Жељко Џек Димић, глумац: Нашем народу сада је најпотребнија истина

Филм је тежак и захтјеван и по мојој некој процјени трајаће два сата и четрдесет минута, како је и Лордан рекао. Још сам узбуђен, мада сам улогу добио прије три мјесеца. Моја улога је улога команданта јасеновачког логора. Све је базирано на истинитим догађајима и свему што се десило. Лордан Зафрановић све има документовано и у ономе што ради увијек се бави истином. То је био један од главних разлога зашто сам прихватио овај посао, јер знам да се Зафрановић увијек бавио аутентичним стварима, код њега је увијек мање фикције.

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” глумац Жељко Џек Димић, који ће глумити у филму “Златни рез 42 (Дјеца Козаре)”, говорећи о сарадњи са режисером Лорданом Зафрановићем, те о припремама за улогу у овом пројекту.

- Лично мислим да је ово један од најзначајнијих пројеката у посљедњих тридесет година у региону. То је нарочито најзначајније за народ којем припадам, српски народ који је највише пострадао у том стратишту. То што Зафрановић ради јесте више него људски, поготово због чињенице што је толико људи оставило свој живот тамо. Мени је посебно драго да је управо он на себе узео тај тежак задатак да стави тачку јасеновачкој причи. Послије овога што сам прочитао, а нисам читао његов сценарио само једном, ако овај филм буде онакав какав је сценарио написан и каквим га је Лордан замислио, да на ту причу неће бити шта да се дода - навео је Димић.

ГЛАС: Како посматрате оживљавање историјских тема у филму и серијама, у којима истина треба да се прикаже на један филмичан начин? И који је прави приступ историјским темама?

ДИМИЋ: Истина. То је оно што он ради, то је оно што је рађено у нпр. “Шиндлеровој листи”. Не желим да поредим “Шиндлерову листу” са Лордановим филмом, премда је иста тематика, говори се о масовном страдању, али сам својевремено читао сценарио Стивена Спилберга и то је потпуно иста вјеродостојност. Оно што ја знам, морам да будем нескроман, јесте нешто што се подудара с овим сценаријем. Драго ми је што ћу бити ту као глумац и члан креативног тима, јер ме је Лордан замолио да му помогнем око неких других ствари које нису везане само за моју улогу. Све ово што сам рекао може да стане у једну ријеч, као одговор на Ваше питање - истина. Зафрановић јесте познат по томе, он се бави истином и у овом тренутку за наш народ истина је најпотребнија. Знамо шта се дешава већ годинама, да неко ниподаштава јасеновачке жртве, да неко умањује тај злочин. Он се бави реалношћу и ја га зато поштујем.

ГЛАС: С обзиром на то да ћете глумити команданта логора, занима ме, како приступити игрању једног таквог негативца?

ДИМИЋ: То је нешто што се зове процес и то је занат који сам “пекао” у институту “Ли Страсберг”, с професорима који су ме научили есенцији тога како бисмо ми рекли - проналажењу лика и улажења у његове ципеле док радите и припремате се за улогу. Ја о свом процесу не говорим, то је моје себично право да га задржим и не дијелим ни са публиком, ни критиком, а ни медијима. То је врло незахвално, док се тај лик не појави. Онда препуштам и критици и медијима да суде о томе. Једино што знам јесте да ћу уложити све што посједујем, а то је мој инструмент - душа, тијело и ум да тај лик дочарам на вјеродостојан начин. Посао је тежак, већ се бавим њиме три мјесеца откако сам добио улогу. Могу рећи за ваше читаоце да се он сада своди на истраживање, читање свега могућег што ми дође надохват руке из тог периода, периода НДХ, периода када је логор отворен и касније ослобођен. Посебно за све те историјске ликове који су били дио тог срамног мјеста у историји на овим просторима, који се зове Јасеновачки логор, то ће трајати дуго. Захвалан сам Зафрановићу што ми је на вријеме дао ову улогу. Он ми је улогу понудио крајем септембра, тако да ја имам годину дана за припрему улоге што је пристојно вријеме за професионалног глумца да се припреми за грађење оваквог лика и улазак у једну овакву тематику. Наравно, глумцу увијек треба више времена, међутим и ово је сасвим довољно и не желим да себи унапријед правим изговор како нисам имао довољно времена да се спремим.

ГЛАС: Како ући у лик, а покушати разумјети толико зло у човјеку?

ДИМИЋ: Начин на који ћу ја то урадити видјећемо када филм изађе, али уложићу све што могу, сву своју моћ, знање, таленат и све што сам научио током школовања и свог рада и 87 улога које сам одиграо. Лик којег играм јесте све супротно мени, он је човјек којег глумим, а ништа у животу приватно не бих урадио онако како је он у свом животу урадио. Међутим, као глумац морам да задржим право да браним свог лика док га играм, ја не смијем да говорим против њега тако сам и научен. То што се не слажем ни са чим што је урадио, то не значи да ја не морам и не треба да га играм. Ово није први пут да радим ликове који су супротно ономе што ја заступам у животу, начин на који ја живим и овај једини живот који имам.

ГЛАС: Играте у серији “Клан” која је у основи крими-серија. Занима ме како посматрате серије с оваквом тематиком, која је у посљедњих неколико година све популарнија у Србији и региону? Зашто је таква тема тренутно актуелна и зашто је корисна?

ДИМИЋ: Био сам веома срећан кад ми је Скерлић понудио улогу Милеуснића у серији “Клан”. Гостујем у двије епизоде. Мој лик је базиран на стварној личности о којој сада не могу да откријем много, док се моје епизоде не појаве. Ко види везу у томе то препуштам њему. Ова врста умјетности којом се ми бавимо (филм и телевизија), све то је врло едукативног карактера. Док сам ја растао маштајући да будем глумац у својој Босанској Дубици, сматрао сам једном врстом едукације сваки филм који гледам. Тако и данас радим. Често кад радим ликове који су с оне стране закона покушам да научим нешто од њих, рецимо како не треба живјети у животу. Милеуснић је класичан примјер човјека који није чист, ради ствари изван закона, а представља се неким легалним бизнисом. То је значајно, поготово за млађе генерације које гледају такве серије и филмове, да им на неки начин то помогне.

ГЛАС: Глумите и у серијама “Династија” и “12 речи”, “Војној академији”, које су само неке од серија које се снимају у Србији у посљедње вријеме. Занима ме, како посматрате серијску и филмску продукцију што се тог изобиља серија тиче и како пронаћи нешто квалитетно?

ДИМИЋ: Нисам поборник тога да из квантитета нужно произилази квалитет. Имао сам срећу да радим пројекте који су ми понуђени и које нисам нужно морао да прихватим, али прихватио сам их због квалитета. Ја сам школован у Стразбуру да све базирам и гледам кроз свој лик и своју улогу. Морам да парафразирам свог професора Мајкла Марготу - ја не потписујем филм, и не потписујем серију и не потписујем позоришну представу, то потписује редитељ. Потписујем само своју улогу. Глумцу се често деси да има одличну улогу у пројекту који можда и није на неком високом нивоу. Ја сам у неколико наврата прихватио улогу у нечему што мислим да је могло да буде боље, али ако се мени улога допала то је себичан разлог који сваки глумац има. Улогу сам прихватио због улоге, јер ја нисам одговоран ни за филм ни за серију, ни за позоришну представу, ја сам одговоран само за своју улогу. Једино што никад не радим јесте то да не прихватам улоге и три пута сам одбио, у нечему што је политички обојено, што је урађено смишљено против некога и нечега, конкретно у мом случају против комплетног народа. Одбио сам један филм у Америци, “У земљи крви и меда” Анђелине Џоли, која је сценарио написала за седам дана боравка у БиХ. Она нема појма гдје се нашла. То је као кад бих ја писао сценарио о расним проблемима у Алабами, а никад нисам био у Алабами. Но, то је њен проблем и ја нисам желио то да радим. Касније сам одбио филм с тематиком о Косову, из истих разлога, јер је био уперен против комплетног народа и био је прилично једностран. Захвалио сам редитељки и ауторки филма и рекао да такве ствари не радим. Такође, прије три године у региону сам одбио филм са истом тематиком. Одмах да се оградим, чак и да није био филм уперен против мог народа и да нисам био у позицији да одбијем такав филм, да припадам неком другом народу, а да ми је то понуђено ја бих то исто урадио. Мој критеријум је потпуно исти, без обзира о ком се народу радило. Мислим да глумац не би требало да ради те пројекте за које мора да се објашњава или да се стиди тога.

ГЛАС: Да ли на неки начин осуђујете колеге који, пак, пристану?

ДИМИЋ: Немам право никога да осуђујем, јер нити сам судија, нити се бавим тиме. Препуштам свакоме право избора. То ме често питају и мој одговор је увијек исти. Покојна мајка мог зета Миленка, Јованка, имала је дивну реченицу - свако ради оно што му приличи. Ја бих само додао на ту дивну реченицу - нека свако одговара за то што ради, а што му приличи тако да ограђујем се. Никоме не судим.

ГЛАС: Поменули сте улоге које сте одбили, па ме занима, за које улоге бисте рекли да Вам је драго што сте их прихватили и постоје ли неке које прижељкујете?

ДИМИЋ: Сваку улогу коју сам прихватио свјесно и добровољно, нико ме није натјерао, стојим иза сваке улоге и не жалим ни за једном коју сам прихватио. Нарочито не жалим ни за једном од ове три које сам одбио, управо да се не бих послије стидио те улоге или некоме нешто објашњавао. Прижељкујем да се пробудим, да попијем кафу и шта год мени припада и што ми је суђено да се тога латим. Има неких пар историјских личности које бих волио да играм једног дана, али не бих да их спомињем пошто је мало незахвално, јер та сценарија још нису ни написана.

ГЛАС: У чему као глумац и као неко ко се бави умјетношћу видите највећу слободу?

ДИМИЋ:  По мени, највећа слобода за сваког човјека јесте да живи свој живот онако како је изабрао. Не морам бити ни глумац, ни ковач, ни бравар, ни токар, ни режисер, ни новинар, да бих имао изговор да живим живот онако како га желим. Имао сам привилегију да растем код дивних родитеља који су, колико сам био несташан, ипак, пуштали да тад и као дјечак живим живот који желим. То сам наставио у младости и ево и сада у својој 56. години живота. Не робујем ниједном систему, ниједној организацији, ниједној касти или било чему што условљава мој начин живота, па чак ни ова професија  којом се бавим. Зато имам ту привилегију да одбијам улоге и имам ту привилегију да одбијам да живим тамо гдје не желим да живим. А и то ми је својевремено нуђено због мог посла. А ја сам тада рекао да не желим ту да се преселим, јер себе не видим у томе. У једином животу којег имамо, чиме год се бавили, ако изаберемо да не живимо онако како желимо то је, по мени, најгоре што себи можемо да урадимо. За сада, никад нисам био у позицији да живим живот који не желим и надам се да никад нећу ни морати.

Планови и жеље

ГЛАС: Можете ли да нам кажете нешто о будућим плановима и пројектима на којима радите?

ДИМИЋ: Враћам се у серију “Law and Order” крајем фебруара у Њујорку. Гостовао сам у двије епизоде, а играћу у још три и радујем се томе. Враћају тог једног лика, пошто је он затворен и треба да га пусте из затвора, али не бих да откривам много сада. Глумац живи од улоге до улоге. Немам неке силне планове. Волио бих да кад завршим овај филм и радим на томе да коначно моја одлука и жеља од прије неколико година буде остварена, а то је да будем мало дуже овдје него тамо. То ће се, надам се, остварити послије Лордановог филма и имам намјеру да будем дуже у својој природној бази, а то је Република Српска, моја Козара, Пуцари и моја Козарска Дубица, а да у Њујорк идем само када сам потребан за снимање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.