Слободан Бијелић, посланик првог сазива Народне скупштине Републике Српске: Нечасно је на гробљима и мезарјима водити политику

Овим ријечима почео је интервју за “Глас плус” Слободан Бијелић, посланик СДС-а у првој вишестраначкој скупштини бивше Социјалистичке Републике БиХ, коју су због мајоризације и прегласавања у октобру 1991. године напустила 83 посланика и формирала Скупштину српског народа у БиХ која је касније преименована у Народну скупштине Републике Српске.

Бијелић, као свједок времена и директан актер најбурнијих политичких догађаја у првој половини деведесетих година прошлог вијека, говори о том времену, али са посебним акцентом на транскрипте свих сједница првог сазива Народне скупштине РС које је прије неколико дана на свом сајту објавио Меморијални центар Сребреница-Поточари називајући их “транскриптима геноцида”.

Бијелић каже да из културолошких и професионалних разлога сматра да се политикантски мотиви не могу увести у историјска збивања, наглашавајући да то не говори из разлога што је поносан историјски актер стварања аутономије српског народа у бившој авнојској БиХ.

- Та несрећна синтагма “транскрипти геноцида” не само што ремети мир жртава на мезарју у Поточарима, већ квари слику тог подручја. Гробља и мезарја су у свакој нормалној цивилизацији тиха места за бол и размишљање, али никако места на којима се води политика. Поред тога, недопустиво је играти се тако крупном и значајном формулацијом да би се на плећа народа који је био највећа жртва на Балкану током 20. века натоварио терет онога ко је тобоже починио геноцид - каже Бијелић.

ГЛАС: Док из политичког Сарајева говоре о “транскриптима геноцида”, нико не подсјећа на то да је Главни одбор СДА у јуну 1991. године у Дому милиције у Сарајеву усвојио закључак “или суверена и независна БиХ или рат”. Зашто?

БИЈЕЛИЋ: По закључењу Дејтонског мировног споразума и након што су неке структуре моју генерацију на овај или онај начин изопштиле из политичког живота, сведоци смо да се Срби означавају као кривци за почетак рата. То је један груби историјски фалсификат. Постоје у Хашком трибуналу, као и у посвећеним обавештајним круговима великих сила, докази о томе ко је заподенуо рат. А ако ћемо да говоримо са политичког аспекта, један од круцијалних догађаја је управо та седница Главног одбора СДА када су дефакто и дејуре изабрали независност по цену рата. На седници Скупштине СР БиХ на којој је први председник Републике Српске Радован Караџић изрекао ону реченицу коју су му касније извукли из контекста и злоупотребили против њега, Алија Изетбеговић је рекао “сувереност и независност по цену рата”. То су речи које су здравом разуму и сваком нормалном човеку, па тако и оним 83 српских посланика јасно показале чија рука и чији прсти су на обарачу.

ГЛАС: Можете ли данашњу атмосферу у друштву упоредити са оном са почетка деведесетих година?

БИЈЕЛИЋ: Могу и те како. БиХ је постала стециште разних утицаја и вршљања разних служби, па често кажем да ме Сарајево и Бањалука подсећају на Казабланку из четрдесетих година прошлог века. Али хоћу да кажем нешто друго, а то је да западни центри моћи уз исламску интернационалу сматрају да овде нису завршени сви послови. Дакле, стасале су нове генерације, али у једној европској земљи као што је БиХ ми данас имамо села са муџахединима и вехабијске центре. Очито да се неки политички халапљиви кругови у Сарајеву након доласка на власт у САД ултралиберала на челу са сенилним Бајденом, надају да ће успети испровоцирати интервенцију да им створе државу, а сведоци смо да они њоме нису кадри управљати.

ГЛАС: Недавно сте управо за “Глас Српске” изјавили да су “Срби у неком романтичарском заносу ушли у Скупштину СР БиХ с увјерењем да ће заједно са друга два народа учествовати у демократској трансформацији БиХ”, али да је вријеме убрзо показало да од тога нема ништа. Који догађаји су то показали?

БИЈЕЛИЋ: Када се сада присетим тога или изговорим романтичарски занос, имам горак талог искуства. Када су на таласу вишестраначја почели разговори лидера националних странака у БиХ, ми смо очекивали и закључивали да ћемо бити партнери, али смо се врло брзо уверили да од тих декларативних изјава у ствари нема нешта. Помало гротескно делује то што се први у то уверио један Адил Зулфикарпашић, који је отворено говорио да у СДА постоје људи склони политичком екстремизму и који полажу право на целу БиХ. Наш први предсједник Караџић је пре неколико година у једном интервјуу рекао да Муслимани морају да схвате да не могу да имају сто одсто власти над сто одсто БиХ, јер је БиХ замишљена као двоглава и троглава, састављена од два равноправна ентитета и три конститутивна народа. Они то очигледно не могу или неће да схвате.

ГЛАС: Који конкретни догађаји су разбили тај “романтичарски занос” о којем сте говорили?

БИЈЕЛИЋ: Врло брзо смо схватили да Муслимани и Хрвати гаје отворену нетрпељивост и мржњу према свим савезним институцијама, а посебно према ЈНА, а веома брзо се почело ћаскати по скупштинским кулоарима о конвојима оружја и већ тада нам је све постало јасно.

ГЛАС: А шта Вам је показало понашање хрватских и муслиманских посланика у Скупштини СР БиХ, њихово лупање шакама од сто и стварање буке током Ваше дискусије о страдању Срба у Јасеновцу и Доњој Градини?

БИЈЕЛИЋ: У то време, након рушења Берлинског зида и пропасти комунизма, било је популарно отварање табу тема, па смо и ми Срби очекивали да ће се отворити неке табу теме. Будући да сам ја из Козарске Дубице, а та општина је према оценама озбиљних историчара, из Другог светског рата, после једног града у Чешкој и једног у Русији, изашла као трећа општина у Европи по броју страдалог становништва, ја сам сматрао да је дошло време када то више није табу тема. Доња Градина припада Дубици и када сам у Скупштини говорио о споменицима и потреби очувања историјских артефаката, рекао сам да су мештани Доње Градине знали да виде свиње које изрове и котрљају људске кости и лобање. Када сам то рекао, сви муслимански и хрватски посланици су почели да звижде и ударају шакама од клупе са очигледном намером да ме ућуткају.

ГЛАС: Да ли су такве ствари биле пресудне у доношењу одлуке о формирању Скупштине српског народа у БиХ?

БИЈЕЛИЋ: Између осталог, да. То је био један од симбола како наши тобожњи партнери и суграђани гледају на наше огромне жртве. Србе је огромно рђаво искуство са суседима у оба светска рата научило да морају да буду опрезни и паметни. Ми смо, након што су нас обе стране, дакле и ХДЗ и СДА, изиграле и заобишле скупштински механизам заштите виталног националног интереса, одлучили да иступимо и 24. октобра 1991. године кренемо у формирање своје аутономије у БиХ.

ГЛАС: Шта сматрате највећим подвигом, а шта највећом грешком политичког руководства Републике Српске из предратног и ратног периода?

БИЈЕЛИЋ: Много је изузетно великих догађаја и крупних одлука, али огроман резултат је што је Република Српска међународно верификована, што се најбоље види кроз Анекс четири Дејтонског споразума, односно Устав БиХ који каже “Босна и Херцеговина се састоји од...”. Дакле, БиХ није дата политичко-правна дефиниција да ли је република, федерација, конфедерација, већ да се “састоји од...” и то је изузетно значајно.

ГЛАС: А која је највећа грешка? Да ли то што нису процесуирани појединци одговорни за ратне злочине?

БИЈЕЛИЋ: У Дубици се негде у лето или јесен 1992. године догодило неколико злочина са елементима зверства, али полиција је то врло брзо открила и ти људи су, чини ми се да су били из западне Славоније, процесуирани и завршили су у затвору. Дакле, не стоји констатација да није било процесуирања, иако се могу сложити с тим да је вероватно требало и више. Поред тога, свакако да у домен, хајде да кажемо пропуста, спада и ратно профитерство и све оно што се дешавало по том питању. Али ништа од тога није наш домаћи изум. То је нешто што неизоставно рат носи са собом.

ГЛАС: Покојни Момчило Крајишник је као први српски члан Предсједништва БиХ изјавио да се у тој институцији мора постићи договор и о томе ко ће на којој столици да сједи, а камоли о важним питањима. У вријеме када је то рекао, то је оцијењено као ригидно, десничарски и да је усмјерено против суживота. Да ли Вам се из данашњег угла чини да је био потпуно у праву и да Срби нису добили ништа политичким уступцима?

БИЈЕЛИЋ: Много пута су и Момчило Крајишник и Радован Караџић били у праву, само што ми данас живимо у доба постистине и сведоци смо лицемерја међународне заједнице или “вашингтерне”, како међународну заједницу назва Зоран Петровић Пироћанац, а та сјајна формулација сама за себе све говори. Момчило Крајишник је са својим обрвама неодољиво подсећао на Леонида Брежњева, а међународни званичници су му дали надимак “Мистер но”, што набоље говори о чврстини његовог карактера и непопустљивости. Када је реч о столици, он је то рекао фигуративно, шаљући поруку да се о свему мора постићи договор да се ниједан народ не би осећао запостављеним. После избора 1996. године, у Земаљском музеју БиХ у Сарајеву приступило се потписивању свечане изјаве коју су требали да потпишу чланови Председништва БиХ Алија Изетбеговић, Крешимир Зубак и Момчило Крајишник. Креатори тог догађаја, са америчким дипломатом Џоном Корнблумом на челу, припремили су мизансцен по којем је Крајишник приликом потписивања требало да буде између Изетбеговића и Зубака. Он је то одбио зато што је сматрао да би то подсећало на време лажног братства и јединства, а одбио је и да Изетбеговић буде у средини, јер би то у суштини значило исто, док предлог да Зубак буде у средини нико није ни спомињао. Одбио је и предлог да се свечана обавеза потпише за округлим столом, јер би опет неко морао да буде у средини. После једно два сата, Корнблум је предложио да свечану изјаву потпишу један за другим, прво Изетбеговић, па Зубак, па Крајишник. Он је на то пристао, јер смо добили оно што смо тражили, а то је да прво потпишу представници ФБиХ, а међу њима прво Алија, па нека зна Крешимир ко је глава његове Федерације, а на крају Момчило као друга страна у БиХ.

ГЛАС: А зашто је то урађено у Земаљском музеју БиХ?

БИЈЕЛИЋ: И у томе је Крајишник имао изузетну улогу. Први предлог је био да се то уради у Скупштини БиХ, што је Момчило са индигнацијом одбио уз образложење да то не долази у обзир, јер је то место где су Срби политички увређени и мајоризовани. Одбио је и предлог да то буде у згради Владе, па и у хотелу “Холидеј ин” и на крају је прихватио да цели догађај буде у Земаљском музеју БиХ. Када је потписивање завршено и када смо се под пратњом СФОР-а вратили на Пале, он ми је у његовој канцеларији испод кандила и иконе Светог Стефана рекао: “Слободане, да ли си видео како смо оставили БиХ у музеју.”

Пинк флојд

ГЛАС: О Србима, а посебно о њиховим политичким првацима из деведесетих година ствара се слика као о “брђанима” и руралцима, а Ви на реверу носите значку планетарно познате рок групе “Пинк флојд”?!

БИЈЕЛИЋ: Није уљудно да говорим о себи, али у транскриптима које Муслимани на њихову срамоту зову тако како зову, може се видети да су Срби показали једну интелектуалну и политичку доминацију и изузетну меру толеранције. Клуб српских посланика је обиловао низом изузетних умова, као што је Алекса Буха, који је у својим тридесетим годинама докторирао на Хегелу и који је уведен у ред светских филозофа. Имали смо Војислава Максимовића, једног бриљантног ерудиту и историчара књижевности, па покојног професора Милутина Најдановића, кога су срамно масакрирали у Сарајеву у августу 1992. године, па професора Милована Милановића и низ других изузетних интелектуалаца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.