Радивоје Раша Андрић, режисер и сценариста, за “Глас Српске”: Живимо у времену аматера и дилетаната

Бранислав Предојевић
Радивоје Раша Андрић, режисер и сценариста, за “Глас Српске”: Живимо у времену аматера и дилетаната

Искрен да будем, нисам ја изабрао овај филм, већ је филм изабрао мене. Звали су ме продуценти и рекли - имамо прву руку сценарија по роману Јасминке Петровић, који је писала Љубица Луковић, имамо идеју како да обезбедимо новац и желимо тебе као режисера.

Прво сам пружао отпор, нисам баш желео тек тако да преузмем ту одговорност, ја сам тако мало шалабајзер (смијех), не могу рећи да сам површан човек, јер нисам, али ми се та појачана одговорност према деци чинила као нека врста ауторске стеге.
Међутим, када сам почео да радим на сценарију и како сам почео да причам са продуцентима Миланом Стојановићем и Мајом Поповић, који су оно што се сада зову креативни продуценти, из продуцентске куће “Сенсе”, некако ме је тај текст све више узимао, обузимао и на крају ме зграбио и загрлио.

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” режисер и сценариста Радивоје Раша Андрић, говорећи о томе како је дошло до снимања дјечијег филма “Лето када сам научила да летим”, по истоименом роману Јасминке Петровић, додајући да је одговор на питање, зашто се одлучио да режира баш филм за дјецу једноставан.

- Дечји филм у било којем моменту је добра ствар. Мислим, ако не грешим, да је у последњих 20 година у Србији снимљено само четири филма за децу. Словом и бројем. Четири дечја филма! То су филмови “Аги и Ема”, “Принц од папира”, “Пети лептир” и “Злогоње”. Не могу да сетим других, и ако постоји неки, нема их више од једног или два. То је погубна ствар. То значи да не постоји културна политика земље. Земља у којој се непрестано говори о наталитету и деци, док се не ради ништа. Истина, у последње време у Филмском центру Србије постоји конкурс за дечји и омладински филм. Ми смо добили новац на том конкурсу. Што је огроман корак, јер ни то није постајало пре пар година. Значи, нешто се ипак ради на културној политици, само недовољно. Друга погубна ствар, јесте што РТС нема програм за децу или је тај програм бедан. Јавни сервис се претворио само у сервис за информације и забаву. Све остале ствари које треба да гаји национални ТВ сервис попут дечијег, омладинског или образованог програма, потпуно су пале у запећак. Тако да када сам добио прилику да снимим дечји филм, нисам могао одбити - додао је он.

ГЛАС: У књижевности вриједи неписано правило да сте озбиљан писац када напишете озбиљну књигу за дјецу, како стоје ствари са филмом?

АНДРИЋ: Не знам за то правило у књижевности, али сваки пут када радиш филм, имаш вишеструку одговорност. Према себи, што није најважније, имаш одговорност према људима са којим си радио, целој филмској екипи, рачунајући ауторе, глумце, каскадере, кореографе, сценографе и друге сараднике. Свако снимање филма је нека врста пакла, а они су сви прошли кроз тај пакао са тобом. Ту је, наравно, одговорност и према публици. Када публику чине деца, то је додатна одговорност. Деца су више сунђери него старија публика, више упијају. Не смеш да направиш грешку у корацима, да не бих рекао нешто погрешно, неку полуистину. Деца не могу распознавати основне моралне постулате, могу наравно оне црно-беле поделе на добро и зло, али када је нешто сиво, ту можеш да их збуниш и мораш бити пажљивији него иначе када нешто радиш. Једна од ствари која ме је додатно гурнула да прихватим ову понуду јесте, што је мој покојни отац, Владимир Андрић био дечји писац, песник, али и сценариста и редитељ бројних емисија и серија за децу. И онда сам укапирао, ако толико личим на оца, немогуће да је ивер пао далеко од кладе, да немам шлифа за дечји филм. Знам да имам шлифа за децу. Пошто, када год сам био породично на мору, увек ми увале децу да чувам од сестре или пријатеља, што ми није тешко. Мени је милион пута занимљивије да се дружим са децом, него да седим са родитељима у кафићу. Извините родитељи, али тако је.

ГЛАС: На прелазу миленијума успјешно сте опипали пулс млађе публике. Данас је вријеме другачије, доба је друштвених мрежа и брзих информација. Како се прилагодити новој генерацији публике?

АНДРИЋ: Мени се чини, иако нисам социолог већ говорим из свог личног искуства, да је јаз између моје генерације и ове која долази већи него јаз између моје генерације и генерације наших родитеља. Технологија је ту уплела прсте, генерацијски раздор је екстремно велик и јак у последњих 20 година. Требало је бити стрпљив и паметан. Никако нисмо смели бити површни и брзоплети ако смо желели успешно прескочити јаз. Нама је много помогао дугачак и обиман кастинг за главну улогу, коју је на крају добила Клара Хрвановић. Током тог кастинга, који је трајао месецима, где смо се састајали са десетинама девојчица из те генерације, како бисмо свели избор, ми смо успут и ослушкивали пулс њихове генерације. Крао сам њихово знање, учио од њих, спонтано, потајно, без директног притиска. Имали смо такође и саветнике за друштвене мреже, јер ја ту нисам баш нешто агилан, који су нам помогли око тога шта деца гледају, шта је модерно како комуницирају и слично. Радили смо провере сценарија са децом. Нисам био, тамо неки демијург, који са висине гледа на децу, већ сам покушао да уђем у њихов свет. Колико сам успео у томе, сазнаћемо када филм дође у биоскопе.

ГЛАС: Након три филма, који су постали култна остварења код публике и чији се цитати и данас користе, направили сте, по мишљењу публике, превелику режисерску паузу, иако нисте сједили код куће беспослени?

АНДРИЋ: Далеко сам био од тога да будем беспослен. Радио сам много, неких осам година сам потрошио на рад на две серије. Једна  је рађена је по мотиву романа “Хајдуци” великог Бранислава Нушића и неких његових других прича. То сам радио са оцем Владимиром скоро четири године. Врло посвећено и са много труда, како би прилагодили причу модерној публици, са више акције, да буде атрактивнија и занимљивија за нови медиј и ново време. И без лажне скромности, то је супер написано, једна феноменална серија, која и даље чека у фиоци неког паметног и способног продуцента да уложи новац. Друга серија, на којој сам такође радио са оцем, писана је по роману “Јебо сад хиљаду динара” новинара и писца Бориса Дежуловића и такође смо направили одличан предложак, на који смо потрошили још четири године и разрадили га до савршенства и ето прође осам година живота (смех). То су скупи пројекти. Од три филма која сам урадио, два су била јако јефтина. “Муње” су биле екстремно јефтин филм. Нисмо имали фар колица, кран, ништа од те велике филмске технике. Радили смо уз помоћ штапа и канапа. И “Кенгур” је рађен слично. Па сам помислио након њих да и ја сад добијем неке паре, па да радим као човек, па сам желио да снимим две велике и скупе серије.  Обе серије су биле епоха пројекти, плус рат и акција у “Јебо сад” што је јако скупо за снимање. Наравно нисмо добили новац и то је отишло на лед.

ГЛАС: Да ли су само паре биле пресудне за одустајање?

АНДРИЋ: У принципу јесу, иако је било и неких других сметњи. Занимљиво је да је ова серија по роману Дежуловића била ближа реализацији. ХР­Т је био јако заинтересован, дали су понуду да они финансирају све до последњег динара. У међувремену је дошло до промене власти у Хрватској, па је то повукло промене на ХРТ-у, а као што знамо Борис није баш популаран код деснице у Хрватској, истина није ни код левице, јер нема длаке на језику. Имали смо да један Србин режира серију о рату Хрвата и Муслимана у БиХ, при томе комедију. Претпостављам да су се бојали шта ће од тога испасти, па су смањили финансијску понуду на 30 одсто продукције, што је елегантан начин да се извуку из целе приче. Тако да смо и даље на чекању за ту причу, која је фантастична, али скупа за снимање. Огромна штета, не због мене, већ што публика то неће гледати.

ГЛАС:  Вријеме је новац, али од њега се тешко живи?

АНДРИЋ: У међувремену сам радио бројне рекламе, јер су ме препознали људи из рекламне индустрије и од тога сам пристојно живео. Годинама сам одбијао да радим рекламе, када сам урадио прву, сви су били одушевљени. Реклама је одмах постала позната, сви су је цитирали чак и по новинама па су понуде за друге рекламе почеле да стижу као на траци. Са друге стране то је згодан и добро плаћен посао, за разлику од посла филмског режисера (смех), где потрошиш неколико година, а плаћен си само неколико месеци. Радио сам и као помоћник режије, када се уморим од реклама. Јако поштујем тај посао и волим то да радим. Врло одговоран, занимљив и узбудљив посао, где мораш да помириш милион ствари од глумаца преко локација до временских услова. Радио сам као режисер неколико сезона серије “Миле против транзиције” са Срђом Анђелићем, што ми је једно од најлепших искустава у животу и каријери. Режирао сам наставак серије “Отворена врата”, наставак “Милета” по имену “Ујка: Нови хоризонти”... И прође некако 17 година (смех). Нисам претерано амбициозан човек. Нисам ни јурио пројекте. Није ни “ја сам снимио три популарна филма, а сад држава неће да ми да паре за четврти”. Нисам конкурисао пуно, два, три пута сам био на конкурсу и одбили су ме. То је нормално, некад прођеш, некад те одбију.

ГЛАС: Сва три филма која сте радили се условно жанровски могу дефинисати као рокенрол филмови уз елементе кримића, комедије и омладинског филма. Са ове дистанце занимљиво је да је у протеклих 16 година, иако су они сјајно прихваћени код публике, ипак побиједила нека друга врста културе. Шта се десило са људима који су се ложили на “Палму” или “Муње”?

АНДРИЋ: Тешко је ово питање за једноставан одговор. И даље постоје људи који воле “Палме”, “Муње” и “Кенгура”. Иако су давно играли у биоскопима, ти филмови се стално врте на телевизијама. Родитељи ми прилазе и говоре: “Хајде човече сними нешто ново, не можемо више гледати ово, а морамо због деце , по стоти пут”. Значи да ти филмови и даље раде посао и да имају нешто што је и даље блиско публици. С друге стране, време се страшно променило. Свет се страшно променио. Нажалост, мислим нагоре. Морал се осуо. Ок. Није то само одлика овог времена. Када читате историјске есеје, видите да се у свакој епохи мислећи људи жале на исте ствари. Вероватно је генерација мојих родитеља мислила, куда иде овај све, гледајте на шта личе ови панкери. Вероватно тако и ми говоримо за данашње клинце, само висе по мрежама, музика им је сва иста, све је ужасно глобализовано и безлично. Треба бити објективан и заузети став са дистанце. Нисам довољно паметан, нисам ни социолог, па не знам да ли је стварно стварно тако лоше, тако да говорим у своје име, али мој утисак је да одлазимо до ђавола, сви заједно. Мислим да се то може променити, али мора озбиљно да се планира и да се улаже много више, пре у свега у децу. Нарочито у образовање. За нас старије већ је касно, али за ове клинце још се може нешто учинити и од њих још нешто може да буде. Овако како то данас изгледа, са овим лажним дипломама, образовањем које је уништено, са институцијама које не служе ничему, осим људима који седе у њима и зарађују плату, ми не можемо да стигнемо нигде. Да би се вратило поверење у интегритет институција, да би оне вршиле своју функцију, у те институције треба да уђу способни и образовани људи, који су сада деца.

ГЛАС: У чему видите рјешење?

АНДРИЋ: Решење постоји, није лако као ни једно решење, али постоји. Није то само наш проблем, то је глобални проблем света. Култура уопште и култура комуникације су на ниском нивоу свуда. Турски председник говори француском да прича као да је имао мождани удар, када тако разговарају председници, шта онда очекивати од обичног народа. Свет клизи у пропаст. Све је мање ресурса. Вода долази у питање. Енергетских ресурса недостаје све више. Људи се враћају у ратно стање и психозу сукоба. Није баш оптимистична визија. На неки начин лично сам био спреман на тај мрак, јер сам много читао научну фантастику. Све је то написано. Смрт траве, сајберпанк технологија, друштвене мреже, све је у књигама, само треба читати, али нажалост чита се све мање. Живимо у времену аматера и дилетаната на важним позицијама. Не може дилетант да води политику, културу или електропривреду. То су људи без става и интегритета, а то је сигуран пут у пропаст.

ГЛАС: Занимљиво је да сте у сва три филма, иако се јасно виде гдје су снимани и шта је утицало на окружење главних јунака, избјегавали да децидно “шаљете поруке” политичког типа, иако сте без проблема радили документарце ангажованог типа?

АНДРИЋ: Постоји интерна шала међу филмским ауторима: Ако хоћеш поруку, послаћу ти СМС. Мало је глупо да децидно наглашавам поруку у филму. Сам филм је порука, он траје сат и 45 минута и ако је добар филм, ти ћеш из њега извући неку поруку или поуку. Није чак добро да је извучеш на свесном нивоу, већ на подсвесном нивоу, да ти се порука уреже путем емоција. Филмови морају и треба да садрже емоције. Суштина уметности, још од грчког позоришта јесте доћи до катарзе, кроз смех или кроз плач, значи свакако кроз емоције, да се прочистиш. То је задатак уметности. Избегавао сам да директно шаљем поруке, оно прст у око, мислим да то није добро за филм. Порука мора постојати, јер је то суштина, али то се не сме радити површно, дивљачки и директно, превише очигледно, јер је то погубно за филм као уметност. У неким другим медијима, као у документарном филму има смисла радити директније, јер документарци за то служе.

ГЛАС: Ви сте у том периоду били велики оптимиста, уз поруку да морамо након мрака и страха 90-их, мало искулирати уз хумор и позивитизам. Какво Вам је расположење данас, када имамо мали дежа ви осјећај, када читамо вијести или гледамо дневнике?

АНДРИЋ: Био сам оптимиста. И даље сам оптимиста. Не бих могао да живим као песимиста. Будућност можда није светла, али и у мрак мораш улазити оптимистично, како би сачувао позитивну енергију, прво због себе, а потом и због других људи. И онда шириш ту енергију кроз свој рад. Како би људе у та два сата у биоскопу охрабрио, или макар да им ослободиш мозак на један тренутак, да их натераш да се смеју или плачу са главним јунацима. И то је велика ствар. А ово сад што живимо, хм, немам реч за то (смех), али рецимо политичку катастрофу која се дешава, видим као неку филмску перипетију. Било би мало глупо да имамо сценарио: “Победили смо Слобу и све је сад добро”. Сад је као у филмовима, таман мислиш да је главни јунак све решио и онда се деси други драмски чвор, то се стручно зове “Привидна пропаст главног јунака”. И све поново оде у ђавола, ал се јунак ипак извуче  и победи. Тако да овај моменат у нашем животу, доживљавам као “Привидну пропаст главног јунака”, коју ћемо савладати и победити на крају.

ГЛАС: Јаки ликови и хумор су били обиљежје Ваших филмова у складу са жанровском биоскопском естетиком класичног Холивуда, док посљедњих година овдје доминира артхаус филм (уз пар часних изузетака), који циља фестивалске жирије уз наглашену друштвену ангажованост приликом избора тема.

АНДРИЋ: Када би се појавио сценарио за артхаус филм, који би ми се допао, урадио бих га. Није ми то прва жеља, оно што бих волео да радим јесте мјузикл или филм који је делимично мјузикл. Што је наравно скупо, значи тешко оствариво. Жеље на страну, у моје доба одрастања постојао је биоскоп “20. октобар”, где су играли филмови са Брусом Лијем, Бадом Спенсером и осталим скоро па стрип јунацима. Са друге стране била је ту и Кинотека са класицима. Има гомила артхаус филмова који су смеће, али има исто толико, ако не и више смећа у биоскопском филму. Срећан сам што постоје артхаус филмови и што се раде у великој мери. Оно због чега нисам срећан јесте чињеница да се добар дио тих филмова ради за фестивале. Плански и прорачунато према одређеним темама. Сад је популарна тема о мигрантима, значи радићемо филм о мигрантима. Значи, има шест популарних тема, сада ћемо радити филм по једној од њих. Не допада ми се када је неко прорачунат у уметности. То иде толико плански да се праве филмови за одређени фестивал. Филм за Берлин, филм за Кан итд. Не радите то људи. Правите филм за публику. Колика год она била. Не правите филмове за фестивале.

Муње” опет

ГЛАС: Најавили сте и наставак легендарних “Муња” и серију “У загрљају Црне руке”?

АНДРИЋ: Обе ствари су и даље у плану. Када је у питању “У загрљају Црне руке” снимили смо три пилот епизоде које су биле емитоване и требало је на основу те три епизоде да добијемо уговор са телевизијом за снимање нових епизода. Иако су реакције на серију биле добре и даље чекамо (смех). Што се тиче наставка “Муња”, који се зове “Муње опет”, тренутно радимо на сценарију и почињемо полако да окупљамо екипу. План је да се снима на јесен, али ништа није извесно. Први проблем је наравно новац. Други проблем  су термини глумаца. Требало би да поново глуме Сергеј Трифуновић, Никола Ђуричко, Боки Милојевић. Никола је у САД, Сергеј много ради, као и Боки, како да ускладимо термине и пронађемо новац тренутно не знам, тако да све то и даље виси у зраку. Искрено, не волим унапред да причам о будућим пројектима, нисам сујеверан, ал' за сваки случај. Да не чује зло.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана