Срето Танасић: Нашом баштином поносили би се и много већи народи

Ведрана Кулага Симић
Срето Танасић: Нашом баштином поносили би се и много већи народи

Усвајање готово идентичног закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма у Републици Српској и Србији је несумњиво био добар потез, слободно можемо рећи - и нужан и дуго чекан. Код нас се традиционално статус језика утврђује законом, поред тога што се уставом утврђује који језик је службени.

 

Каже то у интервјуу за “Глас” предсједник Одбора за стандардизацију српског језика и директор Института за српски језик и књижевност АНУРС-а Срето Танасић, додавши да закон о језику и писму служи као основа и оквир за регулисање употребе српског језика и ћирилице, како у Српској, тако и у Србији.

Деценијама је, истиче, српска језичка ситуација била неуређена, посебно послије распада бивше државе Југославије и српско-хрватског језичког заједништва, а према томе каква је језичка ситуација, какав је однос државе према националном језику може се просуђивати и какав је однос према народу, националној култури.

- Јер језик је најпоузданији чувар националног и културног идентитета. Он је највећа ризница знања о нама, о ономе што смо радили и што су нам други радили, у српском језику је записана наша духовна и материјална култура. На српском језику створили смо писану баштину којом би се поносили и много већи народи. Мирослављево јеванђеље, написано на српској верзији старословенског језика, представља такав драгуљ у српској, словенској и свјетској баштини. Такође Кулинова повеља, најстарији цјеловит писани документ на српском народном језику, оба споменика чак с краја 12. вијека. Ту су друга стара јеванђеља, ту су животописи Светог Саве и светих српских краљева, па многа дјела у каснијим вијековима. Није сувише рећи ни да је у одговорним и уређеним државама језичка политика у основи националне и културне политике. Има разлога што се у оба закона у наслову помињу уз употребу заштита и очување српског језика. Свједоци смо сталног и осмишљеног поткрадања и преименовања највреднијих споменика српске писане баштине, чему се морамо организовано као државе и струка - супротставити. Морамо заштитити, сачувати своје писано културно благо, које нас на најбољи начин представља као културно изграђен народ. Ваљда је нама лакше сачувати истину о себи него другима да фалсификовањем узму то што је наше. Усвајање закона лично сам доживио као потврду да се наше залагање да се у обје државе законски регулише језичка ситуација, на једној страни, и као потврду да су наша државна руководства схватила и потврдила да су српски језик и ћирилица битан елеменат идентитета, залог опстанка на мапи културних народа и уопште опстанка. То нам даје разлог да са више оптимизма гледамо на побољшање статуса српског језика и писма.

ГЛАС: У Српској су Бошњаци искористили право заштите виталног националног интереса, те су на неко вријеме одгодили његово ступање на снагу? Да ли овај закон и на један начин угрожава језике осталих конститутивних народа у БиХ, те латиницу?

ТАНАСИЋ: Ово је примјер како се све може злоупотријебити, па и тај врло значајан институт. Његово покретање у овом случају је претварање овог, кажем значајног, института у најобичнију играчку помоћу које се покушава једном народу оспорити право на његов језик и писмо, право да сам уређује њихову употребу. А право на сопствени језик је једно од елементарних људских права, које нико озбиљан ни не покушава оспорити, а нико у цивилизованом свијету не би од срамоте подржао било кога ко то покуша да чини. Нигдје у свијету, а посебно у Европи каква год да је она данас. У конкретном случају овај закон ни на који начин не задире у језичка права два друга народа у БиХ и Српској. Ни закон нити Срби не желе да се мијешају у то како они уређују свој језик. Овдје је очигледно на дјелу прозиран покушај да се српски језик, како је странац у Уставу и нехотице лијепо тачно уписао “језик српског народа”, држи у стању неуређености, да се не зна кад и како се употребљавају, да се српски језик не његује, а ћирилица држи практично на маргинама. Питао сам једном већ: да ли је некоме ово данас идеал, кад се у Српској ријетко види ћирилица, или је и ово много?

ГЛАС: У сваком случају, сваки закон је мртво слово на папиру, ако се досљедно не примјењује. Колики су стварни домети овог закона?

ТАНАСИЋ: У праву сте, закон се не прави да стоји у фиоци, него да се примјењује. Свједоци смо да у Српској и у Србији одговорни људи у држави знају како се закон примјењује успјешно, тако да неће бити потребно ни оправдано вријеме празног хода у том погледу. Усвајање закона је и дошло као посљедица свијести најодговорнијих представника у обје државе и о значају српског језика и писма, ако хоћете, и за опстанак српског народа и о незавидном положају њиховом. Вјерујем дубоко да се нису само шалили кад су покренули иницијативу за усвајање закона. Српска језичка струка и Одбор за стандардизацију српског језика као највише свесрпско и свеинституционално тијело основано ради планирања и усаглашеног дјеловања, између осталог, и кад је посриједи брига о статусу српског језика на цјелокупном српском националном простору, спремно су дочекали овај закон, дакле, стоји држави на располагању. А познато је - у науци социолингвистици и пракси уређених држава, да се језичка политика осмишљава у доброј сарадњи струке и државе, а спроводи у доброј сарадњи државе и струке. Кад је посриједи заштита и употреба ћириличког писма, у Одбору за стандардизацију српског језика жељели смо и бољи статус његов. Кад је посриједи сам српски језик, мислим да закон (или закони) даје довољно могућности да се статус језика битно промијени набоље и на боље. Кад је држава једном рекла да је српски језик важан, онда је то разлог да размислимо какав нам је језик данас у администрацији, у документима који излазе из државних установа, какав је језик администрације, науке и, извините, језик средстава информисања. Ако се сложимо да је лош, онда ћемо се сложити и како треба да се поправи. Поставиће се питање лекторске службе свуда тамо гдје се употребљава српски језик. Поставиће се питање каквим језиком се служе наши политичари. Посебно - поставиће се можда најважније питање статуса српског језика у школству, а статус се оцјењује према броју часова националног језика у школи, па питање зашто се српски језик не изучава на универзитетима, државним и приватним. То је пут који води ка отклањању свих или готово свих проблема у вези са статусом српског језика и са нивоом језичке културе.

ГЛАС: Шта највише, ако можемо тако рећи, нагриза језик и писмо?

ТАНАСИЋ: Рећи ћу: треба на првом мјесту кривицу тражити код самих нас. Највише их нагриза наша небрига. Пошто је српски језик са ћирилицом у основи нашег националног и културног идентитета, морамо му посвећивати пажњу сагласно значају. Директна посљедица дугогодишње и вишедеценијске небриге јесте стање опште запуштености српског језика и у Србији и у Српској, низак ниво језичке културе (у Црној Гори су другачије невоље). Ту нашу небригу, неодговорност, недовољну институционалну бригу о српском језику и писму други само подржавају и користе. Такође, у доброј мјери можемо присвајање и поткрадање наше писане баштине, неких од најзначајнијих дјела приписати нашој недовољној и институционално неорганизованој заштити. Доскора највећи број одговорних људи у државним властима није ни знао да та крађа и постоји, а камоли какав значај има. Ето сад има законска основа да о томе бринемо - као струка, али и држава. Прозиваће нас културна јавност и све национално одговорне снаге, а прозиваћемо се, шта на том плану чинимо. Кажем још једном: много је лакше нама, ако то хоћемо, да се истином боримо за своје него другима да се служе фалсификатима у крађи и отимању нашега. Културна јавност је на нашој страни, струка хоће, само јој је потребна и друга страна - држава опредијељена да ради свој посао.

ГЛАС: Једном приликом рекли сте да се стране ријечи уводе у српски језикна дивље”, без граматичкогуподобљавањазаконима српског језика и да је у томе невоља и опасност. Да ли се шта промијенило?

ТАНАСИЋ: Могао бих рећи да се у језичкој стварности није промијенило набоље, дај Боже да није нагоре. Добро је то што смо усвајањем закона о језику и писму јасно рекли да су нам значајни. Наравно, остајем при томе што сам рекао. Не можемо ми поставити зид према страним ријечима, али их морамо примати у српски језик промишљено, с мјером, тј. кад су заиста неопходне, и граматички их уподобљавати са законима српског језика. Сви се слажемо да је српски језик, као и други језици, највише под навалом ријечи из енглеског језика. Како најугледнији социолингвиста Милорад Радовановић рече: “Главна, и једина рационална, научно и цивилизацијски оправдана, порука овим поводом била би - бити данас против утицаја енглеског у језицима света, па и у српском залудно је и бесмислено, препуштање тога тока стихији и случајностима - опасно је и некултурно.” Ово морамо имати на уму, и у појединачном понашању и у осмишљавању језичке политике.

ГЛАС: Да ли са одумирањем језика одумире нација или да ли са одумирањем нације и културе одумире и језик?

ТАНАСИЋ: И једно и друго питање имају смисла. Застао бих мало код првог питања: одумире ли са одумирањем језика нација (и култура)? О овоме морамо озбиљно размишљати. Али можда нам се чини, а тако нам неки и говоре: језик не одумире, него се мијења. Рекао бих: шта је него умирање или убијање језика ако се над њим врши насилни инжињеринг, што је данас на дјелу? Жели се промијенити језик насилним дјеловањем на његову структуру и лексику, а рекли смо да је у језику дух једног народа његов идентитет. Тиме се жели уништити наш идентитет, културни образац, наше виђење свијета и породице изграђиване у складу с нашом традицијом и у окриљу православне цркве, жели се уништити хришћански живот.

ГЛАС: Упозоравали сте и да почињемо да одбацујемо све што носи национални предзнак. Због чега то сматрате?

ТАНАСИЋ: Тако је. Постоји, или: био је, неко вријеме такав правац, дијелом као осмишљен пројекат утицаја на нас, дијелом као и израз домаћих група и појединаца који су ишли у том правцу из неких својих интереса. Срећом, данас је видљив отпор том погубном дјеловању. То се посебно види код младих нараштаја. Они више неће да прихватају тај понижавајући утицај, политику самопоништавања. То није напредак народа, није знак културног прожимања, што је свакако пожељно; већ покушај културног поробљавања. То млади неће.

ГЛАС: Шта се мора урадити да бисмо заштитили језик, писмо, идентитет?

ТАНАСИЋ: Мора се наставити ово што смо достигли доношењем закона о употреби, заштити и очувању српског језика и ћирилице. Ако се у држави није посвећивала потребна пажња националном језику и писму, разумљиво је што није била довољно ни свијест о њиховом значају за наш национални и културни идентитет. Морамо, значи, мијењати ту свијест - мијењањем самог статуса српског језика и ћирилице, о чему сам већ нешто говорио.

ГЛАС: Именовани сте недавно за директора Института за српски језик и књижевност Академије наука и умјетности Српске? Шта планирате?

ТАНАСИЋ: Националне академије се оснивају на првом мјесту ради старања о националном језику и његовом изучавању. Покретањем рада овог института и Академија то потврђује, мада брига о српском језику и писму у њој ни до сада није била занемарена. Желимо и планирамо, већ смо почели да на томе радимо, да се у Институту заснују дугорочни пројекти за изучавање српског језика и књижевности. То подразумијева и школовање кадрова. Радиће се првенствено на ономе што је на тлу Српске и БиХ, али свакако имајући у виду јединствен српски језички и културни простор. Као директор радићу заједно са његовим Научним вијећем и управом АНУРС-а на заснивању и обезбјеђивању стабилног финансирања дугорочних пројеката од националног значаја на подизању младог кадра. Ми у Српској смо у озбиљном заостатку, вјерујем да најодговорнији људи у држави то разумију, разумију да смо ми на бранику српског народа, што су потврдили доношењем закона о језику и писму. Разумије се, Институт је ту и да увијек кад од њега држава затражи буде сервис за свако искрсло питање. Зато и постоје државне националне институције и свако ко хоће да у њима ради мора то поштовати.

Звоно за узбуну

ГЛАС: Можемо ли бити задовољни бројем студената који уписују студије српског језика и књижевности? Треба ли нешто мијењати у образовању?

ТАНАСИЋ: Није пријатна чињеница да се већ неко вријеме јавља мали број студената и у Србији и у Српској. И то звони на узбуну у држави. Разлози су јасни - у друштву је српски језик као национални језик био обезвријеђен, па и понижен. Кад се буде цијенило и тражило добро познавање српског књижевног језика на сваком значајнијем послу, кад утврдимо његов бољи статус у образовању - и преко повећања броја часова, кад уведемо обавезну лекторску службу свуда гдје је то потребно, појавиће се и већа потреба за запошљавањем кадра, он ће бити цијењен и плаћан у складу са значајем српског као националног језика, али ће се од њега и тражити више. Кад су посриједи националне дисциплине, што јесу српски језик и писмо, никако се не смије снижавати ниво студија, али се мора у друштву придавати већи значај њима. Усвајање закона о језику и писму је и почетак враћања статуса српском језику и писму, враћање достојанства српском језику и ћирилици као темељу српске културе и идентитета. Тиме ће се вратити интересовање младих за студије српског језика и књижевности.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана