Слађана Зарић, ауторка филма о пробоју коридора живота: Наша дјеца од нас морају чути све приче о рату

Дарко Момић
Слађана Зарић, ауторка филма о пробоју коридора живота: Наша дјеца од нас морају чути све приче о рату

Надам се да ћемо донети један нови и објективан приказ свих тих дешавања која говоре о великом страдању српског народа у периоду који је претходио самом почетку пробоја коридора, дакле о периоду од почетка марта до друге половине јуна 1992. године.

Овим ријечима новинарка РТС-а Слађана Зарић одговара на питање шта ју је мотивисало да се упусти у изузетно захтјеван посао снимања играно-документарног филма о пробоју коридора живота, чије снимање је под њеном режисерском палицом почело половином прошлог мјесеца у касарни Војске Србије у Руми.

- Мени је било јако интересантно да систематизујем све догађаје из тог периода, читала сам и хрватске изворе, јер се трудим и желим да направим не ратни филм, већ филм који ће приказати и ваш менталитет и тај период о којем, верујте, јако мало знамо - каже Зарићева у интервјуу за “Глас плус”.

ГЛАС: Зашто јако мало знамо?

ЗАРИЋ: Зато што смо о тим дешавањима и том периоду информисани дневним подацима и зато што никада, поготово у Србији, није направљена једна шира анализа онога што се дешавало. Није се нико озбиљније запитао како то да су Србији увођене санкције у време када у Посавини имамо трупе регуларне Хрватске војске, ко је та злогласна Азра Башић која је убијала људе, шта се дешавало у логорима, итд.

ГЛАС: У којој фази је снимање?

ЗАРИЋ: Завршавамо другу фазу. Прва је била у Руми и Сремској Митровици, а сада завршавамо снимање на Пасуљанским ливадама. У Руми смо радили приче у вези са урбаним целинама и уличне борбе, а Пасуљанске ливаде су због конфигурације терена много подобнији за снимање у вези са борбама у руралним подручјима. Наставићемо снимање у Вршцу, а то ће бити део који се односи на завршни део операције, јер тај терен подсећа на терен Горњих и Доњих Колиба и Ободног канала. На Пасуљанским ливадама смо урадили чувену битку на Кострешу, затим Цер, правили смо кишу и било је јако занимљиво. На војном полигону у Никинцима снимаћемо бојево гађање, које мора да буде у контролисаним условима, без обзира на то што се ради маневарском муницијом. И на крају ћемо снимати сцену форсирања реке Босне, а то ћемо радити на Сави. План је да све завршимо до 20. јула, упркос отежаним условима због епидемиолошке ситуације, али на срећу сви су здрави.

ГЛАС: Потом слиједи монтажа и постпродукција и када можемо очекивати премијеру?

ЗАРИЋ: Тако је, онда иду монтажа и постпродукција. Остаће нам да дроном снимимо аутентичне локације, а интервјуи са учесницима су завршени у децембру и јануару у Бањалуци и Београду. Наш план је да по првобитном договору премијера буде на Дан Републике Српске, 9. јануара. То је најпригоднији датум са највише симболике, јер је то била битка бити или не бити за Републику Српску и битка која је заокружила могућност њеног постојања.

ГЛАС: У филму “Ратне приче са Кошара” акценат сте ставили на обичног војника. Да ли ће исто бити и са филмом о пробоју коридора живота?

ЗАРИЋ: Битка за пробој коридора много је комплекснија од битке на Кошарама, која се одвијала у много мањем рејону и са много мањим бројем учесника. Овај филм практично почиње од 3. марта 1992. године, када су трупе регуларне Хрватске војске прешле Саву и починиле злочин у Сијековцу и другим местима, а завршава 7. октобра, када је ослобођен Брод. У разговору са учесницима и са стручним консултантом генералом Бошком Келечевићем бирала сам најбитније тренутке и најбитније фазе и битке које су биле пресудне за даље напредовање и ослобађање Посавине. У свему томе оно што ће људима сигурно бити занимљиво су оне приче за које зна велики број људи у Републици Српској, од спајања јединица Првог крајишког и Источно-босанског корпуса ВРС, о томе како су освојени Цер и Костреш, зашто је у једном тренутку стала линија фронта итд.

ГЛАС: Хоћете ли успјети све то да прикажете у филму?

ЗАРИЋ: Покушаћу све то визуелно да представим, али неки мој принцип рада је то што су и драматизација и све сцене у којима учествују глумци засновани на аутентичним сведочењима људи који су то директно доживели, а не на ономе што су чули или препричавали. Чућемо сведочења припадника Првог крајишког и Источно-босанског корпуса, а о бици за Цер сведочиће и војници из Републике Српске Крајине. Немогуће је споменути сваког погинулог, али ћу се трудити да представим што већи број људи и њихово херојство.

ГЛАС: Хоћемо ли у филму чути чувене псовке?

ЗАРИЋ: Наравно, то је јако занимљив део и верујем да ће бити јако интересантно људима да виде како су се војници Првог крајишког и Источно-босанског корпуса препознали по сочним српским псовкама. Овај филм се кроз копродукцију у којој учествује РТС, између осталог ради и за грађане Србије и верујем да ће премијерно бити приказана у прајм-тајму РТС-а. Зато сам покушавала да у филму што више прикажем менталитет вас са леве стране Дрине и оно што вас је у ствари одржало у тим тешким тренуцима, тако да ће у филму бити и тужних сцена, али биће и смеха.

ГЛАС: По чему ће се филм разликовати у односу на “Ратне приче са Кошара”?

ЗАРИЋ: Основна форма и нарације и визуелизације је генерално иста. Најпрецизније је рећи да су ово ратне приче са коридора, као што су оно биле ратне приче са Кошара. Значи, имамо хронологију догађаја, сведоке који говоре о ономе што су видели и доживели и имамо драматизацију која није фикција, јер се заснива на аутентичним сведочењима. Форма је иста, а разлика је у томе што је ово много, много комплексније и захтевније.

ГЛАС: Захтјевније због онога што сте споменули, зато што се битка за коридор водила у ширем рејону и са много више учесника?

ЗАРИЋ: Да. Ово је јако тешко снимање, јер осим много више људи, имате озбиљну пиротехнику, праге, транспортере, тенкове и све то треба уклопити под температуром која је протеклих дана била 40 степени, а када смо се преселили на Пасуљанске ливаде, тамо је била магла и прилично хладно. Међутим, ми смо и продукцијски ушли много озбиљније у овај филм, радимо врхунским камерама, тако да је наша идеја да овај филм постави неке нове стандарде када је реч о играно-документарном филму.

ГЛАС: Хоће ли филм о коридору наићи на подршку публике у Србији, онако као што су “Ратне приче са Кошара” дочекане у Републици Српској?

ЗАРИЋ: Морам да признам да бих то јако волела, јер је идеја за филм о коридору настала на промоцији филма о Кошарама у Бањалуци, где сам била фасцинирана и одушевљена.

ГЛАС: Зашто?

ЗАРИЋ: Зато што сам сматрала да су Кошаре нека наша прича, али морам да признам да ми се чини да су Бањалучани тај филм доживели срдачније и емотивније него Београђани, иако је филм генерално јако добро прошао. То је филм који је имао четири милиона прегледа на “Јутјубу” и који је са “Ратним причама са Паштрика” био најгледанији на свим телевизијама.

ГЛАС: Шта Вас је опредијелило да радите филмове о Кошарима и Паштрику и ево сада пробоју коридора? Зашто сте се одлучили на овај играно-документарни жанр и како је то у смислу тражења подршке изгледало од саме идеје до реализације?

ЗАРИЋ: Кад почнем да радим неки филм, људи око мене и ја урадимо једну врсту истраживања јавног мњења о томе да ли људи знају нешто о некој причи. О Кошарама се у Србији није знало готово ништа. Постојале су књиге и сведочења, али та сведочења су увек била парцијална и у смислу “„причао ми један човек”... Постојао је тај мит о Кошарама, али нисам могла да схватим зашто и због чега. Зато сам се одлучила на снимање тог филма. Слично је и са коридором. Сви ми парцијално знамо за неке догађаје из тог периода, за умирање беба, за злочине над српским народом у Посавини, али не и шта се све дешавало, шта је довело до одлуке о пробоју коридора, зашто је тај коридор толико битан... Има сјајна књига генерала Новице Симића о пробоју коридора, али књига је једно, а филм је нешто сасвим друго и много комплексније, јер морате да пронађете људи и уверите их да сведоче и говоре пред камерама.

ГЛАС: Према коме је у ствари усмјерено све то што радите?

ЗАРИЋ: Мој став је да о рату мора да се прича, због наше деце која морају да знају шта се дешавало и да историју уче од нас, а не од неких других. Већина саговорника чија сведочења ће бити у филму је са приличном дозом огорчења и разочараности говорила да њихова деца окрећу главу и не желе да слушају ратне приче. Међутим, филм о Кошарама гледају претежно млади људи узраста од 20 до 30 година. Значи, ако младом човеку данас приђете на начин који је њему прихватљив и који он разуме, а то је много кадрова, много саговорника, брза динамика и ако причате њему разумљивим језиком, то ће му сигурно бити прихватљиво и интересантно. Додатна потврда да хоће је и учешће глумаца који су њима интересантни и верујем да ћемо успети да забележимо историју и приближимо је новим покољењима, а то је у основи и посао јавних сервиса.

ГЛАС: Од кога сте добили подршку и логистику, јер све то сигурно и кошта?

ЗАРИЋ: Филм је добио подршку и Владе Србије и Владе Републике Српске, односно ради се у копродукцији РТС-а, РТРС-а и Министарства одбране Србије, без којег сигурно не бих могла да урадим филм. Војници су били сјајни и толико пожртвовани да им заиста свака част.

Сцена о Азри Башић

ГЛАС: Коју сцену је било најтеже снимати?

ЗАРИЋ: Имала сам велики страх како ћу урадити сцену са Азром Башић. То убиство на крају је најмање страшно. Понижавање које су доживели, играње на стаклу, премлаћивање, лизање чизме је нешто за шта нисам знала како ће војници прихватити, али то је тако сјајно урађено да немам речи. При томе је јако значајно рећи да све што је рађено, чак и драматизација и убиство које је она починила, рађено је на основу судских процеса и сведочења људи у судском процесу и у филму.

 

Глумци

ГЛАС: Какви су били глумци, знамо да је један од њих и Вук Костић, као и бројни глумци из Републике Српске и има ли нека цртица са сета?

ЗАРИЋ: Глумци су били сјајни. Не знам заиста шта да издвојим, јер сам изузетно задовољна и војницима и глумцима и надам се само да ће сви остати здрави у ових преосталих десетак дана. Али снимање је тако динамично, јер је сваки дан испуњен дешавањима и новим сценама да ми се чини да двадесетак дана снимања траје јако, јако дуго.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана