Владимир Ђурђевић, климатолог, о временским екстремима: Планета избачена из безбједне природне равнотеже

Апокалиптичне слике из готово свих крајева свијета бомбардују нас готово свакодневно. Природа је почела да нас неумољиво кажњава, не бирајући вријеме и мјесто гдје ће поново ударити. Ипак, оно што највише забрињава јесте то што се ове климатске промјене дешавају убрзаним темпом, до сада незапамћеним, те се поставља питање да ли је човјечанство прешло ту неку имагинарну црвену линију и ушло у један климатски катаклизмични период, након којег више нема повратка. Климатолог и професор на одсјеку за метеорологију на Физичком факултету у Београду Владимир Ђурђевић сматра да човјечанство још није прешло ту опасну линију и ушло у зону која се може сматрати екстремно критичном, али је и упозорио како се данашње потрошачко друштво убрзано креће у том правцу.

- Све ово што се дешава последњих неколико недеља, месеци, али и година, велико је упозорење. У прилици смо да видимо како изгледају те климатске промене у свету и у ком правцу нас све то може одвести. Оваквих временских екстрема ће бити и у наредном периоду, и то у све већем обиму, али и јачег интензитета. Немамо још пуно времена и уколико у наредних десетак година нешто не предузмемо о том питању, вероватно ћемо се наћи у озбиљном проблему као човечанство - истакао је у интервјуу за “Глас Српске” Ђурђевић.

ГЛАС: Која је то црвена линија коју не смијемо прећи?

ЂУРЂЕВИЋ: Према Париском споразуму, али и ономе што је општи консензус у науци, повећање границе глобалне температуре до два степена Целзијуса се сматра и даље колико-толико сигурном у смислу да ћемо имати простора да се прилагодимо измењеним климатским условима. Све преко тога води нас у неизвесну будућност. Тренутно је планета топлија за један степен и она се толико глобално загрејала у последњих сто година. Да бисмо се зауставили на та два степена, ми већ данас морамо кренути с озбиљним послом. Мислим да нам је остало мало времена. Ради се о задатку који је врло захтеван и сложен, јер улази у готово све сфере друштва. И све земље света треба да донесу што прије одлуку да смање емисију угљен-диоксида у атмосферу како би се негативни ефекти стаклене баште бар колико-толико ублажили.

ГЛАС: Да ли је све ово увод у неко ново ледено доба?

ЂУРЂЕВИЋ: Постоји нешто што се зове Миланковићева теорија, а која говори о периодичним сменама ледених и међуледених доба на планети. Тренутно се налазимо у такозваном периоду холоцена, једном од међуледених периода. Према Миланковићевој теорији, планета би заиста у некој далекој будућности требало да уђе у то неко ново ледено доба. Оно би требало да се деси за неких 30.000 година. Али оно што забрињава, а чему ми данас сведочимо, јесте да се у временским размерама од неколико деценија или стотинак година дешавају климатске промене за које је некада требало неколико хиљада година. У том смислу ми смо потпуно изашли из те неке безбедне природне равнотеже у којој смо се налазили. И то је најпроблематичније у читавој овој причи. Ако све то не зауставимо на време и на одговарајући начин, питање је куда ће нас све то на крају одвести.

ГЛАС: Можете ли појаснити шта сте мислили када сте једном приликом рекли како се клима налази на стероидима?

ЂУРЂЕВИЋ: Ради се о метафори, а која вероватно на најбољи могући начин илуструје нашу стварност. Климатске промене с којима смо суочени постале су доста екстремније и енергичније од оних у прошлости. У последњих сто година ниво емитованог угљен-диоксида у атмосферу постао је критичан. Када овај гас дође у атмосферу, он тамо остаје заробљен. Климатском систему су потребне хиљаде и хиљаде година да тај вишак угљен-диоксида природно уклони из атмосфере. Примера ради, његова конветрација је данас за 50 пута већа од оне с почетка индустријске револуције, пре око 200 година. И због тога се планета загрева, а што онда значи да ће и процеси у атмосфери бити енергичнији, као да је клима на стероидима.

ГЛАС: Да ли је торнадо попут оног у Чешкој могућ и на овим нашим просторима, те како уопште објашњавате овај феномен који није карактеристичан за европске просторе?

ЂУРЂЕВИЋ: Овај догађај из Чешке вероватно је најбољи пример, али и упозорење, да у данашње време нема више сигурних места на свету, па ни од досад атипичних временских појава. Све равничарске области, а посебно ободи Панонске низије, потенцијална су места на којима може доћи до појаве оваквих и сличних торнада, мање или више разорних. Наредне локације ће бити по принципу - “несрећни добитник у наредном извлачењу је...”. Чешка је само случајан избор природе, а сличан сценарио би, по свему судећи, могао задесити и Србију. Због свега тога требало би да се припремимо за овакве и сличне ситуације, можда да  уведемо неке информационе системе за рана упозорења.

ГЛАС: Који још климатски феномени могу погодити Европу?

ЂУРЂЕВИЋ: То је неки стандардни списак хазарда с којим се у последње време већ суочавамо. То су суше, поплаве и екстремне падавине. Наравно, ту су и разорни ветрови који могу бити део грмљавинских олуја. И на крају ту су и све чешћи топлотни удари. Задњих неколико недеља имали смо један такав период са изузетно високим температурама. Ради се о веома опасном метеоролошком феномену, а поготово када је у питању здравље људи. Задњих двадесетак година они су у Европи иза себе оставили велики број жртава. Примера ради, у топлотном удару 2003. године страдало је више од 70.000 људи, од чега готово половина у Француској.

ГЛАС: Гдје смо као човјечанство највише заказали?

ЂУРЂЕВИЋ: Научно знање готово је немогуће преточити у неку друштвену акцију ширих, глобалних размера. Иако је деценијама уназад познато да се клима опасно мења и да ће те промене у будућности бити још екстремније, све то се игнорише од стране оних који би требало да реагују. Они који би требало да воде тај процес опоравка планете, а ту пре свега мислим на политичаре, њима ти хоризонти од неколико деценија не делују примамљиво као нешто с чим би се у свом мандату волели бавити. Политика обично функционише од избора до избора. Постоји једна анегдота. У време мандата америчког председника Роналда Регана научници су га једном приликом упозорили на опасност од климатских промена. Он их је тада упитао када ће до њих доћи. Када му је речено за три деценије, поручио им је да му се поново обрате за 29 година. Наравно, велики проблем је и то што је данашње друштво претворено у искључиво потрошачко. Не постоје никакве кочнице. Форсирање те потрошачке економије нас је и довело у овакву незавидну ситуацију. Индустрија фосилних горива је једна од најмоћнијих и она сигурно жели да заштити своје интересе. Верујем да се због тога и одгађа решавање овог проблема. Врло тешко се борити против тих сила, па чак и онда када у својим рукама имате потпуно рационалне аргументе.

ГЛАС: Понашају се као да имамо неку резервну планету.

ЂУРЂЕВИЋ: Управо тако. Посматрајући процес климатских промена и понашање светских политичара, бизнисмена и индустријалаца, могло би се закључити да имамо на располагању неколико других планета на којима бисмо могли наставити са животом. Нажалост, ми још немамо резервну планету, а ову трошимо и уништавамо свакодневно.

ГЛАС: Како коментаришете то што свијет данас више новца улаже у истраживање свемира него у очување планете?

ЂУРЂЕВИЋ: Често нас тај западни свет запрепасти стварима које делују потпуно ван контекста окружења у ком се налазимо. Ипак, оно што мени највише смета јесте изостанак солидарности. Недавно смо имали катастрофалне поплаве у Немачкој и сав свет се дигао на ноге да им помогне. И тако треба. Али, присетимо се сличне ситуације која се десила пре две или три године, када је снажни циклон похарао делове источне Африке односећи са собом све. Том приликом настрадало је неколико хиљада људи. Штета је била преко двије милијарде долара. Нажалост, том догађају се мало пажње посветило, а ти људи су најмање одговорни за климатске промене у свету. Мене такве ствари много боле. Из ова два случаја се јасно може видети како данашњи свет функционише.

ГЛАС: Који су највећи митови о климатским промјенама?

ЂУРЂЕВИЋ: Има их доста и већина њих је пласирана од стране лобиста индустрије фосилних горива. Један од најчешћих јесте - “клима се и у прошлости мењала, шта је сада спорно”. Истина, она се и раније мењала, али сви ти процеси су тада били много спорији него сада. Нису се дешавали у овако кратким временским интервалима. Они су једно време окривљивали и Сунце. Наука је, међутим, доказала да су те енергетске Сунчеве варијације које се дешавају, а које имају и своје циклусе, у ствари врло мале у односу на други тас на ваги, а на ком се налази угљен-диоксид. У ствари, ти који пласирају такве приче желе само скренути пажњу, а како би заштитили интересе, пре свега, великих нафтних компанија.

ГЛАС: Да ли је тачно или се ради о још једном миту, да је у прошлости ниво угљен-диоксида у атмосфери био далеко виши од данашњег?

ЂУРЂЕВИЋ: Истина, није мит. Наша планета је јако стара и пролазила је кроз разне фазе. Пре отприлике милијарду година на њој је концентрација угљен-диоксида заиста била знатно виша него данас, а због учесталих вулканских активности и ерупција. Међутим, појавом биљака планета је успоставила неку врсту природне равнотеже. Оно што смо ми касније урадили јесте да смо преокренули тај циклус и тај депоновани угљен-диоксид који је био испод земље у облику фосилних горива за врло кратко време вратили натраг у атмосферу. Ако бисмо желели да природа поново одради свој посао и спусти концентрацију овог гаса у атмосфери на прихватљив ниво, морали бисмо да чекамо бар неколико хиљада година да се тај процес почне одвијати у неком очекиваном смеру. На основу научних мерења знамо да је последњи пут овако велика концентрација угљен-диоксида у атмосфери била пре отприлике четири милиона година, а што је тада довело до отапања готово једне трећине Гренланда.

ГЛАС: Да ли се онда могу повући паралеле с тим периодом?

ЂУРЂЕВИЋ: Упоређујући те податке са данашњим може се закључити да би се свет могао поново наћи у сличној ситуацији као и тада - да се због глобалног отопљавања овај простор поново нађе на удару и да добар део те огромне површине под ледом једноставно нестане. То би могло имати несагледиве последице и утицало би значајно на повећање нивоа мора и океана. А до чега би то даље могло довести, сувишно је говорити. И ово нам говори колико смо заиста изашли из те неке природне равнотеже. Ако се томе дода и да се ти процеси убрзавају, поставља се питање како ће планета све то преживети. Биљни и животињски свет неће имати времена да се свему томе еволуцијски прилагоди. Једноставно, брзина тренутних климатских промена је нешто што одступа од било чега што се до сада дешавало на овај нашој планети. Има ту још једна битна ствар. Људи никада нису живели у леденом добу и наштимовани су на климатске услове који су до сада били колико-толико стабилни и подношљиви. И инфраструктура је прављена тако. Али како се све мења, онда не треба да нас чуди ни то што данас и бране по Немачкој пуцају.

Клатно на страни загађивача

ГЛАС: Да ли је и у коликој мјери борба против климатских промјена постала уносан бизнис “великих”?

ЂУРЂЕВИЋ: Обично се на тапет стављају произвођачи енергије из обновљивих извора који наводно добијају велике државне субвенције. Волео бих да је тако, али подаци то демантују. Ако погледате колико субвенција прима индустрија фосилних горива, све ће вам бити јасно. То клатно је и даље на страни загађивача природе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.