Зоран Миливојевић, психотерапеут, о изазовима са којима се у времену пандемије сусреће обичан човјек: Протести су постали врста емотивног пражњења

Вељко Зељковић
Зоран Миливојевић, психотерапеут, о изазовима са којима се у времену пандемије сусреће обичан човјек: Протести су постали врста емотивног пражњења

Шта да радимо како бисмо у данашње вријеме остали колико-толико нормални и спријечили евентуална “пуцања”?

 Питање је ово од милион долара, а поготово у вријеме “владавине” вируса корона, свакодневне егзистенцијалне борбе и страха “шта ће бити сутра”, глобализације, лоших вијести и привременог лимитирања до сада уобичајених вентила “пражњења”, као што су дружења, изласци, спортске активности.

Према ријечима психотерапеута Зорана Миливојевића, ово вријеме, више него икад, захтијева прилагођавање, стрпљење, али и повратак основним породичним вриједностима.

- Не треба се скроз изоловати, затворити у себе и престати комуницирати. То је велика грешка. Старија лица су већ научила да користе разне апликације, од вајбера до скајпа. Они сада пију кафу уз скајп. Гледају се и причају као да су негде у кафани. Та људска потреба за дружењем је стална. Већина људи може да издржи садашње стање ако имају некога на кога ће се ослонити. Они који то немају, за њих све ово предуго траје. Смучило им се све. Постају депресивни. Заједнички именитељ за те људе је усамљеност, која изазива већину наших психолошких проблема - каже у интервјуу за “Глас Српске” Миливојевић. 

ГЛАС: Како да се људи изборе са свим овим менталним изазовима?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Људи покушавају да се адаптирају. То је, уосталом, и одлика људске врсте, да се прилагоди свакој ситуацији. Али, када су те адаптације врло захтевне, онда један део људи има проблем. Појављују се разне емоције. Прва реакција је страх и он остаје негде урезан. Све то, нажалост, дуго траје и људи полако постају анксиозни. Осећају тескобу, јер не знају колико ће све ово трајати. Истраживао сам мало и открио да се већина људи не плаши толико за себе колико за друге, а поготово своје ближње. Боје се да ће заразити своје родитеље, жену, мужа, децу. Други страх је везан за егзистенцију - шта ће бити сутра. Да ли ће неко остати без посла, како редовно плаћати рате кредита... Наравно, ту је и љутња. Све више је фрустрираних људи. Они би да живе нормално, без икаквих наметнутих стега. Они због свега тога постају нервозни и онда не треба да чуди што имамо све више протеста широм света, који су тим људима нека врста емотивног пражњења.

ГЛАС: Од почетка епидемије ријеч коју свакодневно чујемо јесте социјално дистанцирање. Води ли то ка некој врсти отуђења и да ли је на помолу стварање “корона генерације”?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Вируса корона се најмање плаше млади људи. Мисле да нису у некој великој мери угрожени, да не спадају у ризичну групу. Али, то је лутрија, јер је вирус корона показао своју непредвидивост. Социјална дистанца је помало несрећан израз који је неспретно уведен у овом случају. Можда је неко то намерно тако назвао, јер се не ради о социјалном, већ физичком дистанцирању. А то су две различите ствари. Приметио сам да генерација 50 плус углавном пази на њу. Што је неко старији, то више цени свој живот. Да се мало нашалим, госпође од 70 и више година се потпуно замаскирају, од главе до пете. Друга крајност - већина младих понаша се као да се ништа не дешава. А што се тиче другог дела вашег питања, када би ово, рецимо, трајало још пет година, то би сигурно довело до промене неких наших навика и вероватно стварања те неке, назовимо је, “корона генерације”. Ипак, мишљења сам да ће пре дигитални уређаји утицати на стварање неке нове генерације, него вирус корона.

ГЛАС: Људи када им је тешко оду у кафану и обично говоре “удри бригу на весеље”. Колико то бјежање од суочавања са проблемима може бити лоше?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Може ако се претера. Одлазак у кафану је један облик дружења. Ако је то део неког ритуала, онда је то и лековито, поготово уколико је то вентил за пражњење емоција. У Словенији, где ја доста радим, забрањено је пушење у угоститељским објектима. Пада снег и зима је, али Словенци изађу напоље, причају и друже се. Увек је постајала та потреба за дружењем. Ако није кафана, биће нешто друго. Проблем је када људи одласком у кафану желе побећи од неке реалности, а то онда води ка алкохолизму и нарушавању породичних односа. 

ГЛАС: Једном приликом сте рекли и како живимо у вријеме “постистине”. Можете ли појаснити тај термин?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Њега је “сковао” један човек нашег порекла у Америци. Изнео је мишљење како људима нису толико важне чињенице колико им је важно како се осећају у односу на интерпретацију тих чињеница. Даћу вам пример. Рецимо, шта је то увреда? Неко вам да етикету и каже вам како сте ви овакви или онакви. Онда ви њега тужите суду за повреду части. У данашње време није потребно да ви нешто доказујете, довољно је да кажете како вас је неко увредио. То се онда узима као чињеница од које се полази. На тај начин, друга страна је аутоматски крива. То је борба за интерпретацију. Али ја сам пре става како ми живимо у времену постнормалности, јер се стално постављају питања да ли је нешто нормално или не. Неке норме су укинуте. Имате оне биолошке које су непроменљиве, али овде су у питању друштвене. Ако се оне промене, онда оно што је некада било ненормално, постаје нормално и прихватљиво. Ми олако преузимамо неке ствари од Запада, некритички и понекад несвесно. Упијамо попут сунђера и прихватамо и добре и лоше ствари. Мени некад кажу, “па како је то у свету”, а мисле на Запад. Заборавља се да свет није само Запад.

ГЛАС: Да ли се може рећи да живимо у вријеме “Кардашијан културног обрасца”, те да ли данас свијетом владају телевизор и пиво?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Проблем је у томе што се свет раслојио. Млађа генерација готово да не гледа телевизију, јер је то за њих превазиђен медиј. Код старијих генерација ситуација је нешто другачија. Они пред телевизорима проводе и по шест сати дневно. То им је нека врста пасивне забаве. Млађи су окренути  друштвеним мрежама. Систем вредности се код њих огледа у томе коју марку хлача или мајица носе. То се дешава управо због тог утицаја западног потрошачког друштва. Он је и код нас донекле присутан, али да би неко друштво било потрошачко, потребно је да има и довољно новца.

ГЛАС: Колико су социјалне мреже утицале на отуђење међу људима?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Да, то је помало парадоксално, јер те социјалне мреже су олакшале људима комуникацију и друштвени живот. Али, квалитет те комуникације није на завидном нивоу. У шта су се претвориле те социјалне мреже? Људи прате и гледају шта раде познате личности и желе да буду као они и онда себе на својим профилима представљају на један искривљен начин. Не показују своје “право лице”. Објављују само најлепше ствари и праве неки свој лажни имиџ. Све то прати одређена публика. Да ли су мреже довеле до отуђења, сигурно је да јесу. Нажалост, данас је људима постало много лакше да некога контактирају преко ових мрежа, него да се нађу са том истом особом. Тако да је све то широко, али и плитко.

ГЛАС: Зашто људи понекад олако престану да цијене оно што имају?

МИЛИВОЈЕВИЋ: То је хедонистички феномен. Људи се лако навикавају на нешто што је добро. Рецимо да добијете повишицу плате за 20 одсто. Ви сте због тога сретни три месеца. После тога то вам је некако мало, јер су вам и прохтеви порасли. Али то не може ићи у бесконачност. Оно што је прави пут, а када су у питању деца, јесте да се не сме ићи са свакодневним испуњавањем дечјих жеља и беспотребног награђивања. То је погрешан приступ, јер онда децу учимо да све гледају кроз материјализам, да не знају ценити праве ствари.   

ГЛАС: Породица би требало да буде основна ћелија једне државе, колико је она то данас?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Код нас је породица под великим притиском већ годинама. Она је угрожена, јер се кроз медије глорификује појединац. Разне су ту “силе”, па и разни феминистички покрети. Појам феминизма је изузетно комплексан. Сада је на сцени трећи талас радикалног феминизма. Припаднице тог таласа критикују досадашњу улогу жене у породици и жене које хоће да буду мајке називају машинама за репродукцију. Оне се залажу за жене које имају успешну пословну каријеру и понашају као мушкарци. За њих је породица генератор патријархатства против кога се боре. Све ме то подсећа на серију “Секс и град”. Ако погледате, већина данашњих жена не жели да личи на своје мајке, јер их доживљавају као жртве. Погледајте све новије филмове или серије у којима је женски лик главни. То нису “обичне” жене, оне знају борилачке вештине, пуцају са два пиштоља, носе одела... Ти ликови немају породицу, а ни децу, јер је то као терет. Та иста жена је представљена као позитиван лик са којим се и остале жене могу идентификовати. Једно време сам мислио како се ради о теорији завере, али све више сам убеђен како то постаје концепт.

ГЛАС: О каквом концепту се ради?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Једну од главних ствари у тим политички коректним државама представљају немоћни родитељи, који не могу да натерају своју децу да, рецимо, уче. Таква парадигма васпитања деце има за циљ да се поставе одређена правила - да су деца партнери родитељима. Чак је и оно безазлено ударање деце по гузи постало недопустиво и сматра се породичним насиљем. Све је кренуло из Шведске. Та прича сада је дошла и код нас. Пазите, да будемо јасни, не оправдавам никакву врсту насиља, а поготово не према деци, али нам се намећу ствари које нису добре по васпитање наше деце. Врши се велики притисак на породицу, деца се окрећу против родитеља, а жене против мушкараца. Крајњи циљ је стварање једне безличне масе, друштва појединаца са којим се лако управља. Смисао породице, оне традиционалне, увек се сводио на сигурност и заштиту. Уколико имате проблема - породица је ту. Ако сте усамљени, она је опет ту. Неко то жели променити.

ГЛАС: Да ли млади људи данас олако улазе у брачну заједницу?

МИЛИВОЈЕВИЋ: У брачну заједницу се улази с погрешним и романтичним очекивањима. Када заљубљеност прође и појаве се животни проблеми, долази до тешкоћа. Треба бирати своје животне партнере, да то буде особа са којом можете разговарати и заједнички доносити одлуке. Партнер треба да буде зрео, одговоран, неинфантилан... Већина ипак бира срцем, а не главом. Да мало карикирам, када примате неког у предузеће, ви на основу описа радног места и квалификација кандидата запошљавате најбољег. Тако би требало бити и у браку. Не кажемо џаба супруг или супруга. То је као пруга. Идете заједно истим путем.

Позитивне вијести досадне

ГЛАС: Зашто нашу пажњу увијек више привлаче лоше вијести?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Позитивне вести људима су досадне. Када буде отворена нека фабрика, обично се каже “а, добро, ОК”. Негативне вести су људима важније. Размишљају у фазону “а шта да се то мени деси”. Постоји тај еволуциони моменат - научи нешто из туђе несреће како би се заштитио. Такође, непријатне емоције су много снажније од оних пријатних. Да закључим, негативне вести привлаче пажњу и медији то користе како би имали већу читаност или гледаност. Онај ко буде успешнији у том привлачењу пажње, имаће и већи профит.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана