Витомир Поповић o доношењу Одлуке о конститутивности прије 20 година: Говорио сам страним судијама да не гласају за ту глупост

Дарко Момић
Витомир Поповић o доношењу Одлуке о конститутивности прије 20 година: Говорио сам страним судијама да не гласају за ту глупост

Одлука о конститутивности народа није донијела ништа добро. У свом издвојеном мишљењу на ту одлуку написао сам да је политичка, а не правна одлука и да питање конститутивности у БиХ треба посматрати кроз принцип равноправности народа и остваривање тог права кроз Европску конвенцију о људским правима и слободама која је Дејтонским мировним споразумом постала дио законодавства у БиХ и дат јој је приоритет у односу на све домаће законе.

Овим ријечима професор бањалучког Правног факултета и бивши судија Уставног суда БиХ Витомир Поповић одговара на питање шта је БиХ донијела Одлука о конститутивности народа која је донесена 1. јула 2000. године гласовима тројице страних и двојице бошњачких судија у Уставном суду БиХ.

- Ради се о политичкој одлуци чији је циљ био да омогући високом представнику, а тада је то био Волфганг Петрич и његовом савјетнику Питеру Нојселу да мијењају Уставе Републике Српске и ФБиХ и на тај начин изврше децентрализацију РС и ФБиХ и створе претпоставке за даљу централизацију БиХ - каже Поповић у интервјуу за “Глас плус”.

ГЛАС: Кажете да одлука није донијела ништа добро, а какве посљедице је произвела?

ПОПОВИЋ: Огромне и штетне посљедице. Та одлука произвела је читав низ других одлука које су утицале на унутрашњу, па и на спољну структуру БиХ. Преносом одређеног броја надлежности, па давањем одређеног броја функција онима којима не припадају (одређен број припада, али већина на припада), вршено је дерогирање Републике Српске са циљем стварања централизоване БиХ, иако таква земља не може да опстане. Касније наметање рјешења од стране међународне заједнице утемељено на спорној одлуци Уставног суда довело је право у БиХ у потпуни сумрак.

ГЛАС: Једна од посљедица било је формирање Вијећа народа Републике Српске. Како видите ту институцију?

ПОПОВИЋ: Вијеће народа је једна спрдачина. Одређеним људима дате су високе плате, возачи, савјетници, право да потписују рачуне по хотелима, а шта имамо заузврат. То да оспоравају све што има падне на памет, што нема нигдје на свијету. Вијеће народа РС егзистира на папиру у класичном политичком смислу и доводи у питање одлуке Народне скупштине РС које ријетко имају везе са виталним националним интересом.

ГЛАС: Ви сте и раније критиковали принцип обавезне подјеле највиших функција на нивоу ентитета, односно на нивоу Републике Српске, што је такође посљедица спорне одлуке Уставног суда БиХ. Да ли сте промијенили мишљење?

ПОПОВИЋ: Наравно да нисам. Обавезом којом је прописано да одређен број функција у Српској припада представницима Бошњака и Хрвата, а њих у Српској нема у толиком сразмјеру да им припада толики број функција колики им је дао високи представник, на одређен начин се крше права већинског српског народа који има право на те функције. Дакле, није спорно да њима треба да припадне одређен број мјеста, али то мора да буде у сразмјери са бројем припадника тих народа који живе у Републици Српској. То смо најбоље видјели у раду Високог судског и тужилачког савјета БиХ, гдје се приликом именовања носилаца правосудних функција тражи национални кључ као у периоду комунизма, што је апсолутно на уштрб квалитета, а самим тим и директно на штету Републике Српске.

ГЛАС: Тврдите да “национални кључ” не треба да се користи само приликом именовања носилаца правосудних функција или генерално?

ПОПОВИЋ: Цијели тај концепт мора да се мијења, јер је кристално јасно да је питање конститутивности била једна велика прича која није дала резултате какве је очекивала међународна заједница. Наш законодавац у том смислу би требало да иде у правцу измјена Устава Републике Српске при чему наравно не треба да се доводи у питање права загарантована Европском конвенцијом о људским правима и њеним протоколима. При томе се не доводе у питање права Бошњака да гласају за Устав и да учествују у њиховом доношењу, јер то нису никаква специјална права која су у нашем случају њима загарантована кроз наметнуте одлуке и процедуре, јер је много већи обим права загарантован Европском конвенцијом и универзалном Декларацијом УН. Ја сам то писао прије 20 година у издвојеном мишљењу и мој став је јасан и непромијењен.

ГЛАС: Сматрате да сте још тада били у праву?

ПОПОВИЋ: Драго ми је, не то што сам био у праву, него то што сам у то вријеме рекао онима који су гласали за ту глупост, прије свега страним судијама, да то не треба да раде и да то није у складу са правом, него у складу са политиком.

ГЛАС: Са чијом политиком?

ПОПОВИЋ: Цјелокупну политику тада је водио шеф ОХР-а Волфганг Петрич кога сматрам злогласнијим од Ешдауна који је дошао послије њега. Сви они су изигравали протекторе без икакве одговорности за посљедице које су изазвали. Петричев савјетник Питер Нојсел, који је радио на тим уставним амандманима, био је шесторазредни правник у односу на наше правнике који су се тиме бавили. Нажалост, врло брзо су се у Народној скупштини РС, не желим да говорим о именима, али препознаће се они, нашли они који су хвалили та рјешења као најбоља и тиме остваривали тзв. позитивне поене код појединих представника међународне заједнице. С друге стране, нама који смо се у то вријеме залагали за ово о чему говорим и што сам и тада говорио, стављени смо на црну листу. Није ми криво што сам био на тој листи, јер мој принципијелан став и однос према том питању остаје непромијењен.

ГЛАС: Споменули сте функције које су одлукама ОХР-а дате представницима друга два народа у Републици Српској. Колико је под знаком питања легитимитет носилаца тих функција?

ПОПОВИЋ: Наравно да је под знаком питања, јер је вјештачки зато што не одражава право стање и реалне односе ни у оквиру Републике Српске, ни у оквиру ФБиХ. Ако у Српској живи 15 или 20 одсто Бошњака и Хрвата, како могу да остваре право на 50 одсто функција. То је аутоматски на штету Срба, као што је у другом ентитету тај однос на штету друга два народа и то је свима јасно.

ГЛАС: Да ли смо завађенији пуне двије деценије након Одлуке о конститутивности народа?

ПОПОВИЋ: Мислим да смо у далеко лошијој позицији него прије двије деценије. Да се пустило, односно да је међународна заједница спровела Дејтонски споразум онако како је написан, ми бисмо данас имали много већу хомогенизацију између РС, ФБиХ и Брчко дистрикта, него што имамо данас. Умјесто тога, стално су се тражила нека рјешења и подизане тензије, а до које мјере је то ишло најбоље показује то што је покушано да се оспори и име Републике Српске која је потписница Дејтонског споразума. Да Уставни суд БиХ, који је главна полуга политике међународне заједнице, одлучује о томе коме припада пољопривредно земљиште, а да то не ставља у контекст са Дејтонским мировним споразумом који је међународни уговор, то је за мене напросто несхватљиво.

ГЛАС: Како се данас носити са тим одлукама и њиховим посљедицама?

ПОПОВИЋ: Да имамо озбиљну политику на нивоу РС, те одлуке би биле проглашене неприхватљивим у Српској. Све оно што није у складу са Уставом Српске и Дејтонским мировним споразумом, треба прогласити неприхватљивим и одбацити. Нажалост, ми стално имамо двојно вођење политике, јер се једна води у РС, а друга у Сарајеву. Узмите само састав и структуру садашњег Савјета министара. Како смо дошли у ситуацију да не можемо да именујемо министра за људска права и избјеглице, а када га именујемо, боље да га нисмо ни именовали. Уз уважавање свакога, али они који чине тзв. “српску репрезентацију” у Савјету министара немају капацитет и нису у стању да се носе са онима с друге стране. То је тај погрешан приступ и питање времена је када ће то кулминирати.

ГЛАС: Али не можете оспорити да се из Републике Српске стално и упорно поставља питање Уставног суда БиХ и та институција се стално таргетира као извор проблема?

ПОПОВИЋ: Све то што се ради је неефикасно.

ГЛАС: Добро, гдје је рјешење?

ПОПОВИЋ: Мора се много енергичније стати у заштиту интереса Републике Српске, укључујући и напуштање Уставног суда БиХ. Сњежана Савић и ја смо то радили као судије првог мандата када је био много жешћи притисак међународне заједнице. Национални интерес је изнад свега и нико ко је биран у заједничке институције у име народа не смије да га доведе у питање.

Вијеће народа РС

ГЛАС: Формирање Вијећа народа РС једна је од посљедица Одлуке о конститутивности народа, али чини се да је сам поступак формирања те институције под својеврсним велом тајне, јер је јако тешко наћи конкретне одлуке о томе?

ПОПОВИЋ: Питер Нојсел добио је тачне директиве од високог представника Волфганга Петрича, коме је био савјетник, да спроведе оно што се од њега тражи и он је то и урадио. Они који су с наше стране учествовали у томе и начини на који су учествовали нека им служе на част, поготово што је Нојсел шесторазредни правник.

Стране судије и ВРС

ГЛАС: Гдје су сада стране судије које су учествовале у доношењу спорне одлуке од 1. јула 2000. године?

ПОПОВИЋ: Француз Луј Фавро више није међу живима, а чини ми се да је овај свијет напустио и Ханс Данелијус који је био један честит човјек и у то вријеме предсједник Врховног суда Шведске, док судбину трећег судије Јозефа Марка не знам. Они су били под сталним притисцима међународне заједнице, прво у вези са том одлуком о конститутивности, а касније у вези са одлуком о томе да ли Република Српска има право на војску. Ми смо донијели одлуку да има право и Данелијус је гласао за то заједно са српским и хрватским судијама. Нажалост, политичари су касније потписали супротне одлуке и Српску оставили без војске.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана