Записи из архива Републике Српске (43): Борба за црквиште (II)

Зоран С. Мачкић,
Записи из архива Републике Српске (43): Борба за црквиште (II)
Записи из архива Републике Српске (43): Борба за црквиште (II)

Напосљетку, Комисија је закључила да "земљишни посјед служи за издржавање цркве, за гробље и црквено двориште, да по својој површини не премашује одређени максимум, прописан чл. 7 т. ц/ Закона о аграрној реформи и колонизацији, те да се оставља недирнут у власништву досадашњег власника".

У међувремену, СПЦО се 13. марта 1946. обратила ГНО-у молбом да јој одобри подизање спомен-знака на мјесту порушеног храма. Подизање мермерног стуба са крстом и спомен-таблом повјерено је предузетнику Николи Бјелајцу. Кад се још почело шушкати да ће дио средстава за обнову храма стићи из Америке, власти су убрзале ствар. Градска скупштина је одлучила да на црквишту подигне споменик "у знак захвалности жртвама ослободилачког рата". У ту је сврху 29. марта 1946. прибављена и подршка Савјета угледних грађана Срба, чији су чланови били Душко Билбија, Милорад Гојић Милкан, Мирко Дивјак, Данило Дрча, Михајло Ђерић, Душко Ђурић, Ђорђе Ђурица, Милан Јанковић, Момир Капор, Лазо Лазић, Мирко Мацура, Божо Николић, Бранко Плавшић и Љубомир Тривић. Слутим да су једногласној подршци претходиле активности партијских активиста.

ЛОКАЦИЈА

За локацију је изабрано баш црквиште, мада оно ни на који начин није подсјећало на мјесто са којег је требало указати "славу борцима палим за слободу отаџбине, за братство и бољи живот наших народа".

Услиједила је жалба Окружном народном одбору у којој се Црквени одбор, између осталог, позвао и на Декларацију ЗАВНОБиХ-а. Но како рече маршал, "нећемо се ваљда држати закона као пијан плота". Жалбу су глатко, засијавши траву на црквишту, одбиле активисткиње АФЖ-а. На црквиште су 10. јула 1946. довезени блокови тесане врбаске седре, а сутрадан се Црквена општина обратила државном тужиоцу за помоћ. Овом је требало чак 12 дана да констатује како "није у могућности да заустави довожење камења на црквиште и обуставу радова". Наравно, изостало је образложење зашто то није у могућности. Немајући куд, Црквена општина подноси Вјерској комисији при Предсједништву Владе БиХ истовјетну жалбу, допуњену наводом да се 13. јула на црквишту отпочело са копањем. Радници ГП "Паво Радан" су радили својски и смјенски. Ваљало је споменик завршити благовремено, а црквене власти ставити пред свршен чин.

Црквена општина није одустајала, па се стигло и "до Османа и до маршала", али су једнако упорни били и грађевинци. Свега четири дана пред откривање споменика, у разговору са свештеницима Јовом Давидовићем и Ђорђем Врањешевићем представници градских власти признају да су "погријешили што раније нису преговарали", нудећи накнаду за одузето земљиште. Бјеше ли то реторички гаф, излив искрености или нешто треће, не знам. Двојица свештеника су предложили одржавање заједничке сједнице Повјеренства Бањалучке епархије и власти. Повјеренство, изложено притисцима, а пред чињеницом да је споменик завршен, прихвата 24. јула 1946. понуду власти. Постало је очигледно да је од власти илузорно очекивати да врате земљиште у посјед. Уосталом, зар је цркви мјесто на Стаљиновом тргу, како је тада био назив Јабучишта?!

ПРИТИСАК ВЛАСТИ

Сутрадан се Црквена општина обратила окружној власти са приједлогом да утврди противвриједност земљишта, али се сва њена настојања коначно срушена августа 1946. Црквиште је национализовано 26. септембра 1963, а СПЦО никада није добила накнаду за то. У Бањалуци све до завршетка градње Саборне цркве Свете тројице (1962-67) није било православног храма.

Притисак власти се наставио. На дневном реду сједнице Извршног Градског народног одбора од 3. децембра 1946. нашла се и молба СПЦО за "дозволу да би земљиште које је купила у сврху отварања гробља на Петрићевцу могла употребљавати као гробље". Одбор је закључио да "из принципијелних разлога молби не може удовољити", али није нашао за потребно да те разлоге поброји.

Присјетимо се имена чланова Одбора који су били једногласни приликом закључивања: предсједник Хасанбег Џинић, Смаил Бишчевић, Муниб Демировић, Живко Јавор, Сида Марјановић, Маријан Пашалић, Наим Ћејван и Данило Џидара.

На истој је сједници разматран и акт СПЦО којим се "тражи одговор на раније преговоре за откуп земљишта црквеног на којем је раније била црква". Наравно, тај је захтјев "требало проучити", а за "проучавање" је задужен секретар Одбора...

Уклањање Споменика палим борцима са црквишта и преношење на садашњу локацију извршено је у времену од 24. децембра 1991. до 14. јануара 1992. Не бих да испаднем злурад, али морам да натукнем да је премјештање споменика трајало дуже него његова градња. Тесани блокови врбаске седре довезени су на црквиште 10. јула, а споменик је откривен 27. јула 1946.

Данас споменик стоји на платоу између хотела "Босна" и бившег самачког хотела "Чајавец", само стотињак метара од његове првобитне локације. Ни првобитну ни ову локацију није могуће повезати са било којим догађајем из времена 1941-45. Сад је наоко све у реду, вук је сит, овце су на броју, али није! Вертикални зид споменика данас чини само 17 редова врбаске седре и нижи је од првобитног за четири реда. Шта се десило не знамо, али објашњење свакако заслужујемо.

ЗОРАН С. МАЧКИЋ, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана