Дан када је пропало Душаново царство: “Марица је постала гримизна од крви”

Да би се у потпуности разумијела важност ове битке, треба нешто знати и о добу у ком се она догађа. Свима је већ познато да послије врхунца Србије под царском влашћу Душана Немањића долази до релативно брзог опадања централне власти под младим, и у народу запамћеним као нејаким, царом Урошем.

Обласни господари се уздижу и кроз године царска власт постаје само номинална. У том периоду, као условно речено једнакији међу једнакима уздижу се браћа Мрњавчевић, Вукашин и Угљеша. Њих двојца су у годинама послије Душанове смрти успијели да загосподаре јужним дијелом Српског царства, оквирно области данашње јужне Србије, Македоније и сјеверне Грче око Солуна и Свете Горе.

До средине 60-их година XIV вијека Мрњавчевићи су постали најснажнији властелини, што је на крају приморало цара Уроша да у њима пронађе савезника у покушају да одржи своју власт.

Међутим, Вукашин се показао као способнији и искуснији политичар. Он се од свог службовања под царом Душаном, вјешто користећи дипломатију, брачне везе а понегдје вјероватно и чисту силу, уздигао довољно да од Уроша 1365. године добије савладарску титулу краља. Готово истовремено, млађи брат Угљеша постаје деспот. Пак, савез и сарадња између Уроша и Мрњавчевића било је кратког вијека.

Цар Урош малтене нестаје с политичке сцене 1369. године, док Вукашин преузима примат над остатком властеле. Ипак битно је нагласити да иако је формална власт краља Вукашина обухватала све српске земље, он је фактички контролисао само своју област. Чак се војно сукобљавао и са својим сусједима. Примјера ради 1369. се на Косову разрачунао са жупаном Николом Алтомановићем. С друге стране, док се српска властела међу собом гложе око остатака Душановог царства, Турци Османлије се 60-их година XIV вијека полако укорењују на Балканском полуострву.

Заузевши неколико важних утврђења, укључујући и Једрене, они учвршћују своју власт у долини ријеке Марице. Одатле шаљу пљачкашке походе широм Балкана, а међу првима на удару се нашао и сам деспот Угљеша чија Серска област се граничила с Турском територијом.

У таквим условима, почетком 70-их деспот Угљеша почиње да планира напад на Турке. Ту се поставља прво важно питање - којим поводом?

Дијелом се то може објаснити неком врстом превентивне одбране од поменутих пљачкашких похода. У прилог томе иде писање монаха Исаије који је оставио запис непосредно послије битке. Он напомиње да су браћа Мрњавчевић ријешили да изгнају Турке. На то упућује и чињеница да је правац напредовања српске војске био управо ка Једрену, центру Турске власти на Балкану.

Таква потпуна побједа је било једино цијелисходно рјешење, јер било који мањи казнени поход не би трајно отклонио Турску пријетњу. Међутим, не треба сметнути с ума да би освајањем Једрена Угљеша суштински загосподарио облашћу око Марице и значајно увећао своју територију. Тако да у том походу постоји и освајачки карактер.

О идејама одбране хришћанства и европске цивилизације пак не треба озбиљније причати, иако неки турски хроничари тог доба пишу. Културне разлике су постојале, и то је сигурно олакшало Угљеши и Вукашину да се одлуче на рат, међутим мало је вјероватно да су себе видјели као бастионе вјере. На то упућује и недостатак других хришћанских савезника који су подједнако били угрожени Османлијама.

Ако ништа друго, Угљешином позиву за савезништво би се одазвали Византинци, који су ионако били најдиректније угрожени од Турака, да је постајала изражена цивилизацијска борба. Слично је и са одбраном српства и српских земаља. Да је постојала суштинска пријетња и сјевернијим српским велможама, несумњиво је да би они макар привремено закопали своје несугласице и заједно се супротставили Турском продору.

Међутим, таква помоћ је изостала.

Тако да је овај сукоб и сама Маричка битка била превасходно локалног карактера, питање одбране и ширења само једне области. Но, на крају треба напоменути да су повод и жеља браће Мрњавчевић да зарате против Турака суштински непознати. Горе поменуто је само закључивање на основу постојећих и познатих чињеница, те је мало вјероватно ћемо икада сазнати чиме су се тачно водили Вукашин и Угљеша.

Било како било, крајем љета 1371. године, браћа Мрњавчевић су сакупили своје снаге и кренули правцем Једрена. Сам одабир тог момента указује на добру обавјештеност српских властелина јер је Османски султан у том тренутку био ратовањем у Малој Азији.

Ту се поставља друго битно питање - однос снага.

Исаије и други каснији историјски извори спомињу цифре које се крећу између 60 и 70 хиљада са српске стране. Међутим, овдје је у питању крајње претјеривање. Према познавању организација средњовијековних војски, као и снаге и величине области браће Мрњавчевић, процијена савремених историчара кружи 15 хиљада војника. То је упоредиво са бројношћу војске краља Стефана Дечанског у бици код Велбужда (1330). Такође та бројка указује да без обзира што остатак српских великаша није учествовао у сукобу, велики дио укупних српских снага јесте био мобилисан.

То само осликава колико је била заједничка снага браће Мрњавчевић.

Овдје је битно нагласити да насупрот чињеници да поједини турски извори спомињу присуство и угарских, бугарских и грчких трупа, за то не постоје никакви други докази. Не спомиње си ни у једном српском, али ни другим балканским изворима, што би било очекивано. Једина могућност је да су постојали неки најамнички одреди, али они никако нису чинили неки већи контингент.

Вјероватније је да су турски историчари тежили да нагласе своју побједу и учине је побједом над целим Хришћанством, не само над једним од српских обласних господара.

Насупрот њима налазила се мања османска војска.

Према неким, потпуно нереалним, турским изворима, наводно је бројала само 800 војника. Међутим сам здрав разум отклања ову могућност. Други извори из тог периода спомињу бројке које се крећу између 5 и 10 хиљада, што се више уклапа у стање ствари. Но оно што јесте сигурно је бројна надмоћ српске војске, макар упола ако не и више.

Марица је постала гримизна од крви

О саставу двију војске се не зна пуно, али се може нагађати да су вјероватно састојали од уобичајених јединица тог периода.

Оно што јесте сигурно је да су српске трупе у септембру 1371 године умарширале на турску територију око тока ријеке Марице, напредујући у правцу Једрена. Сазнавши за то, у сусрет им је кренуо Лала Шахин паша, заповједник турских територија. Према нагађањима савремених историчара, претпоставља се да је он хтио или да преговара са српским великашима или пак да “купи вријеме” у неком мањем окршају не би ли стигла помоћ из Мале Азије.

До окршаја између двије војске долази наизглед изненада, у ноћи 21. септембра.

Сам опис битке је махом скривен велом историје јер су описи непотпуни, збркани па чак и у неким дијеловима контрадикторни. Оно што се да претпоставити из синтезе различитих записа јесте да је Лала Шахин послао извидницу према српској војсци, коју су те мање снаге затекле на биваку.

Описи српске војске који су нам остали кажу да је камп браће Мрњавчевић био слабо брањен, што је измамило идеју код Турака да под окриљем мрака изврше изненадни напад. Искористивши елемент изненађења и напад из више праваца, турски одреди су брзо притисли српску војску која се нашла у општем расулу. У том хаосу дио су сами Турци побили, дио се подавио тражећи спас бијегом у ријеку.

Забиљежено је, иако је можда претеривање, да је Марица постала гримизна од крви.

Спомиње се такође да је неред међу Србима био толики да су неки нападали и своје саборце, мислећи да су нападачи. Да ствар буде још гора, и коњи су се у нереду ослободили, што је додатно ослабило српске витезове, али и онемогућило неки значајнији вид бјекства.

Крајњи резултат је био свеопшти покољ српске војске уз минималне губитке турске војске.

Питање је како су Урош и још више војно прекаљени Вукашин дозволили такав исход.

Врло је битно да се узме у обзир да је Вукашинова војска била преморена тешким форсираним маршом јер је своје војнике скупио око Скадра зарад даљих борби с српским властелинима. Прелазак око 900 километара по тешким планинским путевима до Марице извијесно је оставио трага на њима. Треба ту узети у обзир то да је Вукашинова војска вјероватно била и већинска снага у походу, јер је његов посјед ипак био далеко већи од Угљешиног.

Такође је није искључено да је постојала и нека врста уљуљканости код браће Мрњавчевић. Ипак су знали да су локалне турске снаге препуштене себи и да су они далеко надмоћнији.

Неки од каснијих турских извора спомињу и да је српска војска била опијена, међутим ни то се не чини одвећ вјероватним. Можда понеки војник, али мало је вјероватно да би опште пијанчење било дозвољено од стране Вукашина и Угљеше, поготову што су знали да им предстоји озбиљна битка.

Претпоставља се да је тај дио описа убачен како би турски писци показали грешност хришћана насупрот уздржаности муслимана. Томе иде у прилог да други извори, чак и они турски ближи самој бици, не спомињу икакво пијанство као додатни разлог српског пораза.

Насупрот томе, Исаије а и каснији српски писци спомињу да је пораз била божија казна за Мрњавчевиће због њиховог гријеха према цару Урошу. Према предању и народним пјесма, Вукашин га је у свом властољубљу лишио живота у току лова.

Таква слика се дуго одржала у народној свијсти, па чак и продрла у рану српску историографију. Међутим, новија истраживања су пронашла доказе да је цар Урош скончао тек децембра 1371, више од два мјесеца послије погибије браће Мрњавчевић. Овакав поглед на судбину Вукашина и Уроша се може приписати потреби да се објасни страховит пораз српске војске као и каснију тешку судбину српских земаља и народа.

Све у свему, до јутра, битка је била завршена.

На хиљаде Срба је погинуло или било заробљено. Међу њима су били и Угљеша и Вукашин, претпоставља се дављењем у самој Марици. Без обзира на тако велику побједу, извори не описују неко кокнретније гоњење српске војске нити покушај Лала Шахин паше да искористи побједу за нешто више.

Ипак, посљедице су биле огромне. Територије браће Мрњавчевић су остале небрањене. Угљешину област је до краја године преузела Византија, сјеверне дијелове Вукашинових територија су заузели други великаши, међу њима и кнез Лазар Хребељановић, док је у централним областима на власт дошао његов син Марко Мрњавчевић, познатији као Краљевић Марко. У том тренутку, иако је Марко титуларни краљ, јединство српске државе фактички нестаје. Српске земље су тиме постале још лакши плијен турском пљачкању, које било толико страхотно да Исаије спомиње да су живи завидели мртвима.

Такође, нестанак озбиљних снага на подручју области браће Мрњавчевић је суштински отворило врата за продор Османлија на Балкан. Убрзо су и Бугарска и Грчка, па и сам Марко Краљевић постали Османски вазали, док се притисак селио кас сјеверним српским земљама, правећи увод за бој на Косову 1389. године.

Узевши у обзир крајње посљедице битке на Марици, које су објективно говорећи драстично горе, зашто је Косовски бој однио превагу по битности у народној свијести. Одговор је у перспективи погледа. Браћа Мрњавчевић су остали упамћени као зликовци и узурпатори, иако се и сам кнез Лазар у тренуцима опадања Немањићке власти мање-више понашао исто као и они.

Такође, у самој бици није било часне борбе.

Док су се на Косову витешки бориле удружене снаге српских земаља, на Марици су у току ноћи масакрирани искључиво одреди Мрњавчевића. Ипак, није ни дјелотворно превише поредити та два догађаја. Иако су временски релативно близу, околности између 1371. и 1389. године су се драстично промијениле, између осталог и самим поразом на Марици. Нити би требало о њима судити по некој важности и битности.

Свака је имала своје узроке и посљедице, свака је прича за себе. Оно што јесте битно да се због придавања пажње једној, не заборави друга. Стога је битно да се повремено сјетимо да је 26. септембра 1371. на обала ријеке Марице одиграла крвава битка која је означила почетак турског освајања Србије и краја средњовијековне српске државе. За Б92 приредио историчар Немања Јовановић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.