Тихомир Тика Станић, глумац: О нераскидивости наших веза не одлучују политичари

Истакао је то у интервјуу за “Глас Српске” истакнути српски глумац Тихомир Тика Станић, који је рођен у Шешковицма код Лакташа у Српској, а живи и ради у Србији. Дјетињство је провео у Козарској Дубици, гдје је његов отац радио. Са 13 година свирао је бас гитару у бенду “Луталице са Уне”, након чега је основао бенд у коме је пјевао и свирао бубњеве. Са 17 година је отишао у Нови Сад, гдје је уписао Академију умјетности. Иза њега је много великих улога, а ових дана пуном паром снима нове епизоде “Камионџија”. Осим тога, његова интересовања вежу се за његов родни крај, страдање његовог народа и историју која је вјечна инспирација и о којој, како каже, увијек треба говорити. 

- Народ с ове и оне стране Дрине је један, исто биће и та веза не може да јача ни да слаби, она је нераскидива - нагласио је Станић.

ГЛАС: Колико јачању веза доприносе све чешћи сусрети наших званичника?

СТАНИЋ: Не верујем да политичари могу да јачају или слабе те наше везе, могу само да користе то за своје политичке промоције и циљеве и тренутне амбиције.

ГЛАС: На мале екране се враћају популарне “Камионџије”. Докле се стигло са снимањем серије и реците нам нешто више о лику који тумачите?

СТАНИЋ: Снимамо већ од 28. маја у општини Уб, где смо веома срдачно примљени. Игра много глумаца из Аматерског позоришта са Уба, из Ваљева, затим из Београда, јер у серији има више од 150 улога. Главне улоге играмо Ненад Јездић и ја. Он игра возача аутобуса који је остао без посла јер је повезао без карте свог кума, то јест мене, и моју породицу. Ја играм бившег библиотекара који је у војсци положио возачки испит и како је у овим транзиционим временима остао без посла у библиотеци, њих двојица се договоре да покушају као Паја и Јаре, а наши ликови се зову Баја и Жића, да набаве камион и да од тога живе. Ту потом долази до низа ситуација, згода и незгода. До сада смо сви веома задовољни како протиче снимање. Велика је одговорност била играти нешто што људи сматрају наставком “Камионџија”, а не може наставак да се прави после 50 година. Постоји јако сећање и та серија са чувеним Чкаљом и Павлом Вуисићем стално се репризира, тако да је пре самог почетка снимања постојала нека врста притиска и одговорности како ће све функционисати, како ће јавност реаговати на то, да ли ће нам замерити што ми сада покушавамо да се поредимо са тим великим глумцима, што ми нећемо уопште да радимо. Како је кренуло снимање, тако су распршене све сумње да ли је то требало радити. Ненад Јездић и ја се познајемо дуго, знам га од његове прве улоге у позоришту Атеље 212, где смо играли заједно и пријатељи смо и приватно и професионално, а оно што је за посао веома важно, знамо се веома добро, тако да нема непредвиђених ситуација. Снимамо месецима и то је велики напор, и психички и физички, али све то до сада протиче веома добро. Имали смо срећу да се нисмо разболели и да је цела филмска екипа на висини задатка. Снимамо и по 12 часова дневно, вруће је, посебно у кабини камиона, али сви смо ми професионалци и лако се носимо с тим. Неколико пута сам у јавним наступима истицао и поновићу несебичну подршку општине Уб и та добродошлица која нам је указана тамо и добро расположење је нешто што нам је додатни подстрек.

ГЛАС: Када ће публика имати прилику да гледа серију?

СТАНИЋ: Снимање завршавамо до 18. септембра и чекамо емитовање, које је планирано у децембру ове године. Надам се да ће ово бити једна од оних серија које ће заиста моћи да гледа цела породица, деца свих узраста. Водили смо рачуна да избегнемо оно што све чешће виђамо на телевизијама, а то је непримерен садржај. Биће то серија која ће личити на оне серије које су пре ових трагедија и ратова и овог турбулентног, суровог и ранокапиталистичког живота који је донео другу врсту укуса окупљале породице пред малим екранима. Биће то серија која ће носити неку наивност оних давних времена, које многи од нас памте.

ГЛАС: Недавно сте предложили Радио-телевизији Србије снимање серије “Нобеловац”, о чувеном Иви Андрићу, којег сте често играли. Реците нам нешто више о тој идеји?

СТАНИЋ: Та идеја је на разматрању. Идуће године је значајан јубилеј, 60 година од када је Андрић добио Нобелову награду. Дуго се бавим том темом и на разне начине сам са сарадницима историчарима и енциклопедистима тражио угао и приступ томе. То није класична биографска серија. Серија коју бисмо ми радили бави се периодом од вести када је Андрић сазнао да је добитник Нобелове награде до саме доделе, његовог одласка у Швајцарску, у коју му је понуђено да оде још 1941. године, као амбасадор, а он се ипак солидарише са осталим дипломатама и враћа се у окупирани Београд. Долазак у Београд, иако је био ризичан, резултирао је чињеницом да је у том периоду написао најзначајнија дела. Претурајући по неким папирима док разговарамо, у џепу сакоа нашао сам фотокопију документа који су ми дали људи који желе да помогну. Реч је о писму из 25. јануара 1945. године у коме Андрића обавештавају да су спремни да штампају његов роман. Без тог повратка у Београд вероватно не би настала ни његова капитална дела која су била прва која су штампана у СФРЈ и то на неком папиру који је заплењен са немачког ратног брода. Серија завршава тако што Андрић у последњој епизоди, после доделе награде у Стокхолму, одлази у Швајцарску, 20 година касније, као нобеловац. У тих десет епизода серије он преиспитује своје поступке, ситуације које потврђују то што је рекао на додели награде: “Бити човек, бачен у океан постојања, без своје воље и без свога знања, носити сопствену мисао о свему томе што се мора издржати.” Радујем се могућности да то снимамо.

ГЛАС: Ви бисте играли Андрића?

СТАНИЋ: Да. Имам 60 година и физичким изгледом таман могу покрити тај период. Чекамо одлуку телевизије.

ГЛАС: Најављивали сте и да бисте радили на серији о Диани Будисављевић?

СТАНИЋ: Радим то паралелно са Гавром Буразором. Он је млади историчар из Козарске Дубице, а на докторским студијима је у Београду. Од када је уписао историју, он се бави том темом. Гага Антонијевић, коме сам ја уступио све што сам радио на тему Јасеновца, снимио је филм “Дара из Јасеновца”, који је већ завршен и у фази је постпродукције, и по свим реакцијама које долазе то ће бити значајно кинематографско, а и друштвено дело. Још пре 12 година сам почео да се бавим том темом и када сам сазнао да се Антонијевић заинтересовао, схватио сам да бих првог дана њему понудио да то ради да сам га познавао. Он је успео да сними тај филм и да на неки начин оствари моје амбиције и велике жеље због којих сам започео да скупљам те материјале. То је тема која се потрошити не може, којој се увек морамо враћати. Учинило ми се да постоји  једна велика могућност, али и друштвена потреба да на тему Диане Будисављевић урадимо серију која би третирала судбине те спасене деце из Јасеновца. Познајем неке од њих који су живи и серија би причала о тим  последицама прећуткивања и заташкавања истине, о вечној неправди која доведе до тога да се о добрим делима не говори, као да се подразумевају.

ГЛАС: Колико је важно да његујемо културу сјећања?

СТАНИЋ: Веома је важно јер ако се на прави начин тиме не бавимо, онда то прелази на терен спекулација, митоманије, изазивања сталних сукоба, неокајаног злочина и неожаљених жртава. Јако је важно и сматрам да наше друштво никада не сме да престане да се бави тим. Постоји страх од теме, и мисао да то мора бити овако или онако. Не мора. Биће следећи филм, урадиће неко други боље. Важно је чиста срца приступати тој теми и без намера да филм буде средство за било шта.

ГЛАС: Колико је било тешко радити на играно-документарном филму “Седам хиљада душа”, о страдању Срба у аустроугарским логорима у Чешкој?

СТАНИЋ: У том филму сам само помогао у крајњој фази као наратор филма. Нисам био укључен од почетка. Има толико тема које нам некако промакну и које сазнамо тек када се неким стицајем околности укључимо у рад на томе.

ГЛАС: Када сте били посљедњи пут у Вашој и нашој Републици Српској и када ћете поново обићи родни крај?

СТАНИЋ: Давно сам долазио. Тешко ми је што нисам могао да дођем ни на сахрану моје тетке Јагоде. Првом приликом ћу да дођем. Буквално нисам имао ниједан слободан дан. И ту неку малу паузу коју смо имали током снимања “Камионџија” нисам смео да путујем, да прелазим границе, да не угрозим цели пројекат, јер нико од нас не зна како ће се развијати ова епидемиолошка ситуација. Чим завршим снимање “Камионџија” морам да дођем у своје село из, пре свега, приватних и емотивних разлога.

Посла и здравља

ГЛАС: Да ли радите тренутно на још неким пројектима?

СТАНИЋ: Радим филм са Гораном Марковићем “Аматер”, за који смо писали заједно сценарио. Филм говори о оном неком глумцу кога смо већ упознали у ранијим Горановим остварењима који поверује да је жртва опсервације државне безбедности. Верујем да ће то бити веома актуелна политичка и друштвена комедија и сатира. Осим тога, чекају ме пробе у Атељеу 212, играм у једној представи чија се радња догађа ноћ уочи 60. рођендана Пабла Пикаса и постоји велика могућност да баш на Пикасов рођендан одиграмо премијеру, а паралелно чекам снимање пете сезоне серије “Убице мог оца”. У доброј сам кондицији. Имао сам срећу да учествујем у тим серијама које су себи квалитетом обезбедиле дуг живот, као што су “Убице мог оца” и “Државни службеник”, тако да посла неће недостајати, само да је здравља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.