Светислав Пешић, селектор кошаркашке репрезентације Србије: Упали смо у машину Запада која тражи експрес резултат

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” селектор кошаркашке репрезентације Србије Светислав Пешић. Легендарни стручњак иза кога је безмало четири деценије тренерске каријере вратио се на кормило националног тима, иако признаје да је мислио да више никада неће радити у Србији. Позив репрезентације није могао да одбије, а исто као што се од њега очекује да “орлове” врати у европски и свјетски крем, сви се некако надамо да ће искуством, знањем и ауторитетом бити креатор корјенитих промјена за дугогодишњи бољитак српске кошарке. Иако је Србија непресушан извор талената због чега је, на крају крајева, добила епитет “земља кошарке”, чињеница је да је производња нових асова, нарочито плејмејкера негдје “штека”.

- Упали смо у машину Запада. Они који улажу новац захтевају експрес резултат не обазирући се на неке дубље ствари и последице. У моје време није било странаца, па смо морали да их “стварамо”. Разговарао сам са људима и рекао да ми можемо да уредимо Кошаркашку лигу Србије, да ограничимо број странаца и старосну доб играча, да нам лига не буде ветеранска... Да се разумемо, немам ја проблем са страним играчима, али за све младе је хендикеп што не добијају шансу. Могу они да тренирају колико хоћеш, али нико није постао играч на тренинзима. Често кажем да би људи који воде клубове и навијачи волели да екипа игра лепо, атрактивно, да побеђује и осваја трофеје и да развија младе. Плашим се да то није могуће, јер једноставно није компатибилно - поручио је Пешић.

ГЛАС: Да ли су Ваше идеје допрле до људи са којима сте причали?

ПЕШИЋ: Знате како се каже - има људи који чују, али је питање да ли слушају.

ГЛАС: Вратили сте се на позицију селектора и почели нови процес. Колико сте задовољни са уводним утакмицама?

ПЕШИЋ: Сигурно је да неће бити лако, јер већ нас у другој рунди квалификација за Светско првенство чекају Турска и Грчка. Са друге стране, код нас се увек на старту прича коју ћемо медаљу освојити, а ми прво треба да се  квалификујемо. Као и остали селектори, не могу да рачунам на најбоље играче, али је то истовремено прилика за младе и оне искусније да се наметну, добију шансу и да видимо на кога можемо рачунати. Тешко је, практично немогуће, у неколико дана посложити потпуно нови тим. Сви знамо да без припрема нема резултата, али морамо да се сналазимо и извучемо најбоље што можемо.

ГЛАС: Кошарка је већ годинама заробљена у процијепу између ФИБА и Евролиге, а највише испаштају сама игра, кошаркаши, тренери и селектори. Сматрате ли да ће ускоро доћи до помирења и повратка на прави пут?

ПЕШИЋ: Јасно је да систем овакав какав је не функционише и да мора да се мења. Ипак, не мења се због такозваног бизниса. Бизнис треба и мора да постоји у спорту, али на овакав начин не. Мислио сам да ће ова пандемија приближити ставове из простог разлога што је новца још мање и што су клубови у дубиозама, али... Огроман број утакмица смањује квалитет. Ми нисмо Америка и никада нећемо бити. Морамо да се бавимо нама, прилагођавамо и решавамо проблеме. Колико видим, неки нови ветрови почињу да дувају и да се нешто дешава на успостављању дијалога.

ГЛАС: Да ли је то уско повезано са најављеним одласком Ђордија Бертомеуа?

ПЕШИЋ: Он је дефинитивно један од најодговорнијих, али не мислим да је само он проблем. Руку на срце, он је урадио и доста тога доброг када причамо о професионализму, подизању нивоа организације и слично... Евролига треба да постоји, али после 20 година неке ствари морају да се мењају.

ГЛАС: Да ли мислите да ће евентуалним промјенама клубови из региона, односно АБА лиге, добити бољи положај, ако ништа у виду једног гарантованог мјеста у елити?

ПЕШИЋ: Опште је познато колико је овај регион дао кошарци и допринео њеном развоју. Са аспекта заслуга, традиције, популарности, нема дилеме да је регион заслужио бољи статус. Ипак, понекад је и до нас, понекад до концепта Евролиге. Ако АБА остане у овом концепту, а верујем да хоће и да ће додатно напредовати, морала би да има најмање то једно гарантовано место.

ГЛАС: Трка за Евролигу биће можда и најзанимљивија ове сезоне, а мјеста има само за једног. Како видите борбу између Црвене звезде и Партизана?

ПЕШИЋ: Звезда је без дилеме у предности јер годинама има уређен систем, тренера који је ту, уз краћи прекид, годинама, игра Евролигу... Партизан је на почетку стварања свега наведеног са Жељком Обрадовићем. Е сад да ли ће већ ове године доћи резултати, то не могу да знам. Навијачи сигурно очекују највише.

ГЛАС: Када смо код навијача, они су без сумње вјетар у леђа, али је утисак да експанзијом друштвених мрежа пречесто прелазе границе. Сада и паушални посматрач може и даје себи за право да коментарише шта жели.

ПЕШИЋ: Нисам адвокат да браним играче, али оно што желим да кажем је да не улазимо у суштину. Ево примера, летос је Србија играла са Италијом за одлазак на Олимпијске игре, а дворана је била полупразна. Ми смо играли против сјајне репрезентације Летоније, опет полупразна. А када смо гостовали у Белгији била је пуна дворана. Ако навијачи имају страст и желе да помогну нека одвоје једно вече и дођу у дворану да бодре момке, без обзира ко играо у том тренутку. Морамо другачије да се понашамо, јер репрезентација не игра сваки дан. Они који дођу нека критикују и причају, а они који не долазе најбоље је да ћуте.

ГЛАС:  Навијачи су минулог љета буквално разапели Николу Јокића послије одлуке да не наступи за репрезентацију. Какав је Ваш став по том питању, пошто ћете се врло вјероватно у блиској будућности сусрести са сличним проблемима?

ПЕШИЋ: И када сам био селектор пре две деценије било је отказа што због повреда, што због умора. Било је и тада напада, али се то заборави. Сада је ситуација још компликованија због свих проблема око уређења такмичења о којима смо причали. Морамо да будемо реални и сагледамо ситуацију из свих углова. Играчи су постали машине које у трећој седмици септембра морају да буду у оптималној форми и да држе тај ниво до треће седмице јуна. Дакле, пуних девет месеци. Остављајући са стране њихов приватни живот, који наравно имају као сви људи, са стручног аспекта морамо да се запитамо да ли нам могу помоћи истрошени момци. Код нас у јавности се стиче утисак да кад дође Јокић ми освајамо злато. Нико се не пита да ли је тај Јокић физички и ментално у стању да нам да онолико колико може. Немамо ништа од њега ни било кога другог ако не могу да буду на највишем нивоу.

ГЛАС: Рекли сте да нисте имали намјеру да више радите у Србији, али је један позив промијенио све.

ПЕШИЋ: Мислио сам да сам затворио ту књигу, али нисам могао да одбијем репрезентацију. То је ипак нешто друго, нешто изнад свих нас. неки су ме ословили као спасиоца, али не гледам тако на то. Кошарка је мој живот, увек сам спреман на изазов. Тренирао сам многе клубове и репрезентације и оне где сам постављао систем и оне где су одмах тражени резултати. Верујем да ћемо заједно успоставити систем и да ћемо се вратити међу најбоље.

ГЛАС: Многи југоносталгичари питају се шта би се десило да се бивша држава није распала, односно да ли би репрезентација са Николом Јокићем, Луком Дончићем, Николом Вучевићем, Бојаном Богдановићем, Богданом Богдановићем, Милошем Теодосићем, Василијем Мицићем и другим могла носити са дрим тимом. Можете ли да замислите такав скуп појединаца?

ПЕШИЋ: Могу да замислим, али не волим да причам о стварима које нису реалне. За тако нешто нема шансе да се деси и већ ту можемо да ставимо тачку. Вама медијима није забрањено да правите анкете, много их је направљено и 1992. године пред Олимпијске игре у Атланти, али оне остају у домену шта би би било кад би било.

ГЛАС: Познати сте као тренер који захтијева максималну дисциплину, а са дуге стране волите да се нашалите и опустите атмосферу. Како један тренер може да пронађе баланс?

ПЕШИЋ: Бити тренер је мултидисциплинаран посао, али је ствар прилично јасна. Све се своди на оно да ли неко зна да ради свој посао или не. Уколико поседујете знање играчи ће вас поштовати било да сте строги или опуштени. А, играчи брзо провале колико знате. Поред тога, морате да поседујете способност да на њих пренесете ваше знање. Кроз целу каријеру понашао сам се да сам ја ту због њих, а не они због мене. Никада нисам био изнад ти­м, иако ме јавност после великих успеха дизала у небеса.

ГЛАС: Идуће године прославићете 40 година каријере. Освојили сте многе трофеје, можемо ли рећи да је злато из Индијанаполиса ипак за нијансу драже од осталих признања?

ПЕШИЋ: Дефинитивно јесте. Често кажем, као човек бих био много сиромашнији без тог злата. Не могу да заборавим еуфорију која се тада подигла... Иако сам човек који се труди да бежи из прошлости не могу да забраним људима, чак ми и ласка, када се сете тог успеха.

Предсједник жирија

ГЛАС: Предстојећег уторка долазите у Бањалуку гдје ћете предсједавати трећом, одлучујућом сједницом жирија Избора десет најбољих спортиста Републике Српске. Да ли сте први пут у улози предсједника жирија?

ПЕШИЋ: Стварно ми је драго што ћу бити део манифестације која опстаје пуних 67 година. Никада до сада нисам био у оваквој улози, али верујем да ћу се уз помоћ осталих чланова жирија снаћи и да ћемо одрадити посао како треба. Радујем се доласку у Бањалуку да видим старе пријатеље и сараднике.

Босна на издисају

ГЛАС: Са Босном и Сарајевом имате нераскидиве професионалне и животне везе. Да ли вас је ико звао да бар савјетодавно помогнете бившем клубу који проживљава најтеже дане?

ПЕШИЋ: Знам да је ситуација тешка, али искрен да будем не знам детаље. Људи са којима сам сарађивао и остао пријатељ одавно нису у клубу, тако да немам ближе информације. Босна дефинитивно није оно што је некада била, али је природно да се ствари мењају, те да клубови и појединци морају да иду укорак са променама што се у случају Босне очигледно није десило.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.