Давно било, а сад се помиње - смрт Смаил-аге Ченгића: У Црној Гори побједа, у Херцеговини трагедија

Љубомир Милутиновић
Давно било, а сад се помиње - смрт Смаил-аге Ченгића: У Црној Гори побједа, у Херцеговини трагедија

Ових дана (23. септембра/5. октобра 1840. године) навршило се равних 180 година од погибије Исмаил или Смаил-аге Ченгића, сина Ибрахимовог. Царски капиџи-баша, муселим гатачки, пивски и дробњачки, бег и потоњи паша рођен је 1788. године у селу Јелашице надомак Калиновика. Ченгићи су поријеклом Малоазијати, старином из Јерменске, са изворишта Еуфрата и Тигра.

Говорило се да су посједовали дворе на Загорју, међутим, Смаил-ага је столовао у селу Липнику у Гацку. За њега се причало да је био међу првим јунацима у турској царевини. Своје јунаштво потврдио је у гушењу устанка у Србији (1809 - 1810) и у Египту. Посљедњи пут се истакао у боју на Грахову 1836. године, у боју у којем је погинуло девет Петровића. Међу њима су били Његошев брат Јоко, надимка Пијо и брат књаза Данила Стефан.

Знало се за два Грахова: једно у Црној Гори и друго у Ливањском кадилуку близу Далмације. Црногорско Грахово имало је свога војводу који је имао одређене обавезе према херцеговачком везиру и Корјенићкијем Турцима. Доласком владике Рада на црногорски престо Граховљани са својијем војводом Јаковом Даковићем Вујачићем почињу се одметати од Турака и ратовати против њих као и Црногорци. Стога 1836. године Али-паша Ризванбеговић (који се по Стоцу, гдје је рођен, звао Сточевић) дигне на Грахово силну војску из цијеле Херцеговине. Чувши за ово, црногорска момчад, посебно Катуњани, узму оружје и крену пред Турке на Грахово. Његушке момчади и оних што им се успут придружило било је око три стотине. Неискусне и младе Смаил-ага намами, опколи и многима главе посијече. Послије боја многи Граховљани се предаду са својијем војводом Јаковом Турцима. Војводу и неколико познатијих главара одведу у Мостар и смјесте у тамницу, кућу необичну.

Велика жалост за погинулим присили Његоша да наговори дробњачке и ускочке главешине да смакну Смаил-агу кад им први пут дође да купи хараче. Дробњаци се зарекну да ће то учинити. Међу њима најпознатији су били Новица Церовић из Тушине, чијег су оца попа Милутина Турци на превару одвели у Пљевља и погубили; војвода Шујо Караџић из Петнице. Шујовог оца војводу Стојана је 1809. посјекао Сулејман-паша Скопљак.

Изгледа да се Смаил-ага преварио што је с малом пратњом кренуо у Дробњаке. Године 1840. скупи око 400 коњаника и јунаке бољег од бољега, дође у камене Дужи код свога повјереника Ђока Маловића. Чувши за агин долазак окупи се близу 400 Дробњака, Морачана и ускока да на њега ударе и главу одрубе. Пред вече 4. октобра дође аги неки поп, у пјесми пише попадија, да му каже да ће погинути. Срдит ага сиктерише попа и нареди својим момцима да га избију. Мало касније дође некакав Никшићанин те му рече онако као и поп. Затим се ага обрати Ахмету Бауку, Никшићанину малог раста, али великом јунаку, овим ријечима: “Каки ускоци! Каки власи и говна! Вала и била док узјашем мојега брњаша, а потегнем сабљу, ја ћу сам ударити на 500 ускока; а ти, Бауче, на колико ћеш?”

“Вала ја ћу на 300”. “Е, турске ми вјере неће их више ни ударити од 800”.

Прије саме зоре, тог кишног петог октобра 1840. године, кад силник зачу плотун из пушака обрати се Бауку: “Брњаша ми дајте”. Кад је схватио да је Брњаш у ускочким рукама, опет ће Бауку: “Стани, Бауче! Не бјежи, курво! Знаш шта смо синоћ говорили”. Чувши како сипају зрна из пушака, викну на Баука: “Не бој се, Бауче! Нема овдје војске, него је само чета, сад ће то узмаћи”.

Опет крену напријед, али га погоди једно зрно и обори с коња на земљу. Кад је то видио Баук, викну: “За турску вјеру! Шта то би!” Смаил-ага је погинуо на Мљетичку пољу од мегдана. Глава му је посјечена и однесена на Цетиње, као дар владици Петру II. Његова погибија имала је велики одјек и у турској царевини и у Европи. У Црној Гори се славила као велика побједа, а у Херцеговини као непреболна трагедија.

Пише: Проф. Љубомир Милутиновић

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана