Светко Ковач, генерал у пензији, о обавјештајним службама и Јованки Броз: Водио се тајни рат ко ће бити близу Тита када умре

Вељко Зељковић
Светко Ковач, генерал у пензији, о обавјештајним службама и Јованки Броз: Водио се тајни рат ко ће бити близу Тита када умре

Јосипу Брозу Титу је 1974. године било нарушено здравствено стање и стране обавјештајне службе су већ тада почеле да прикупљају податке и раде процјене о такозваном посттитовском периоду. Домаћи медији нису о томе ништа писали, али је та тема била присутна у незваничним разговорима. Неки Титови сарадници су у почетку опрезно, а касније све отвореније, о томе говорили.

- На проширеној седници Извршног бироа Председништва СКЈ, 7. марта 1974. у Београду, а  којој није присуствовао Тито, Едвард Кардељ, тада представник Словеније у Председништву СФРЈ, покренуо је питање шта ће бити после Тита и предложио да се у вези с тим сачини план. Владимир Бакарић, као представник Хрватске, оценио је да је политички циркус почео када су се разне групације почеле борити ко ће бити близу Тита када умре. Стане Доланц, партијски функционер из Словеније, отворено је указао да преко Јованке разне групације, мислећи пре свега на централистичке, ранковићевске снаге, врше утицај на Тита и покушавају да у погодном моменту преузму власт. Дакле, тада је Јованка означена као сметња и почела је акција њеног одвајања од Тита - истакао је у интервјуу за “Глас Српске” Светко Ковач, пензионисани генерал, бивши директор Војно-безбједносне агенције Србије и сценариста серије “Јованка Броз и тајне службе”, чија би прва од десет снимљених епизода требало да буде емитована на јесен у Србији.

Према његовим ријечима, у почетку је тај наступ био опрезан, а касније све отворенији. Када су видјели да то не иде, окренули су смјер дјеловања и усмјерили на одвајање Тита од Јованке. Суштина је била да се Јованка компромитује и прикаже као неко ко може чак и физички угрозити Тита.

У наставку овог интервјуа Ковач, који је написао и сценарио за серијал “Тајне службе Србије”, али је био аутор и коаутор више књига - “Енигма и рат у Југославији”, “Војне службе безбедности у Србији”, “Случај Ранковић” и “Официр са пет досијеа”, открио је до сада јавности мање познате детаље из живота некадашње “прве даме”, али и дјеловања тадашњих тајних служби.

ГЛАС: Како сте дошли на идеју да напишете сценарио за ову серију?

КОВАЧ: Када сам прикупљао грађу за писање сценарија за серијал “Тајне службе Србије”, наишао сам на нека документа која се односе и на Јованку Броз. То ми је привукло пажњу и посебно ме занимало да ли су службе безбедности утицале да управо Јованка Будисављевић непосредно после рата дође на рад у Титов кабинет, као и да ли су службе имале утицај на њено приближавање Титу. Пре тога сам изучавао њену улогу у креирању афере прислушкивања и Брионског пленума, као и њен однос према догађајима у Хрватској 1971, а у оквиру тога и мотиве сукоба са шефом војне службе безбедности генералом Мишковићем и неким Титовим сарадницима. Посебно ме занимало да ли су службе утицале на одвајање Тита од Јованке и какав су однос имале према њој за време када је била у “изолацији”. Када сам прикупио довољно материјала, учинило ми се да би то могло бити интересантно и почео сам да пишем сценарио за серију.

ГЛАС: Када се она први пут нашла на удару и због чега?

КОВАЧ: До првог отвореног сукоба између Јованке и Титових сарадника дошло је већ 1961. на школском броду “Галеб”, а приликом Титовог путовања у афричке земље ради припреме првог самита покрета несврстаних. Неки Титови сарадници су сматрали да се Јованка све више меша, не само у протокол, него и у све друге послове. Најгласнији у томе био је Лазар Колишевски, македонски представник у врху југословенске власти. По повратку у земљу, Тито је тражио од Ранковића да позове Колишевског на партијску одговорност због некоректног односа према Јованки. Ранковић је то културно одбио и рекао да не може друга Лазу да зове на одговорност због оваквих ствари.

ГЛАС: Ко је наредио да се, још док је Тито био жив, прислушкују не само она, него и њена најближа родбина?

КОВАЧ: Одмах после Титовог одласка на лечење у Љубљану, на заједничком састанку Председништва СФРЈ и Председништва СКЈ, 3. јануара 1980, расправљано је о Јованки. Закључено је да “треба појачати мере њене изолације и надзора над њеним активностима”. О њој је расправљао и Савет за заштиту уставног поретка, који је управљао и координисао рад служби безбедности, војних и цивилних. Овај Савет је 19. јануара 1980. донео одлуку да се прислушкују Јованка Будисављевић, њене сестре и један рођак. За њих Јованка није више Јованка Броз или Будисављевић Броз, него само Будисављевић. Одлуку је потписао Лазар Колишевски, као потпредседник Председништва СФРЈ, иако је требало да је потпише Владимир Бакарић, као председник Савета за заштиту уставног поретка. Бакарић је тада био свестан незаконитости овог документа и зато је избегао да га потпише. Тито није био упознат са овим документом јер се у то време његово здравствено стање рапидно погоршавало.

ГЛАС: Шта је била “Јованкина загребачка епизода”, те ко је и на који начин покушао да ово искористи за њену компромитацију?

КОВАЧ: Тито и Јованка су се венчали 15. априла 1952, али је та информација чувана у строгој тајности. Чак ни британска обавештајна служба није успела да открије тај податак. Јованка је први пут представљена домаћој и светској јавности 19. септембра 1952. на пријему који је организован поводом посете британског министра иностраних послова Ентонија Идна. Њено појављивање у јавности изазвало је пажњу породице Мартине из Загреба, која је била убеђена да је та особа крајем 1942. и почетком 1943. боравила у Загребу, да се понашала неморално и дружила са усташком полицијом. Они су ово пријавили официру КОС-а у Загребу, који је тајно снимио њихову изјаву и одмах однео касету у Београд шефу, генералу Јефти Шашићу. Он се консултовао са Ранковићем и договорили су начин како да изврше проверавање овог податка. На крају је закључено да су ти подаци нетачни, јер је утврђено да она од доласка у Шесту личку дивизију, 2. маја 1942. године, па до краја рата, није напуштала ову јединицу. Да би појачали притисак на Тита, Доланц и Љубичић су 1978. поново покренули процедуру проверавања Јованкине прошлости и посебно њен наводни боравак у току рата у Загребу, што су назвали “Јованкина загребачка епизода”. Истрагу је водио генерал Дане Ћуић, као шеф Војне службе безбедности. И он је констатовао неоснованост тих оптужби.

ГЛАС: Шта је било у позадини њеног сукоба и шефа војне тајне службе, генерала Ивана Мишковића?

КОВАЧ: Генерал Мишковић био је шеф Војне службе безбедности од 1963. до 1971. године, а од 1971. до 1973. Титов специјални саветник за послове безбедности. Док се налазио на обе ове позиције, он је непосредно реферисао Титу. Према његовом сведочењу, Јованка је тражила да и њој реферише, што је он одбио. У време Маспока у Хрватској Јованка је пажљиво пратила те догађаје. Била је убеђена да Мишковић филтрира и не упознаје Тита са стањем у Хрватској, као и да подржава политику хрватског руководства, што је добрим делом била у праву. У то време дошло је до сукоба између Мишковића и једног од његових помоћника, пуковника Русића, који је кулминирао у децембру 1973. када је Јованка на Брионима примила Русића. Пошто је Тито подржавао Мишковића, а Јованка Русића, озбиљно су нарушени односи између Тита и Јованке. Да би разрешио ову ситуацију, Тито је у јануару 1974. формирао комисију на чијем челу је био Рато Дугоњић из БиХ. Ова је требало да испита позадину сукоба између Јованке и Мишковића, иако то нигде није наведено као разлог. После извештаја комисије, Мишковић је послат на боловање које је трајало шест година, а сукоб са Јованком наставили су најближи Титови сарадници, Љубичић и Доланц.

ГЛАС: Да ли је она учествовала у припреми афере прислушкивања и смјени Александра Ранковића?

КОВАЧ: Јованка није знала суштину и циљеве  афере прислушкивања. Убедили су је да Ранковић планира да, уз помоћ Удбе, сруши Тита и насилно преузме власт. То је за њу било довољно да стане у Титову заштиту и да у Ранковићу види непријатеља. Када је после 1974. и сама постала жртва оних који се боре да сачувају свој утицај и власт, схватила је да је Ранковић био жртва сукоба двеју концепција, федералне, коју је он заступао и конфедералне, коју су заступали његови противници, Кардељ, Бакарић, а касније и Тито. Због тога је Ранковић морао бити уклоњен са политичке сцене. Пошто је схватила суштину ових догађаја, променила је мишљење о Ранковићу. Сматрала је да је над афером прислушкивања “остао вео тајни” и предлагала да се преиспитају налази комисије, којом је руководио Мишковић.

ГЛАС: Каква је била улога Стеве Крајачића у њеном животу?

КОВАЧ: Јованка тврди да је Крајачића први пут видела 1947. на Брду код Крања, када је Тито због операције бруха лежао у постељи, а она га је неговала. Од тада и све до Крајачићеве смрти 1986, Јованка је са њим била у пријатељским односима.  Неки Титови сарадници, међу којима и Ранковић,  сматрали су да Крајачић има повлашћен положај код Тита и Јованке. Долазио је у посете без најављивања и других процедура, иако га је Тито често критиковао због његових разних испада. Када су крајем 1961. и почетком 1962. Тито и Јованка посумњали да их неко прислушкује, прво су се консултовали са Крајачићем, а у јуну 1966. године позвали су Крајачића да пошаље своју екипу и изврши проверавања у Титовим резиденцијама у Београду и на Брионима. Крајачић је тада био председник хрватског Сабора и није имао непосредну оперативну надлежност над Удбом за Хрватску, али је ипак послао стручњаке из те службе. Он је несумњиво имао велику улогу у припреми и лансирању афере прислушкивања. Када су се Тито и Јованка раздвојили 1978, Крајачић је наставио контакте са њом и она је и тада мислила да је био и остао Титов и њен пријатељ.

ГЛАС: Да ли је она заиста припремала државни удар са генералом Ђоком Јованићем?

КОВАЧ: У септембру 1976. Никола Љубичић и Стане Доланц оптужили су Јованку да покушава да на позицију савезног секретара за народну одбрану, уместо Љубичића, доведе генерала Ђоку Јованића. Да би то било што уверљивије, приказали су то као покушај државног удара. Јованић је као подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану био задужен за израду кадровског плана. Пошто је Љубичић био девет година савезни секретар за одбрану и већ је испуњавао услове за пензију, Јованић је и себе и њега ставио у план за одлазак у пензију. Већ је било усаглашено на политичком нивоу да Словенија да новог кандидата уместо Љубичића. Знало се да је то био генерал Стане Поточар. Јованић није одговарао ни Љубичићу ни Доланцу, јер су се плашили Јованкиног утицаја преко њега и зато су настојали на све начине да га уклоне. Због тога су Титу пласирали причу о наводном државном удару. Доланцу није одговарао Поточар зато што се плашио да ће његова улога бити умањена ако дође још један Словенац у сам врх власти и то је ујединило њега и Љубичића у борби да Љубичић остане и даље савезни секретар за народну одбрану. На основу постојеће документације не може се закључити да се Јованка борила за власт. Она се сукобљавала са свима за које је мислила да су против Тита и безрезервно је стајала у његову одбрану. У томе је често претеривала, што јој се касније осветило.

ГЛАС: Након низа афера, основаних и неоснованих оптужби, раздвајања од Тита и понижавања, како је она то поднијела?

КОВАЧ: После Титове смрти Јованка се борила да оствари нека основна права која јој по закону припадају. Није хтела да јој неко нешто додељује и да зависи од милостиње, него да своја статусна питања реши у складу са законом. Оставинска расправа је вођена тако да се није видео крај. Њен предмет је био “у прекиду” и да би се активирао, требало је да тужи државу, а она то није хтела. Њој су биле важније нематеријалне ствари и хтела је да исправи неправду која јој је учињена. Хтела је да “скине љагу са себе”, да не остане оклеветана и обесправљена. Јованка је са Титом проживела тридесет срећних година, али и 35 година у изолацији, у нехуманим условима, прогоњена и без икаквих права и могућности да утиче на сопствени живот. За ово је она највише оптуживала Љубичића и Доланца, али и службе безбедности.

ГЛАС: Шта је државно руководство тражило од служби безбједности у односу на њено појављивање у јавности и писање њених мемоара? 

КОВАЧ: Током 1984. и 1985. поједини новинари тражили су интервју од Јованке, што је она одбијала. Крајем 1984. у “Политици Експрес” објављен је текст о њеној посети Вршцу, што је изазвало велико узнемирење у највишем југословенском руководству. Савезни савет за заштиту уставног поретка се због овог текста обратио ЦК СКЈ и Градском комитету Савеза комуниста Београда, на чијем челу је тада био Слободан Милошевић, и тражили да се спречи објављивање оваквих чланака. Хтели су да Јованку потпуно искључе из јавности. Један од великих проблема за државно и партијско руководство била је процена да Јованка пише своје мемоаре. Плашили су се шта ће у тим мемоарима написати о њима и посебно да ти мемоари не доспеју до страних издавача. Због тога су тражили од служби безбедности да појачају мере према Јованки. Поред оперативне акције “Сенка”, у оквиру које су сагледаване активности и контакти Јованке, уведена је и оперативна акција “Вега”, чији је искључиви циљ био праћење њених активности у вези са писањем њених мемоара.

Јавне личности као агенти

ГЛАС: Да ли је урбана легенда или тачно да су за тајну службу радиле многе јавне личности? Да ли је тако и данас?

КОВАЧ: Генерално не би се могло рећи да су за тајне службе радиле многе  јавне личности, али се не може ни негирати да није било таквих случајева. Разне службе имају разне врсте агената. Ако читате књигу Сун Цу Вуа, коју је писао пре нове ере и где је, између осталог, обрадио које све врсте агената постоје, видећете да је то и данас актуелно. Ако погледамо историју тајних служби у Србији, видећемо да су се у најранијем периоду многе познате личности из српске историје бавиле обавештајним пословима и то је сматрано највећим патриотским чином.

Данас неке службе имају такозване “агенте од утицаја”, који нису класични агенти, али захваљујући свом утицају извршавају значајне задатке за службе. Постоје и агенти које зову “корисни идиоти”, који извршавају задатке, а да нису ни свесни тога. Не можемо искључити да неки од ових агената могу бити и јавне личности.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана