Недуго након завршетка Првог свјетског рата њемачки војник Адолф Даслер (18) вратио се с ратишта у родни градић Херзогенаурах, у сјеверној Баварској. Како има већ изучен обућарски занат одлучује се тиме и бавити. А то није био необичан одабир с обзиром је производња обуће у том крају била доста развијена. Почиње с малим обртом и смјешта га најприје у подруму за прање одјеће у кући својих родитеља.

Младом Даслеру, рођеном 1900. године, помагао је и отац Кристоф који је радио у фабрици ципела. Јако талентирани младић пун ентузијазма почео се занимати за спортску обућу и осмишљавати нове необичне моделе, један сасвим другачији дизајн...

ессе Оwенс их прославио

Неколико година касније прикључује му се и двије године старији брат Рудолф. Његов задатак је била продаја, а Адолфов дизајн. Ускоро пријављују компанију 'Гебрудер Даслер Шухфабрик' (Фабрика обуће браће Даслер). Двије године касније, производњу почињу у фабрици на другом крају града.

За браћу почиње добро раздобље, боље него што су могли и очекивати те врло брзо постају службени добављачи неких репрезентација на Олимпијским играма 1928. у Амстердаму. Опремили су велик број атлетичара и на тај се начин ширили на међународно тржиште. 

Доласком Хитлера на власт 1933. године браћа се придружују нацистима. Но то није било ништа необично јер ако си у то вријеме желио радити и пословати морао си бити уз режим. Своју вјерност нису баш исказали 1936. године за вријеме Олимпијских игра у Берлину. Американац и црнац Џеси Овенс, који је тада освојио четири златне медаље, носио је Адидас патике у својој побједничкој трци.

Патике му је лично израдио Адолф, а способни трговац Рудолф успио га је увјерити да ће у њима бити непобједив, те се то сматра првим спонзорским уговором који је остварио један тамнопути спортист.

Адидас су носили и чланови њемачке фудбалске репрезентације, а браћа су након тога дословно била затрпана наруџбама из цијелог свијета.

Рат их раздвојио

За вријеме рата никоме није требала квалитетна спортска обућа, али су требале војничке чизме које се Вермахту (Wехрмацхту) испоручују управо из њихових погона. Једно вријеме су у фабрици чак производили и протутенковско наоружање. Но, тих година излази на видјело и нетрпељивост међу браћом.

Иначе, они су имали врло мало заједничких особина. 

Адолф је био тих и повучен, желио је само радити и дизајнирати док је Рудолф био темпераментан, друштвен, увијек спреман за препирку.

Један другоме превише не помажу у то ратно вријеме, обојица су била своједобно и на ратиштима. Послије рата, пред америчком војском један другога су оптуживали за блиску сарадњу с нацистима. Братске сукобе додатно су појачавале њихове супруге. Наводно је Адијева супруга имала аферу с Рудолфом, те се чак и говорило да је њихов најстарији син у ствари Рудолфово дијете.

Након завршетка рата, два се брата дефинитивно разилазе, а Рудолф је оснива властиту фирму и назива је Пума док Адолф своју назива Адидас (Ади Дасслер). Обје компаније биле су успјешне, али су подијелиле њихов родни Хертзогенаурацх.

Тачно се знало које продавнице, пекаре и кафане припадају "адидасовцима", а које "пумашима". Цијеле породице биле су или на једној или другој страни.

У свађи до краја живота

Чак су и локални фудбалски клубови у том градићу с 20 хиљада становника били дио ривалства. Тако је АСВ Херзогенаурацх носио три пруге, а 1 ФЦ Херзогенаурацх пуму у скоку.

Мјештани су искориштавали то ривалство па су примјерице мајстори који су долазили обавити поправке у Рудолфову кућу обвезно су обували старе и изношене адидасице. Знали су да ће старији брат Дасслер кад их види на њиховим ногама, рећи: "Изувај то смеће, ено хрпе Пуминих тенисица у подруму, одабери си једне...' Тако су бесплатно долазили до нових тенисица.

Након разлаза некад сложна браћа до краја живота нису проговорили нити једну ријеч. Сахрањени су на истом гробљу али на најудаљенијим парцелама. Нитко заправо не зна главни разлог свађе међу двојицом браће, као ни зашто су остали посвађани до своје смрти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.