Црвени пасош у Титово вријеме био најтраженија “роба”: Пензионер направио несвакидашњи музеј

Г.С.
Црвени пасош у Титово вријеме био најтраженија “роба”: Пензионер направио несвакидашњи музеј

Јединствени музеј који сећа на нека давна времена налази се у центру Чачка.

Пензионер, Рато Смиљанић, одлучио је да све ствари и предмете које је сакупљао и чувао од своје десете године изложи у својој породичној кући, па се ту може наћи све – од игле до локомотиве. Поставку која одише духом бивше Југославије симболично је назвао “Од кликера па до боба, било је то лепо доба” и она обухвата период од 1950. до 1980. године.

“Током ванредног стања и коронавируса кад сам имао доста слободног времена одлучио сам да направим музеј. Желео сам да сачувам то сећање на братство и јединство, јер то је оно што је најбоље осликавало то доба. Имали сте црвени пасош, који је у то време био њатраженији у читавој Европи. За њега нису постојале границе, свако је желео да га украде и присвоји”, прича Рато за РИНУ.

Чувена ЈНА била је такође један од симбола бивше Југославија, па на зидовима Ратовог музеја почасно мјесто заузимају слике из војске са пријатељима које је тамо стекао, а како многи воле да кажу да пријатељства трају – до гроба.

“Са другом из војске који је муслиман из Тузле видео сам се после дуже од тридесет година. То су неописиве емоције. Сва писма која сам написао током служења војног рока сам такође сачувао и изложио у музеј. То је било време које није познавало никакве границе, разлике. Сви смо били за једног и један за све. Срећан сам што сам живео у том времену, које се никад не може поновити”, рекао је овај колекционар из Чачка.

На полицама се налази на хиљаде експоната из области спорта, политике, културе. Рато је сачуаво и све примјерке штампе, па се тако може видјети колико су се насловне стране тадашњих новина разликовале од ових данашњих. Није било црне хронике, старлета, криминалаца – већ афирмативне информације које су одисале позитивном енергијом и духом заједништва.

“Сачувао сам и свој извештај на ком се види да је моја плата тада била 140.000 динара, а карта за биоскоп је коштала динар и по. Јасно вам је колико је рачуница данас другачија. Након рада у фабрици поправљао сам телевизоре. И њих имам неколико експоната. Тада је дете могло да удари лоптом у екран и њему ништа не би било, нарочито ако су били нишке производње. Данас ови нови са танким екранима, ако ударите муву на њему.. оде цео телевизор у неповрат”, присјећа се Рато.

Да дух старе Југославије међу многима и даље живи најбоље доказује и велика заинтересованост за његов музеј. Чим се прочуло да се на једном мјесту у Чачку чувају сјећања на нека стара времена бројни путници намерници су стигли на Ратову адресу, како из Србије тако и из иностранства.

“Долазили су из Словеније, Шпаније, Грчке.. занимљив им је сваки експонат, а многи од њих им измаме осмехе, али и сузе на лицима. Осећања су помешана, јер срећни су што су живели у то време али и тужни јер је све то прошло и никад се неће вратити”, рекао је Чачанин.

За Рата Смиљанића кажу да је један од “југоносталгичара” са ових простора, а он то и заиста потврђује. Сат који је окачен на уласку у музеј стао је тачно на три сата и пет минута, када је отац свих југословнских народа и народности друг Тито преминуо.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана