Углавном су жене копале ровове и радиле у фабрикама, а мушкарци ишли на фронт.

Радила су и дјеца, о чему у свом дневнику сведочи и тинејџер Јура Рјабинкин, рођен 1925. године.

Овај петнаестогодишњак такође биљежи како је 29. јуна 1941. добио војни позив.

"Било је то обавјештење од Војног комесаријата да смо мајка и ја уписани као добровољци Црвене армије", наводи.

"Прво сам осејтио нешто слично поносу. А онда сам се уплашио, али је понос надјачао страх...".

Јура никада није отишао у борбу - радио је, живећи са мајком и сестром.

Међутим, било је све теже - појединим данима, порција хљеба од 125 грама била је једина храна, коју је требало подијелити на три дела - за доручак, ручак и вечеру.


Дневник Јуре Рјабинкина, последњи унос

 

6. јануар 1942.

Готово да уопште не могу ни да стојим, ни да радим.

Скоро да уопште немам снаге.

И мајка једва хода.

Не могу ни да замислим како јој успјева - стално ме удара, тјера ме, виче.

Има нервне нападе, бијесна је само кад ме види - овако бескорисног, без енергије, изгладњелог, како се једва крећем, увијек сам јој на путу, "правим се" да сам болестан и беспомоћан.

Али ова беспомоћност није глуматање.

Није! Није претварање, сва снага ме напушта, одлази, нестаје.

Вријеме се развукло, све иде споро, траје и траје...

О, Боже, шта ми се то дешава?

(редакцијски превод)

 

Највероватније су њено нарушено ментално здравље и Јурина изнуреност довели до мајчине одлуке да га не поведе када је породица доспјела на листу за евакуацију.

Јурина осам година млађа сестра Ирина, која је сачувала дневник, сјећа се да је брата последњи пут видела наслоњеног о пањ, како се помаже штапом, без снаге да се одржава на ногама.

Ирина је испричала да је мајка цијелим путем плакала, говорећи да су оставили Јуру.

Мајка је умрла у путу, на железничкој станици, пред ћеркиним очима.

Не зна се шта се догодило са Јуром.

 

Једна од најдужих и најразорнијих опсада у прошлог вијеку завршила се 27. јануара 1944. године, након што је Црвена армија принудила нацисте да помјере положаје на стотинак километара од града.

Пре повлачења, нацисти су бомбардовали царске палате у околини данашњег Санкт Петербурга - Катаринин дворац у Царском Селу, као и дворце Петергоф и Гатчина, који данас музеји и познате тачке на туристичкој мапи.

Чињеница да је Лењинград претрпио велике жртве, али није пао у руке нациста, испоставила се као важна за успостављање послијератне културе поноса у Совјетском Савезу.

Лењинград је 1. маја 1945. постао један од 12 градова у бившем СССР-у који су понијели почасну титулу град-херој.

Извор: BBC News на српском

©BBC на српском - Б92

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана