Жељко Бебек за “Глас Српске”: Послије 1984. све је било понављање већ виђеног

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” Жељко Бебек, пјевач посебног и препознатљивог гласа и некадашњи члан прве поставе легендарне групе “Бијело дугме”, који након разлаза са Гораном Бреговићем, већ 35 година има више него успјешну свјетску соло музичку каријеру.

У рекордном је року распродао концерте у Загребу и Сплиту. Тиме је Бебек, који ускоро пуни 74 године, доказао да и послије толико година владања сценом, попут Боба Дилана, ужива једнаку популарност и љубав своје публике. А оно што га највише весели јесте то што ће бину са њим у дворани “Лисински” пуноправно дијелити и његов син Звонимир.

У разговору за наш лист Бебек прича о “рецепту” своје музичке дуговјечности, али и коначно рјешава мистерију стару 35 година - зашто је на врхунцу своје музичке каријере у “Бијелом дугмету” одлучио да напусти групу, али и како је изгледало поновно окупљање, те зашто се не би поново одазвао позиву Горана Бреговића.

ГЛАС: Навршило се 35 година од Вашег одласка из “Бијелог дугмета”. Ни након оволико година нису познати прави разлози Вашег, рекло би се наглог, одласка из групе. Зашто сте на врхунцу каријере одлучили да одете?

БЕБЕК: Откако сам престао бити пјевач групе, 1984. године, ово је било најчешће питање које су ми постављали. Нажалост, никад то нисам успио избјећи, па сам покушавао рећи нешто смислено што би задовољило новинаре и публику. Видим да у томе нисам успио. Хајмо данас пробати овако. Остали чланови бенда су били навијачи који су у свађи стали на страну Горана Бреговића и спасили се од испадања. Логично, онда сам ја испао. Највеће шансе за преживјети без бенда имао сам ја, као солиста. Видимо да је тако и било. На њихову жалост, временом су поиспадали сви до једног. У музици смо преживјели само Горан Бреговић и ја. Сваки за себе.

ГЛАС: Недавно сте изјавили како је “Бијело дугме” све направило до те 1984. године, а да су послије биле само варијације.

БЕБЕК: Нисам хтио бити препотентан, ако се то тако разумјело, али заиста мислим да се у тих десет година, од 1974. до 1984. године, направило све што се у рокенролу, ту код куће, могло направити. Од пјесама, дискографије, популарности, бројних ТВ и лајв наступа, великих и непоновљивих мегаспектакала, моде, иконографије, друштвеног утицаја, па до расправа о феномену званом “Бијело дугме”. Послије 1984. године, све на сцени било је понављање већ виђеног. Наравно, мислим на комплетну сцену у вријеме бивше Југославије. Ни прије, а ни послије тога, није се догодило ништа веће од до тада виђеног.

ГЛАС: Како коментаришете то ште се те пјесме и данас слушају?

БЕБЕК: Нису потребни даљи коментари. То објашњавају и моје ријечи које сам у досадашњем разговору изрекао.

ГЛАС: Како је изгледало поновно окупљање чланова групе 2005. године, те какав је Ваш данашњи однос са Гораном Бреговићем?

БЕБЕК: Било је и остаће непоновљиво. Као да смо сви ми, у трансу, заједно са свјетином, на трен проживјели неке лијепе слике из дјетињства. И како је Горан тада рекао, оставимо нешто и за нашу дјецу. Био је то завршетак. И то је то.

ГЛАС: Група, у окрњеном саставу, са пјевачима Аленом Исламовићем и Младеном Војичићем, наступа широм региона. Да ли Вас је Бреговић звао да им се придружите?

БЕБЕК: Након 2005. године, Исламовић, Војичић и ја смо почели једну од варијација на тему “Бијело дугме”. Ових година неке друге варијације с њима ради Горан. “Бијело дугме” је ипак нека друга прича, а то је по мени “оно нешто наше” из седамдесетих. Тога више нема. Зато нисам могао прихватити сарадњу. Наравно, желим им добру забаву.

ГЛАС: Која Вам је најдража пјесма и зашто?

БЕБЕК: Не могу једноставно одговорити на то питање. У протеклом времену сам отпјевао пуно прелијепих пјесама, разних аутора музике и пјесника, па на неки начин све те пјесме подједнако волим. За мене су писали Бреговић, Ђорђе Новковић, Зринко Тутић, Мирослав Рус, Бранимир Михаљевић, па Арсен Дедић, Владо Дивјак, Душко Трифуновић, Фајо Буљубашић, Нено Нинчевић... Зато бих рекао да највише волим све.

ГЛАС: Када је у питању Ваша досадашња музичка каријера, да ли за нечим жалите?

БЕБЕК: Немам потребу жалити, јер ме је у свему, све вријеме, подржавала моја вјерна публика и тако одредила мој данашњи већ сениорски статус. У мојој архиви код куће чувам све трофеје из свих периода моје досадашње каријере. Посљедња два признања су два “Порина”, и то за албум године “Оно нешто наше” и дует са Оливером Драгојевићем и пјесму “Ако волиш ову жену”.

ГЛАС: Некадашњи фронтмен групе “Забрањено пушење” Неле Карајлић сматра да је рокенрол у “старој Југи” био пројекат Савеза комуниста. Да ли се слажете са њим?

БЕБЕК: Не бих могао. Рокенрол је и тада, а и данас, наставак свјетских музичких трендова, још од појаве Елвиса Прислија и “Битлса”. Ти трендови су се прелили у сваки кутак наше планете, па и у тадашњу Југу. Имали смо логично кашњење у томе, као и у свему, али се рокенрол ипак десио и овдје. И то жестоко. Можда смо чак, неком њиховом милошћу, опстајали и трајали, али сигурно нисмо њихов, нити ичији пројекат. То је најбоље осјетио покојни Ипе Ивандић.

ГЛАС: Како оцјењујете данашњу музичку сцену на овим нашим просторима, те како објашњавате то што је рокенрол готово изумро под најездом “модерне” музике?

БЕБЕК: Желим вјеровати да се рокенрол само притајио и да се неке нове снаге у гаражама спремају да узврате ударац.

ГЛАС: Иза себе имате и више него успјешну соло каријеру која траје већ 35 година. Какви су Вам даљи планови?

БЕБЕК: Питање ми звучи јако скромно, па ће се мој одговор чинити препотентан. За оне који не знају, “Бијело дугме” је само једна моја лијепа прича из дјетињства. Моја самостална каријера успјешно траје већ 35 година. Управо сам на турнеји по Европи, а код куће, у Хрватској, имам већ распродате концерте у дворани “Ватрослав Лисински” у Загребу 23. и 24. новембра, али и у “Спаладијум арени” у Сплиту 21. децембра. Концертну годину планирам завршити наступом у Тивту у Црној Гори.

ГЛАС: Како бисте описали своју сарадњу са “Фрајлама”, те да ли можемо очекивати неке сличне пројекте?

БЕБЕК: У каријери, свих ових година, снимио сам десетак дуета, са својим колегама и колегиницама. Ево на примјер са Алком Вујицом, Мајом Маријом, “Црвеном јабуком”, “Тешком индустријом”, а посебно значајне са Халидом Бешлићем и Северином 2004. и 2012. године. И наравно, 2017. са Оливером Драгојевићем у пјесми “Ако волиш ову жену”. Када су у питању “Фрајле”, оне су снимиле моју прелијепу, тридесет година стару пјесму “Жута ружа”. Дует и пјесма са њима је доживјела ево већ шесто ново издање. Сјајна је то пјесма и желим им велики успјех. Нисам више планирао овакву врсту сарадње, изузев можда једног дана, прије или касније, са мојим сином Звонимиром.

Бањалука за незаборав

ГЛАС: Прије двије године одржали сте концерт у Бањалуци. Како је било и да ли планирате поновни долазак?

БЕБЕК: На концерту у Бањалуци, у предивном амбијенту тврђаве Кастел, поред мог бенда, друштво су ми правила и два дивна тамбурашка оркестра, вараждински ЦТК и Градски тамбурашки оркестар Бањалука. Било је предивно. Пуно пјесама смо отпјевали заједно са публиком и то је било баш емотивно и незаборавно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.