Владислав Јовановић, бивши југословенски дипломата, о балканској драми: Међународно право је на страни Србије и Српске

Каже ово у интервју за “Глас Српске” некадашњи шеф југословенске дипломатије, свједок догађаја из деведесетих година прошлог вијека Владислав Јовановић, а поводом нових међународних притисака на Србију да призна Косово као независну државу, али и сталних напада на Републику Српску у виду разних међународних иницијатива да се изврши ревизија Дејтонског мировног споразума.

- Сада се те снаге уздају у новог америчког председника Џоа Бајдена и администрацију коју је он поставио. Али он више није у пуној физичкој, а ни политичкој снази, тако да на све ово треба гледати тек као на један покушај да се заплаши српска страна. Како у Београду, тако и Бањалуци. Желе испровоцирати српске политичаре да повуку неке непромишљене политичке потезе да би могли реаговати - истакао је Јовановић, наводећи да српске власти, с обе стране Дрине и даље имају јаке адуте у својим рукама, а којих никада не треба да се одрекну.

У наставку овог интервју Јовановић је говорио и томе које би компромисно рјешење могло бити за Косово, о “Кумановском споразуму” и капитулацији, евентуалним темпираним балканским бомбама, интересима великих сила на овим просторима, али је и открио због чега је Алија Изетбеговић ратни лидер, а не миротворац, како га Бошњаци доживљавају.

ГЛАС: Из Стејт департмента је поновљено како ће фокус њихове политике бити на међусобном признању Србије и Косова. Како коментаришете ове поруке те да ли Србија има снаге да се одупре једном оваквом притиску?

ЈОВАНОВИЋ: То није ништа друго до изражавање некаквих максималистичких тежњи. Стејт департмент их упућује у очекивању да ће оне бити остварене, ако не у целини, онда бар у неком делу. Значи ради се о порукама које само представљају списак њихових лепих жеља. Али, од тога неће бити ништа. Ми нисмо уопште у ситуацији да причамо да ли треба да признамо независност те квази-државне творевине или не, јер смо према Уставу Србије обавезни да штитимо наш суверенитет и државне националне интересе. Споменуо бих да је приликом пријема Савезне Републике Југославије у Уједињене нације Косово било признато као интегрални део Србије. Подсетићу и да је закључцима мировне конференције о Југославији, а која је одржана у два наврата током 1991. и 1992. године, поништено постојање тадашње заједничке државе, а републичке границе су проглашене новим међународним. Након тога су све републике биле позване да затраже међународно признање. То је урадила и Србија. Америка је дигла руку када су Србија и Црна Гора примане у Уједињене нације. Ради се о чињеници коју нико не може да оспори, па ни сам Вашингтон, који сада све то игнорише. Али, ја сам убеђен да ће они на крају одустати од ових захтева како буду текли преговори Београда и Приштине. Они морају да схвате да је немогуће ишчупати Косово из Србије, јер је то њено историјско срце, дио територије Србије. Такође, Вашингтон би требало и да утиче на Албанце да снизе своје захтеве да би се дошло до компромисног решења, а у оквиру граница с којима је Србија примљена у Уједињене нације.

ГЛАС: А које би то компромисно рјешење могло бити?

ЈОВАНОВИЋ: То би као прво подразумевало да пројекат незавинсности Косова буде постепено напуштен, јер је он грађен не на правним и чврстим темељима, већ на једној импровизованој политичкој конструкцији. Косово треба вратити под политички суверенитет Србије, а Београд би имао обавезу да обезбеди сва грађанска права свим становницима Косова. Можда би се могла направити и некаква федерална држава, али би се прије тога Косово требало демилитаризовати. Наравно, Србија би преузела одговорност за обезбјеђивање међународне границе.

Да закључим, мене поруке из Вашингтона не плаше и не забрињавају. Све је то део игре. Они само покушавају да раздвоје политичке близанце Косово и Републику Српску и то неком форсираном политичком акцијом усмереном против Републике Српске као конститутивне јединице унутар БиХ. Они ће то сигурно покушати, а како би добили слободне руке да траже и немогући максимум за Косово, да Србија призна независност Косова. Али, то би било равно самоубиству. До тога никада неће доћи, те стога Вашингтон, али и остатак међународне заједнице, мора почети да размишља о ослобађању из својих руку једног врућег кромпира који се зове Косово.

ГЛАС: Да ли се на овај начин у неку руку Србија кажњава због добрих односа са Москвом?

ЈОВАНОВИЋ: Ако је и тај лајт мотив уграђен у ову причу, онда он може бити само контрапродуктиван за Вашингтон. То неће решити балкански проблем, већ ће само довести да се Србија, али и Република Српска, још више окрену Истоку. То није добра политика. Америка мора да схвати да велики геополитички улог који су они створили на Балкану, временом постаје све мањи у односу на растући геополитички улог и значај који Србија добија на Балкану. Успон Србије сигурно ће довести и до промене у ставовима САД.

ГЛАС: Гдје је Србија погријешила када је у питању Косово, многи сматрају да је капитулација направљена стављањем парафа на “Кумановски споразум”?

ЈОВАНОВИЋ: “Кумановски споразум” је само ставио тачку на војну агресију НАТО-а. Чињеница да је ова војна организација тај рат повела и водила без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, значи да је том приликом дошло до чистог акта агресије. То је био злочин против мира, али и међународног права. Они су подстакли Албанце у Приштини да прогласе некакву независност, а што није било могуће, јер је, између осталог, прекршена Резолуција 1244 Уједињених нација. Али, вратимо се на поменути споразум, он је “признао” две страви. Као прво, да Србија и даље има суверенитет над Косовом и Метохијом, али и да политичку власт и старатељство над овом покрајином имају Уједињене нације, а не НАТО. То што је и то касније прекршено, опет је ствар те насилне политике дијела међународне заједнице, која нема никакве везе са правом.

ГЛАС: На који начин би се ова прича о Косову могла одразити и на стабилност Балкана?

ЈОВАНОВИЋ: Па могло би, јер годинама опстаје једна дивља и вештачка творевина. Та нестабилност траје већ пуних 13 година. Европска унија не може озбиљније да се укључи у ову причу, јер се налази под политичким притисцима Вашингтона. Значи, ради се о једном бурету барута које су створиле поједине западне силе. И оно ће представљати опасност по безбедност по читав регион, све док се коначно не поведе једна разумна политика која ће бити у складу са важећим међународним правом и потписаним актима..

ГЛАС: Шта очекујете од нове америчке администрације када је у питању БиХ, односно Српска?

ЈОВАНОВИЋ: Не треба изгубити из вида да је америчка администрација била једна од иницијатора, али и потписница Дејтонског мировног споразума. Они су ставили потпис на документ који је ставио тачку на један крвави братоубилачки грађански рат у БиХ. И тај споразум је омогућио да се Срби у БиХ осећају сигурније у властитом државном ентитету у којем имају готово сву аутономију уређивања свих важнијих области. Ако се дирне у садржај тог ентитета, онда би то изазвало велике проблеме у погледу не само стабилности, него и даљње будућности државе БиХ. Ништа више не би било извесно. Било би то опасно играње са ватром. Мислим да САД, али ни остале западне силе, неће то себи дозволити, јер свако мењање Дејтонског мировног споразума у смислу јачања и вентрализације БиХ поново отвара Пандорину кутију.

ГЛАС: Садашњег високог представника у БиХ би требало да замијени Нијемац Кристијан Шмит. Како коментаришете овај повратак њемачке политике на Балкан?

ЈОВАНОВИЋ: Она је увек била присутна на просторима Балкана. Мање, или више. Они своје интересе на овим просторима покушавају спровести у посљедњих 150, па чак и 200 година. У неколико наврата они су их демонстрирали и силом. Рецимо, у прошлом веку, само је Србија три пута била на њиховом удару.

Ти њихови интереси се крећу од економских, преко геополитичких до историјских. Али, не треба заборавити споменути да и Русија има своје одређене интересе на овим просторима, баш као и Турска, као бивша империјална и освајачка сила. Оно што Немачкој смета да се отвореније постави као европски лидер јесте чињеница да се они и данас налазе под својеврсним протекторатом Америке. Берлин је већ годинама у чврстом загрљају Вашингтона, који је и данас приметан, тако је њихова спољна политика и даље под великим утицајем америчке администрације и Стејт департмента.

ГЛАС: Били сте један од актера преговара између Слободана Милошевића, Кире Глигорова и Алије Изетбеговића. Зашто се Изетбеговић тада повукао из те приче, а која је касније довела и до рата у БиХ?

ЈОВАНОВИЋ: Радило се о такозваној “Београдској иницијативи”. Слободан Милошевић је тада, бар према мом мишљењу, изнео један врло конструктиван предлог који је могао зауставити све немиле догађаје који су касније уследили. Он је понудио да преостале чланице федерације преформулишу тадашњи устав те да се он прилагоди новим околностима.

Било је чак предложено да Изетбеговић буде први председник те четворочлане федерације. Он је рекао да ће размотрити тај Милошевићев предлог, те јавити шта о свему томе мисли. Али до тога никада није дошло. Јавио се тадашњи председник Македоније Киро Глигоров, који нам је рекао да прво жели да прогласи независност па да онда преговара о евентуално будућим односима. Другим речима, обојица су очигледно имала раније преузете обавезе, а које су подразумевале да по сваку цену изађу из тадашње заједничке државе.

Не заборавимо да је рат као могуће средство у остваривању независности заговарао Фрањо Туђман, али и Алија Изетбеговић. Они су то јавно заговарали и то је био део њихове тадашње политике. Милошевић то никада није спомињао. Он је чак на мировној конференцији одржаној у Бриселу, а када се разматрао мировни план о БиХ који је предложио тадашњи шпански дипломата Хосе Кутиљер, подржао тај споразум, иза којег су стали и Сајрус Венс те лорд Каринтон. Једино је Изетбеговић био против тог плана, а који је подразумевао кантонизацију БиХ. И ово на најбољи начин илуструје и говори о томе ко је желио, а ко био против ратова на просторима Балкана. Све историјске чињенице говоре супротно од онога што се стално покушава инпутирати Србима - да су они одговорни за ратна дешавања. Ради се о веома подлој политици у којој је Срби требало да буду жртвени јарци. А све то је рађено да би била сакривена одговорност оних који су заиста били одговорни за сва ратна дешавања и страдања на овим нашим просторима.

Неуспјели план З4

ГЛАС: Гледано из садашње перспективе, да ли је за крајишке Србе било боље да су потписали план З4, а који је подразумијевао реинтеграцију РСК у Хрватску?

ЈОВАНОВИЋ: Тешко је рећи. Вероватно би било боље. Крајишки Срби су га одбили, јер су били преплашени од враћања неких геноцидних година. Питање је да ли би Туђман то поштовао, да Срби у Хрватској, поред културне аутономије, имају и своју полицију. Тешко. Не верујем у то. Али, у сваком случају верујем да је то тада требало условно прихватити, као некакву базу за даљње преговоре. Разумем зашто је руководство тадашње РСК то одбило. Била су још  свежа сећања на Други светски рат и они су као једино решење видели своје одвајање од Хрватске. То можда није била реална политика, али јесте разумљива с њиховог становишта. Оно што је тај народ тамо преживео јесте јединствено у Европи - класични холокауст и геноцид.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.