Славиша Павловић, књижевник, о једном од највећих српских пјесника и дипломата: Каква би била наша историја да је Дучић “ухапсио” Павелића

Каже ово писац Славиша Павловић из Београда објашњавајући шта га је понукало да напише свој посљедњи роман “Химерина крв” посвећен великом српском пјеснику и дипломати Јовану Дучићу. 

- Он је несумњиво један од наших највећих српских дипломата и песника, али и личност која је свој живот посветила напретку, новим идејама које су од користи за друштво, човек на кога се треба угледати. Ја сам осетио и одређену врсту блискости са њим, сличан сензибилитет, исте идеолошке и националне ставове, страст и љубав према уметности, поезији и човечанству па ми није било мрско да зароним у Дучићев живот и његову епоху, како бих сопствена усхићења и изненађења поделио и са осталима - каже у интервју за “Глас Српске” Павловић.

У наставку овог интервју Павловић је говорио и о Дучићевом егу, његовим мостарским данима и дружењима са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, дипломатском животу и љубавним аферама овог српског пјесника родом из Требиња, али и путевима који су Дучића водили од  Цариграда, Софије, Рима, Женеве, Мадрида и Каира, па све до Америке, гдје је и умро, те његовим сусретима са Бенитом Мусолинијем и споразуму који је требало да обезбиједи да Анте Павелић буде испоручен тадашњим властима у Југославији. 

ГЛАС: Да ли се може рећи да је Јован Дучић српској књижевности отворио врата свијета?

ПАВЛОВИЋ: Он је једну малу, до тада непознату књижевност пренео у свет. Осим што је имао ту срећу и квалитет да га Руси, Немци и Французи преводе већ у младости, он се трудио да обезбеди преводе и за друге српске писце па је тако српски књижевни израз изашао ван граница наших простора. Дучић је направио први и најзначајнији корак по питању превода, јер је као дипломата имао могућност да се сусреће са страним издавачима и преводиоцима, уз помоћ којих је ширио српску културу широм Европе.

ГЛАС: Каква је уопште личност био Дучић, да ли је био егоцентрик те како се она огледала? 

ПАВЛОВИЋ: Сви велики уметници су помало егоцентрици, уосталом, као и научници. Једно без другог тешко иде, јер би неписмена и непродуховљена гомила убила сваки покушај напретка. Међутим, тај его има границе. Кад завирите у његов живот, схватите да је тај егоцентризам само једна врста одбрамбеног механизма против бирократа без духа. Људска доброта код Дучића, без обзира на степен образовања, увек је била цењена и поштована.

ГЛАС: Какав је био његов однос са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем? 

ПАВЛОВИЋ: Они су “Песнички трофилијум” како су их у младости називали у Херцеговини. Њи-Фих тројица су од Мостара направили престоницу културе. До последњег дана остали су најближи пријатељи, иако је Дучић различит. Док су Шантић и Ћоровић били толико везани за Мостар, Јован је био “жељан света” – учења нових језика, упознавања нових култура, другачијих људи, борбе на једном вишем нивоу, додуше, за потпуно исту идеју. 

ГЛАС: Како је изгледала његова дипломатска каријера?

ПАВЛОВИЋ: Чињеница да је Дучић први дипломата у рангу амбасадора у историји наше земље говори о његовим дипломатским способностима. Мада, песник Милан Ракић за њега каже да није много знао о дипломатији, али да је својом елоквенцијом, шармом и страшћу постао наш најспособнији дипломата.  Највећи успех нашег песника био је потписани споразум између Југославије и Италије 1937. године, када је убедио Бенита Мусолинија да ублажи односе према нашој земљи. Наредни део споразума требало је да буде изручење Павелића и осталих терориста који су се крили у Италији, али је Дучић премештен у Букурешт, а на његово место је дошао извесни Христић, који није био способан да одржи ни оно што је Дучић направио. Можемо само да замислимо колико би наша историја била другачија да је дошло до хапшења Павелића.

ГЛАС: Да ли је тачно да је дипломатију веома лично и емотивно доживљавао и зашто?

ПАВЛОВИЋ: Он у свом дневнику каже да га боли свака плата коју је примио, јер рад за своју државу не сматра послом због којег треба да буде плаћен, већ као обавезу. Да је то заиста и мислио показује његов хуманитарни рад – помагао је многе и поклањао вредне ствари, потом и тестамент, у коме је већину оног што је поштено стекао у животу оставио свом родном Требињу. Нажалост, новац с његовог рачуна је нестао. Да ли су то урадили Немци или комунисти, нисам успео да откријем.

ГЛАС: У његовом животу било је много успона и падова, али и афера. Можете ли рећи нешто више о томе?

ПАВЛОВИЋ: Прва афера је из 1908. године, када лист “Мали журнал” извештава да је Јован Дучић, млади писар српског посланства, завео удату жену и с њом побегао у Софију. Несрећни муж се жалио министру, а “пукла је брука” широм земље. Тада је једва спасао дипломатску каријеру. Друга је оптужба госпође Вогел из Женеве, током двадесетих година прошлог века, у којој се наводи да је Дучић завео њену деветнаестогодишњу кћерку и направио јој дете. Чак су и афрички листови писали о томе. На суду је успео да докаже да му је афера намештена, али је ипак премештен у Египат. Трећа је из Министарства иностраних дела, када је пребио посланика Милутина Јовановића, у кабинету, јер му је он наместио “Женевску аферу.”

ГЛАС: Када се говори о Дучићу готово је немогуће неспоменути и жене. Да ли је био “женомрзац”, како су га многи доживјели након књиге “Благо цара Радована”?

ПАВЛОВИЋ: Наравно да није. Треба прочитати само његове љубавне песме и схватити да он чак и несрећну љубав претвара у нешто посебно, славно.  Јован је био емотиван човек, волео је заузете жене, са којима љубав нема будућност па када је бивао остављен умео је добро да представи профил жене која га је повредила. Међутим, то не значи да је све жене мрзео. Напротив. Уосталом, наш народ воли да припише етикету сваком на основу прочитане једне стране од готово хиљаду написаних у славу жена.

ГЛАС: Почетком Другог свјетског рата он одлази у Америку. Како је изгледао тај период у његовом животу?

ПАВЛОВИЋ: Веома поразно за њега. У Америку су долазиле вести о покољима од стране усташа па се ангажовао да помогне. Писао је предсједнику Френклину Рузвелту, виђао се са америчким сенаторима, прикупљао помоћ за војску, децу без родитеља, подигао је на ноге организацију “Српска народна одбрана,” али нажалост није дочекао крај рата. Као љубитељ вожње, иако стар, ишао је од града до града својим колима по Америци, држао говоре и организовао српску дијаспору. Пре него што је умро, својим сарадницима је рекао да не жели цвеће и венце на сахрани, већ да се од тих пара помогну породице погинулих војника ЈВуО.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли како сте себи поставили задатак да напишете књиге о људима које сте жељели да упознате. Ко је сљедећи и зашто?

ПАВЛОВИЋ: Дружење са паметнијим од себе вас не може начинити мање паметним. Напротив. Следећа личност о којој ћу писати јесте владика Николај Велимировић. Довољно је да кажем да га Михаило Пупин сматрао највећим Србином на свету. Никола Тесла га је изузетно поштовао. Енглеска књижевница Ребека Вест је рекла да је он највећи човек који хода планетом, док је британски краљ Џорџ редовно ишао да слуша његове беседе. Нажалост, данас имамо велики број подваљених информација о њему, које желим да разоткријем у свом новом роману. Али не само то, велика је обавеза и одговорност живо представити његов лик и догађаје чији је сведок. Чињеница да ми је прошлог месеца веома посећени бањалучки портал цензурисао скоро идентичан одговор у коме позитивно говорим о Николају, говори да наводни борци против цензуре и даље лицемерно филтрирају и цензуришу. Међутим, такве непродуховљене и дилетантске “инциденте” гледам као позитивне знакове и мотив више да књига о Николају Велимировићу буде постављена на аргументима које је немогуће побити јер су истинити. 

ГЛАС: Шта мислите о хајци која се дигла око филма “Дара из Јасеновца”?

ПАВЛОВИЋ: Што би рекао песник Владислав Петковић Дис “На високо подигли се сутерени, сви проклети, сви бестидни и сви мали...”. То није антихрватски филм, већ једно потресно и истинито сведочење о најгорем злу у историји на овим просторима. Да то усташко зло има наследнике и следбенике показује и хајка против филма “Дара из Јасеновца” редитеља Предрага Гаге Антонијевића, коме треба одати признање, не само за уметнички рад, већ и за храброст да се бави овом темом. Оно што је несхватљиво јесте чињеница да неки постављају питање зашто је држава дала новац за рекламу филма. Побогу, па за шта да дамо ако не за филм “Дара из Јасеновца” и сличне пројекте. Мислим да овај филм Србија и Република Српска треба да помогну како би га видео читав свет, јер говорити о оваквом злу јесте начин да се спречи понављање у будућности, а судећи по нападима на филм, зло и даље постоји.

Биографија

Писац Славиша Павловић иза себе има озбиљан опус. Аутор је романа “Завет” (2010), “Нема шансе да не успем” (2012), “Завет хероја” (2014), “Аписов апостол” (2016), “Химерина крв: роман о Дучићу” (2020), а написао је и историјско-документарну књигу “Ратници Црне руке” (2017). У фокусу његових интересовања је историја балканских народа, због чега се у својим романима и бави личностима које су имали велики утицај на наше историјске токове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.