Тихомир Левајац, књижевник, о новим дјелима и судбини српског народа: Наш усуд су сеобе и диобе

Илијана Божић
Тихомир Левајац, књижевник, о новим дјелима и судбини српског народа: Наш усуд су сеобе и диобе

Будућност Српске није ружичаста. Она зависи од оних коју Српску воде. Ако су они на националном плану јединствени, ако не гледају само себе, ко је власт, ко је опозиција, колико да се напљачкају, ко је од њих џек, ко ће у историју да уђе онда Српска има шансе да опстане. Не буде ли тако, она ће се утопити у грађанску Босну и наравно нестати.

Казао је то у разговору за “Глас Српске” књижевник Тихомир Левајац говорећи о свом недавно објављеном есеју “Српски народ - праведник или грешник”.

У наставку разговора причао је и о новој књизи путописа “Почетак лета, Кувајт и ја”. Током књижевне каријере Левајац се успјешно окушао у различитим књижевним жанровима, причи, роману и путопису. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Нека од његових дјела су романи “Јопет Суданија” и “За сунчевим кругом”, записи “Сањао сам Канаду”, али и књига интервјуа “Људи које срећом срећем”.

ГЛАС: У есеју “Српски народ - праведник или грешник” пишете о Србима, српским усудима и непрестаној борби за правду. Умјесто рецензената навели сте извјештај Живојина Мишића, говор мајора Драгутина Гавриловића и Јована Ђорђевића. Која је основна порука коју сте жељели да пренесете овим дјелом и овим избором “рецензената” у овом тренутку?

ЛЕВАЈАЦ: Питате која је основна порука коју сам хтео да пошаљем овим делом? Па хтео сам да о народу којем припадам, на кога је од почетка распада Друге Југославије читав свет нагрнуо, и ала и врана, кажем свој суд, суд који је заснован на објективним чињеницама, а не на лажним оптужбама, подметањима, постистинама, фалсификатима. Да ми нисмо такви како нас представљају и виде. Да није сва кривица до нас, већ и до других. Што се тиче избора рецензената, хтео сам да кажем да трагично страдање српског народа није од јуче, већ да оно вековима траје, јер су људи које сам навео о томе пре једног века писали, износили сазнања до којих сам и сам дошао.

ГЛАС: Говорећи у овој књизи о југословенству за које кажете да је као “кукавичје јаје српском народу подметнуто”, долазите до питања - Зашто би Срби данас живјели са осталим народима у БиХ кад ти народи неће са Србима у Југославији да живе? Зашто нам се, према Вашем мишљењу, историја опет поновила?

ЛЕВАЈАЦ: Зато што са српским народом ментално нешто није у реду. Ево, да вас питам, како је могуће да Срби два пута заједничку државу праве са народом који нас је само у једном веку два пута клао и убијао, о врбе вешао, у јаме без дна бацао, насилно асимиловао или протеривао, после покоља у Мачви, после свих кама и јама, Јасеноваца и Пребиловаца, не постављајући никакве услове?

ГЛАС: У једном дијелу бавите се српским деобама, а велики Душан Ковачевић је навео чак 20 српских подјела. Видимо ли крај овој, могло би се рећи рећи, најгорој карактеристици нашег менталитета?

ЛЕВАЈАЦ: Сеобе су највеће зло српског народа, када си у смутним временима приморан да спашаваш главу, породицу, ближње, па мораш да тражиш нови животни простор, тако да српски народ данас у расутости живи. Још су црње духовне сеобе, када се мења и име и презиме, и вера и начин исхране и циркулација крви. А онда долазе деобе које вековима трају, које библијске размере имају. Питате има ли им краја? Има ако се опште стави изнад личног. Можемо се ми око свега спорити, и делити, и различито мислити, али када је национално питање у питању, онда морамо јединствено деловати. Морамо исто мислити. Тад нам нико ништа не може. Зато наши непријатељи с уздахом понављају: “Не дај, Боже, да се Срби сложе!”

ГЛАС: Недавно је објављена и Ваша књига путописа “Почетак лета, Кувајт и ја”. Описали сте занимљивости и карактеристике ове земље, али шта је оно што је за Вас тамо било посебно, што Вас је нагнало да напишете књигу?

ЛЕВАЈАЦ: Шта ме нагнало да напишем овај путопис? Па то што је то други свет од овога у којем живим. Потпуно другачији, који ми је био непознат док га нисам упознао.

ГЛАС: Занимљиво је да је путопис објављен двојезично, на српском и арапском. Зашто сте се одлучили за тај корак?

ЛЕВАЈАЦ: Па да бих своје виђење Кувајта учинио доступним и њиховим читаоцима.

ГЛАС: У књизи пишете да су у Кувајту све вриједности Истока и Запада спојене у цјелину. И на Балкану влада сусрет та два свијета. Колико је тешко човјеку да се избори са усаглашавањем Истока и Запада у себи?

ЛЕВАЈАЦ: Нису баш све спојене, али је очито да они настоје да све што је добро и квалитетно из света преузму и у своју традицију удену. На Балкану је ситуација још сложенија. Овде се три цивилизације преплићу, и исламска и православна и католичка. Колико је тешко те три цивилизације усагласити у себи, не знам, то зависи од сваког појединца. По свему судећи је тешко, јер да је лако онда би нам и стварност била мање трагична.

ГЛАС: Кувајт је једина земља на свијету која у Уставу има члан који налаже да ниједан становник не смије бити гладан. Мислите ли да је могуће да такав Кувајт опстане у друштвеном поретку великих сила?

ЛЕВАЈАЦ: Док има нафте и гаса може да опстане, а кад тих ресурса нестане, нико не зна шта ће бити.

ГЛАС: Поред овог путописа, писали сте путописе из Канаде и Русије. Какав су утисак на Вас оставиле ове двије земље које дијеле величину, али и различита друштвена уређења?

ЛЕВАЈАЦ: Какав су оставиле? Оставиле су и остављају другачији осећај за простор и време. То се не може поредити, тамо ништа није по мери човека. Замислите Русију која има једанаест временских зона, или Канаду у којој моја ћерка живи, па када се селила из Бритиш Колумбије у Квебек камион са стварима је дванаест дана путовао! Када сам се из тих земаља вратио, наше улице, наводни булевари, авеније, на сокаке су ми личили.

ГЛАС: Познати сте по томе што много пишете, посвећени сте књижевном раду. На чему тренутно радите, можемо ли очекивати нешто ново?

ЛЕВАЈАЦ: Да сам посвећен књижевном раду, јесам, али да много пишем, мислим да то није тачно. Пишем преко педесет година, а досад сам објавио петнаестак књига. Овде у Бањалуци има више писаца који имају више књига него година. Они много пишу. Немам обичај да јавно говорим шта тренутно радим, али ето, пошто на томе инсистирате, да кажем да већ годинама припремам књигу која би била, да се тако изразим, нека врста мог завршног књижевног ударца, као какво деланије мог жића. Конгломерат прича и приповести, у форми романа, под једним насловом - “Дрво сликано писаним речима”.

Модерна књижевност

ГЛАС: Како посматрате нове токове у књижевности и појаву све већег броја младих књижевница у Бањалуци, што раније није био чест случај?

ЛЕВАЈАЦ: Није ми познато да у књижевности постоје нови токови ни у свету, а камоли овде. Из историје књижевности као професор знам да су све школе испробане и да је тешко неки нови начин писања открити. А није ми ни познато да у Бањалуци има велики број младих књижевница. Вероватно нисам обавештен. Ако их има, свака част, јер ме свако духовно стваралаштво радује.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана