Слободан Владушић, књижевник: Жалим људе који продају мишљење

Миланка Митрић
Слободан Владушић, књижевник: Жалим људе који продају мишљење

Милош Веруловић, приповедач “Омаме”, измишљена је личност. Био ми је потребан јунак који ће, на неки начин, бити контрапункт Црњанском, другом главном јунаку мог романа. Кажем, на неки начин, зато што Веруловић и Црњански, поред разлике, истовремено надопуњују један другог - један има оно што други нема. Веруловић тако омогућава читаоцу да сагледа Црњанског на један сасвим нов и другачији начин од оног који је такорећи уобичајен.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Слободан Владушић говорећи о свом најновијем роману “Омама” који је издавачка кућа “Лагуна” објавила крајем маја.

Радња романа смјештена је у тридесете године прошлог вијека. Безимени радник пријављује нестанак пријатеља Милутина Топаловића, а аташе за културу Милош Црњански и војни савјетник у посланству и херој са Кајмакчалана Милош Веруловић иду у потрагу за изгубљеним човјеком.

- За Веруловића Црњански није класик српске књижевности, већ човек према коме има и наклоност, али и дистанцу, јер га не разуме у потпуности. Веруловић више осећа него што зна да Црњански има нешто што надилази и њега, али и остале припаднике посланства Краљевине СХС, који се такође појављују у роману - додаје Владушић.

ГЛАС: Прича је смјештена у Берлин и у 1928. годину. У дјелу је много референци на личности, на разна дјела и на дијелове историје тог периода. Колико је уопште могуће направити један историјски период занимљивим читаоцу овог времена ако читалац, рецимо, не познаје историјске околности или стварне личности које су тада постојале?

ВЛАДУШИЋ: То зависи од умећа писца. Стварање уверљивог имагинарног света који се изводи из прошлог времена није такмичење у ерудицији, већ тест моћи писца да нешто што је мртво оживи бар на страницама свог романа. Пекић би то назвао реинкарнацијом духа епохе. Није поента у томе да писац укључи у свој роман што више чињеница из тог времена, већ да оно што сматра битним за причу тако повеже да читалац има утисак да је у том простору и времену. Ако у томе успе, онда није важно шта и колико читалац зна о том времену, јер роман није тест знања, већ прича, а пратећи причу читалац постепено упознаје имагинарни свет и уживљава се у њега. Наравно, суд о томе да ли сам тако нешто успео да урадим у “Омами” даће сами читаоци, као што су га дали и у случају “Великог јуриша”. 

ГЛАС: Ко је и шта је Милош Црњански у овом дјелу? И шта је његова и Веруловићева потрага?

ВЛАДУШИЋ: Милош Црњански у “Омами” је моје разумевање историјског Милоша Црњанског, дакле, једно од могућих разумевања. Ја биографију Црњанског доживљавам као грађу коју треба протумачити, а не као истину о његовом животу. То кажем зато што у нашим животима сви догађаји у којима смо учествовали немају исту важност за нас саме. Исто тако, могуће је да на наш живот велик утицај има и чињеница да у нечему нисмо суделовали, а желели смо, па се онда после цео живот кајемо, гласно или нечујно, због тог одсуства. Ја сам све то узео у обзир приликом стварања лика Црњанског. Што се тиче потраге Црњанског и Веруловића за несталим сународником у Берлину, за мене је то пре свега једна занимљива и напета прича. Надам се бар да је таква. А после, и нешто више од тога. То нешто више, то већ припада интимном простору сваког читаоца романа.

ГЛАС: Колико је занимљиво истраживати архиве и спознавати нове детаље о животу људи који су нам познати и кроз старе списе вратити се у прошла времена? Колико је то добра грађа за један роман?

ВЛАДУШИЋ: Да таква истраживања нису занимљива, вероватно се не бих њима ни бавио. Наравно, и у случају “Омаме” ја сам нешто читао. Прво, Црњанског, и то не само оно што је он писао о вајмарском Берлину, већ поново, само за овај роман и његове “Сеобе”. Читалац романа ће видети зашто. Међутим, овде бих желео да напоменем нешто друго, везано за таква истраживања. Није исто када се таквим истраживањима бави историчар и када је истраживач писац. Оно што можда у погледу историје има минорни значај, за писца може бити од одлучујуће важности за реинкарнацију духа епохе. Најважнија ствар у писању није количина грађе, већ начин на који се грађа претвара у књижевни текст. А то је и ствар селекције грађе, наше способности да одвојимо оно што је важно за причу од оног што није важно и што би причу угушило. Приповедање је поново постало приповедање приче, што значи да прича одлучује о томе чега ће бити у роману, а чега не. На први поглед, то као да смањује слободу писца. Ја, међутим, мислим да ипак није тако. Бити приповедач не значи бити брбљивац. Још мање значи рећи све што човек зна - када хоћемо да кажемо све, обично на крају постајемо досадни, а не превише паметни. Бити приповедач значи рећи довољно да читалац причу доживи као део свог живота, као део свог искуства. То је оно што долази после забаве, премда немам ништа против да моји романи имају и само забавну функцију: читаоци су ближњи писцу, а ја међу ближњима не правим разлику.

ГЛАС: Плашите ли се писања о стварним историјским личностима, у смислу осуде јавности која често баш то критикује не разликујући фикцију од стварности? Зашто је то тако?

ВЛАДУШИЋ: Морам да признам да немам ту врсту страха. Дуго сам на књижевној сцени, у различитим улогама, и добро знам да разликујем типове критика. Неке могу да вам буду драгоцене, јер из њих можете да сазнате нешто о тексту чега нисте свесни, нити можете да будете свесни. Рецимо, читајући једну од првих верзија романа “Омама”, моја супруга ми је казала да јој се Берлин чини превише депресивним. Онда сам учинио неке преправке и то не зато да бих задовољио њен укус, већ зато што Берлин 1928. године збиља није би­о депресивно место, бар за један добар део његове популације. Наравно, постоје и оне друге осуде, злонамерне, идеолошке, од којих не можете пуно да научите. Њих се не плашим. Ако будем сматрао да на нешто треба да одговорим, одговорићу, ако не, нећу. По том питању сам миран.

ГЛАС: Зашто је то тако кад је ријеч о овим другим осудама?

ВЛАДУШИЋ: Још живимо у цивилизацији у којој се продаја мишљења сматра као нешто скарадно. Рецимо, и даље нам се гаде људи који прелећу из једне партију у другу. Строго узевши, сматрамо да човек не би требало да продаје неке ствари које су интимне, личне, које доприносе његовом људском достојанству. Ако неко некога воли зато што га тај неко плаћа или ако неко понавља неке речи зато што је плаћен да их понавља, можемо да осетимо неку врсту стида у име тог човека. То је зато што сматрамо да тело и мишљење нису за продају. Ипак, неки људи их продају. Мени је жао тих људи. Када видим да је нека моја књига или текст нападнута од људи који форсирају одређену идеологију, а од тог форсирања имају врло опипљиву материјалну корист, мени буде жао тих људи. То је зато што су одабрали да живе од нечег јадног и понижавајућег.    

ГЛАС: Сматрате ли да су људи у садашњости постали превише склони управо тим (често неоснованим) осудама на разним пољима?

ВЛАДУШИЋ: Мислим да би најбољи одговор на ово питање могао да буде једна анегдота из времена када сам почео да пишем књижевне критике, а то је било половином деведесетих година прошлог века. Писао сам углавном негативне и врло негативне критике и нисам у томе видео никакав проблем. Међутим, један мој старији и угледнији колега ми је тада дао савет да у књижевном тексту ипак почнем да тражим оно што је најбоље, а не оно што је најгоре. Казао ми је отприлике: На крају крајева, ми се ипак бавимо књижевношћу зато што је она добра и лепа, а не зато што је лоша. Што је тачно. После тога сам почео другачије да размишљам о књижевности. Сада ми се чини да се људи дијеле на оне које нешто може да одушеви и оне које више ништа не може да одушеви. Ови први могу некада да буду наивни, па да их одушевљава и нешто што није превише вредно. Ови други живе у свету вечног сивила у коме нема ничега вредног пажње. Зато цинизам за мене уопште није нека похвална особина, а не одражава ни истину света који нас окружује. Цинизам је, укратко, предаја пред светом.

ГЛАС: Уништава ли политичка коректност умјетност? И мислите ли да тај термин и сама идеја која стоји иза њега бивају, као много тога данас, извртани и искоришћавани?

ВЛАДУШИЋ: Да, политичка коректност уништава уметност. Она то чини зато што уметности намеће један поглед на свет који онда уметност мора да следи. Тако она престаје да буде уметност и постаје пропаганда у сфери књижевности. Уметност, или ако хоћете књижевност, за мене је место истраживања света, што значи да не постоји нека унапред готова истина пре стварања књижевног дела, него та истина настаје у самом делу. Даћу вам један пример: ја сам пре десет година објавио књигу “Црњански Мегалополис” у којој, између осталог, тумачим и текст “Ирис Берлина” у коме Црњански пише о томе како је Берлин изгледао те 1928. године. Међутим, Берлин из “Омаме” није ни Берлин из моје књиге, нити је то Берлин из текста Црњанског којим сам се, разуме се, служио. То је један другачији град. Град коме сам ја у роману поставио темеље, а после тога је он сам себе изградио. Мени је стало до тога да моја књижевност на неки начин сама себе изграђује, да буде жива у мери у којој ја, као њен аутор, или зачетник, немам приступ свим њеним тајнама. И када то осетим, онда знам да је роман који сам написао добар роман. То није случај са књижевношћу која следи политичку коректност. Она, прво, није књижевност, а друго, то су сиромашни, досадни текстови, који сведоче само о томе да их је писао један не много интересантан и талентован човек. И, наравно, после првог пасуса већ знате следећи и тако даље.

ГЛАС: Колико нас технологија и дигитални свијет мијењају? Мислите ли да су људи и на том пољу, поред свих корисних страна дигиталног свијета, опет успјели већином да извуку оне најнегативније дијелове?

ВЛАДУШИЋ: Дигиталне технологије су свакако промениле наш живот у великој мери. Примера ради, захваљујући интернету могао сам да врло лако приступим специфичној грађи која ми је била потребна за мој роман “Омама”. Без интернета до те грађе или не бих дошао, или бих дошао знатно теже. Сећам се, међутим, и деведесетих, када сам путовао возом на релацији Суботица - Нови Сад и назад. Било је то време купеа у возовима, па се дешавало да троје, четворо људи који се први пут виде проведу два сата у разговору да би им пут брже прошао. Често су то били врло занимљиви разговори, јер смо сви једни другима били нови саговорници. Данас је нешто тако незамисливо пошто сви имамо своје телефоне, па смо на неки начин мртви за људе око нас. Или да употребим другу метафору: као да смо у дигиталној тамници која нас спречава да слободно приступимо свету око нас. Лично, ја нисам више млад и знам шта значи живети без компјутера, интернета и мобилног телефона. То није био ни бољи, ни гори живот него што га ми живимо данас - био је другачији. Нешто од тог другачијег настојим да сачувам и у свом садашњем животу.

Промјене

ГЛАС: Када се осврнемо на годину иза нас, те на вријеме испред нас и живот у пандемији, шта бисте рекли да се промијенило у свијету и у људима? И како се то одражава на умјетност и културу?

ВЛАДУШИЋ: Промена ће свакако бити, али у овом тренутку још не знамо колико ће оне бити дубоке или свеобухватне. Да бисмо то знали, потребна нам је временска дистанца. Тренутно је још немамо. Сада, рецимо, изгледа као да излазимо из пандемије, односно из мера које су уведене због ње. Али врло брзо те мере могу да буду поново уведене. Ја се једним делом своје личности прилагођавам тим променама, али исто тако, свесно желим да неке ствари сачувам онаквим какве су биле. Мој став према свету бих зато могао да назовем ироничним. Дакле, не примам све здраво за готово: нешто чак видим као супротно ономе какво ми се приказује.

Планови

ГЛАС: Што се будућих дјела тиче, да ли бисте могли да нам кажете припремате ли тренутно нешто ново и којим периодом намјеравате да се бавите?

ВЛАДУШИЋ: Неке идеје имам, и за сада ми се чини да то нису лоше идеје. Међутим, једног јутра све то може да се промени. И то не био било први пут. Оно у шта сам, ипак, прилично сигуран јесте да ће се мој пети роман бавити савременим светом. Дакле, неће бити у питању историјски трилер као “Велики јуриш” или “Омама”.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана