Берлински зид виђен очима Југословена

Те ноћи, у Берлину нико није спавао.

Иако је садашњи предсједник Србије Александар Вучић знао да каже да су Срби, мислећи и на себе, преспавали пад Берлинског зида, за неке засигурно није било сна 9. новембра 1989. године.

Звонимир Рот радио је тада у источном дијелу подијељеног града као представник спољнотрговинске фирме из некадашње Југославије.

“Гледали смо људе који су се радовали, мада не знајући баш чему, мислећи да је дошло нешто што ће да им направи рај од живота.

Ипак, врло брзо после тога је дошла стварност”, присјећа се у разговору за ББЦ на српском Звонимир Рот.

Слику драматичних промјена берлинске стварности преко Телевизије Београд (ТВБ) слао је тадашњи уредник спољнополитичке редакције Михајло Ковач.

“Телевизија Београд је имала аутентичне снимке са две локације - са контролног пункта Чарли и источне стране Бранденбуршке капије.

Друге телевизије имале су само снимке са западне стране Капије, али наши снимци, нажалост, нису отишли у хитну евровизијску размену јер смо ми морали физички да се вратимо за Београд да бисмо их емитовали”, присјећа се Ковач.

Берлински зид готово три деценије делио је град на источни и западни дио са циљем идеолошке и физичке подјеле на Исток и Запад, а саградиле су га власти Источне Њемачке.

Срушен је 9. новембра 1989. након што је један од источноњемачких функционера на конференцији за штампу навео да су његовим сународницима послије три деценије могућа путовања на Запад готово без препрека.

Живот поред Зида

Подијељени град за Југословене није био међу омиљенима за гастарбајтерски живот и рад - индустријски богатији запад Западне Њемачке био је неупоредиво атрактивнији за зараду њемачких марака.

Због тога се Југословени на привременом раду у Западном Берлину броје хиљадама, док су носиоци чувеног црвеног пасоша Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) у Источном Берлину углавном били повезани са дипломатским активностима.

“Југословенски конзулат у Западном Берлину се звао Југословенска војна мисија при британском главнокомандујућем у Западном Берлину - толико су ствари биле компликоване.

Све до пада Зида, југословенске дипломате возиле су аутомобиле са британским војним регистрацијама”, описује слику подељеног града новинар Душан Рељић, тадашњи дописник агенције Тањуг из Бона, престонице Западне Њемачке.

Рељић каже да је пасош СФРЈ омогућавао неометани прелаз са Запада на Исток, уз задржавање до једног дана.

“Прелази су били као у филмовима - на контролном пункту Чарли, који је данас лакрдија за туристе, тада су вам ауто растављали на делове, тражили да ли шверцујете неког.

Једном смо тим прелазом прешли пешке, а ја сам имао само кесу са мајицом - пола сата су нас претраживали јер нису могли да верују да неко иде пешке и носи само мајицу у кеси.”

Положај Титове Југославије између Истока и Запада савршено се осликавао и у граду који је представљао судар та два свијета.

“Југословенско дипломатско присуство у Источном Берлину давало је земљи приличан значај.

Амбасада у том дијелу имала је неку врсту отворене мензе која је пекла ћевапчиће гдје су и друге дипломате долазиле да размијењују информације - била је то берза информација Истока и Запада”, каже Рељић.

Зид је често прелазио и Звонимир Рот, иако му је живот гравитирао ка источној страни града.

“Могло се и у продавницама Источне Њемачке купити западне робе, само је био потребан новац.

Источни Нијемци су имали мале фиксне трошкове - станови, рачуни и основне намирнице су биле јефтине, па им је остајало чак и уштеђевине.”

Осим бављења трговином, Рот је играо рукомет за клуб “Динамо Др Курт Фишер” који се такмичио у Другој источноњемачкој лиги и био под директном контролом озлоглашене тајне полиције Штази.

Присјећа се да су полицајци знали да буду веома “практични” када је у питању свакодневни однос према путовањима и роби са Запада.

Управо ослањање на тајну полицију и строг режим према политичким неистомишљеницима изостали су у протестима за грађанска права и слободе који су већ готово деценију нарастали у црквама у Лајпцигу и Дрездену.

Коначно, 4. новембра 1989. године на улице се масовно изашло и на источноберлински трг Александерплац.

“Деловало ми је поетски нестварно да режим, који је у контроли информација био понекад и чвршћи од совјетског, дозволи било какав вид јавног окупљања и исказивања критике на јавном месту.

Тих дана, до пада Зида, са сниматељем сам пратио демонстрације без страха и препрека - у хотелској соби сам разговарао са младим демонстрантима из Источне Немачке, ишли смо на прикривене адресе боркиња за људска права да их интервјуишемо”, каже новинар ТВБ Михајло Ковач.

Било је јасно да се “вјетар промјена” у Источној Европи, који је започео поразом комуниста у Пољској и рушењу мађарске ограде према Аустрији, полако шири и на Њемачку.

Историјско вече

Михајло Ковач извјештавао је са историјске конференције за штампу портпарола партије Источног Берлина, али ни њему до данашњег дана није до краја јасно шта је Гинтер Шабовски заиста мислио у свом збуњеном одговору да одлука о слободном путовању Источних Нијемаца на Запад ступа одмах на снагу.

“После конференције, отишли смо на вечеру са људима из амбасаде СФРЈ у Источном Берлину, да би једна бакица, која је плесала са пријатељем, више у шали рекла да се отвара контролни пункт Чекпоинт Чарли.

Одмах смо отишли тамо где је маса од две хиљаде људи певала, пила шампањац - чак два сата пре отварања прелаза.”

Присјећа се Ковач да је надмудривање хиљада људи и полиције трајало неколико сати, током којих су безбједњаци са обије стране границе покушавали да успоставе дотадашњи ред.

Ипак, вијести су се брзо шириле.

“Сниматељ и ја смо отрчали до Бранденбуршке капије, где са првих неколико младих људи прескачемо ниску металну ограду која је скоро 30 година била смртоносна ако се прескочи.

Готово поред нас стоји постројен вод источнонемачких војника са пушкама који још нису добили јасну наредбу шта да раде ако се крше правила која трају деценијама.”

Присјећајући се ових дубоко урезаних слика, Ковач каже да је, упркос наоружаним војницима, маса са обе стране зида лако савладала бетонску структуру.

“Подигао сам сниматеља на рамена да би се попео на зид и забележио чувене кадрове.

Снимамо човека са наочарима и риђокосу жену који чекићем и клином почињу да разбијају зид - и тако је почела та прича.”

Пошто је прве снимке великих промјена видио на телевизији, гдје су и у источном дијелу града могли да се гледају западнонемачки програми, Звонимир Рот изашао је на улицу.

“Прошетали смо до Бранденбуршке капије, шуњали се около, правили кругове.

Људи су били тамо жељни више слободе - да могу да оду у иностранство, да их не прате и не гуше.”

Слобода је почела са 100 западноњемачких марака које су их већ у тој ноћи чекале са друге стране Зида, као знак добродошлице у “други свијет”.

“За 100 марака је могло да се купи неколико десетина малих пива - многи су се напили и тако потрошили тај новац.

Западни Берлин је био изложба Западног блока, имао је ту чувену робну кућу Ка-Де-Ве о којој су многи маштали”, каже Рот.

Да ли су Срби преспавали пад Берлинског зида

Предсједник Србије Александар Вучић написао је поводом Дана Европе 2013. године ауторски текст за лист “Данас” под насловом “Срби морају у Европу”.

Тадашњи први потпредсједник Владе и министар одбране већ на самом почетку текста којим образлаже значај евроинтеграција помиње - Берлински зид.

“Ми смо, ваљда, једини који су преспавали пад Берлинског зида, или уопште нису разумели политичке и економске процесе који су се ваљали Европом и светом”, наводи Вучић који је у марту 1989. године напунио 19 година.

Новинар Душан Рељић сматра да је ове догађаје било - немогуће преспавати.

“Никакво преспављивање се тада није догодило, већ сасвим супротно - људи су отворених очију ишли у рат који су вође бивших југословенских република потпуно јасно желеле јер су знале да нема распада Југославије без рата.”

Тадашњи спољнополитички уредник ТВБ Михајло Ковач каже да је по сриједи другачије тумачење историјских догађаја који су претходили крвавом распаду СФРЈ.

“Ми нисмо преспавали пад Берлинског зида, него смо га потпуно погрешно разумели.

Увјеравали су нас да се и код нас дешава исто, да смо у току са историјом, дешавањем народа - а контекст је био потпуно другачији од овог нашег, етнонационалистичког.”

Живот послије Зида

Годину дана након рушења Зида, Михајло Ковач вратио се у уједињени Берлин, да извести о спајању двије Њемачке.

“Било је занимљиво снимити подземну железницу која је 29 година била зазидана па се само чуо звук воза како тутњи кроз Источни Берлин, а сада је све отворено.”

Брзином воза, промјенио се и живот Нијемаца.

Дописник Тањуга из Бона Душан Рељић присјећа се колеге из источнонемачке агенције који је осам година уплаћивао новац и жељно ишчекивао моменат за куповину новог аутомобила варбурга.

“Шест месеци после уједињења, добио је писмо да му је ауто коначно спреман - и одмах га је продао у Пољској.

Преко ноћи су се променили хоризонти - летовања у Шпанији, другачија одећа и обућа.”

Управо на улицама, Звонимир Рот примјетио је разлику - помало и опасну.

“Комплетна продаја половних возила се пребацила у Источну Немачку.

Они су куповали та огромна возила, мада нису ни знали да их возе после трабанта и варбурга па су несреће биле далеко чешће.”

За Југословене, Источна Њемачка никада није попримила сјај западног дијела.

“Југословени су се надмено понашали према истоку Европе - доживљавали су своју земљу и систем као нешто малтене западно јер су могли да путују, а на људе из Источне Европе су гледали као на поробљене.

Никога Источна Њемачка ни после уједињења није занимала, посебно јер су се убрзо уништиле и индустријска производња и трговина које нису функционисале по тржишном принципу већ по партијски одређеним квотама”, каже Рељић.

Такав исход донекле је обојио и емоцију уједињења Њемачке.

“Губитак радних места и смене због политичке неподобности брзо су утишале еуфорију.

Многи људи на Истоку су се упитали да ли је њихов живот дотле вредео нешто, имали су велику сумњу у нови систем који је настао”, закључио је Рељић.

Михајло Ковач, свједок ове европске револуције без капи крви, каже да је од почетка промјена било јасно да постоје два различита питања која су интересовала Источне Нијемце.

“Њих можда и није толико бринула сама социјално-политичка ситуација у земљи колико их је бринуо репресиван став режима о путовањима у иностранство.

Из тога ће настати два основна питања, грађанско и национално - да ли Источни Немци више желе демократску револуцију у сопственој земљи или уједињење са Западном Немачком.”

Овај познавалац спољне политике каже да су три су кључна фактора довела до брзог развоја догађаја 1989. године - медији, црква и понајвише лична храброст.

“Страх је нестао”, закључује Ковач.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.