Петар Шкрбић, пензионисани генерал Војске Републике Српске: Плавшићева није могла да смијени Младића јер га није ни именовала

Он у интервјуу за “Глас плус” говори о првом команданту ВРС и покушајима његове смјене, затим о стратешкој улози и значају Војске Републике Српске, али и својим свједочењима пред Хашким трибуналом и ситуацији у којој се данас налазе демобилисани борци ВРС.

- На дан када је Народна скупштина Републике Српске донела одлуку о формирању ВРС, тог 12. маја 1992. године, био сам у Генералштабу Војске Југославије која је такође била тек у некој врсти формирања након онога што се десило са ЈНА. Имао сам намеру одмах да дођем у Војску Републике Српске и ставим се на располагање генералу Ратку Младићу, али није ми дозвољено - присјећа се генерал Шкрбић периода од прије скоро три деценије.

ГЛАС: Како Вам није дозвољено?

ШКРБИЋ: У Генералштабу сам учествовао у изради анализе дешавања у Словенији и због тога нисам био део Војске Републике Српске у тренуцима њеног формирања. Дошао сам 1993. године у Други крајишки корпус на место помоћника команданта за морал, верске и правне послове и то је моја права вокација. Помоћник команданта тог корпуса генерала Грује Борића сам био до 1994. године, када је стигао телеграм да се јавим у Главни штаб на дужност помоћника команданта ВРС Ратка Младића за персоналне и послове мобилизације. Био сам му помоћник до октобра 1996. године, док није смењен. У ствари, њега је пар месеци пре тога сменила тадашња председница Републике Српске Биљана Плавшић, али ја лично сам му рекао: “Генерале, она Вас није поставила, она не може ни да Вас смени”.

ГЛАС: Можете ли да будете мало прецизнији?

ШКРБИЋ: Чињеница је да је за постављање генерала надлежан председник Републике, али случај генерала Младића је историјски интересантан. Њега за команданта није поставио председник Републике, већ Народна скупштина РС. Зато сам му рекао да он треба да остане командант док одлуку о његовој смени не донесе Народна скупштина РС која га је и поставила на ту функцију. Тако је и било и он је после те одлуке НСРС написао да преноси овлаштења на генерала Манојла Миловановића. Рекао је да он не предаје дужност, јер у рату није предао ни стопу земље, нити било шта друго у животу и да зато не предаје дужност, већ преноси овлаштења.

ГЛАС: Да ли је тачно да је све високе официре ВРС позвао на састанак у Хан Пијесак како би им рекао ко је најзаслужнији за стварање Републике Српске и да је на том састанку рекао да су најзаслужније мајке које су дале своју дјецу за Републику Српску?

ШКРБИЋ: Он је то често говорио. Волео је када год имамо мало више времена да нам говори о историјској улози наше војске. То је било углавном после рата, јер смо током рата стално били на борбеној линији. Ја сам са генералом Младићем био три од 13 километара испред прве борбене линије.

ГЛАС: Па зар је то нормално?

ШКРБИЋ: Па није нормално, али како да не идем?! Била би срамота да ја не идем, а да иде командант Главног штаба.

ГЛАС: Али зар је нормално да командант Главног штаба иде испред прве борбене линије и на тај начин ризикује живот?

ШКРБИЋ: Он је на тај начин мотивисао борце. Ма какве борце, мотивисао је читаве бригаде. Команданту новиградске бригаде је рекао да до ујутро до шест сати има да буде тамо где је он био тај дан. И бригада је морала да буде тамо. Генерал Младић је био и лично и командантски храбар, али суштинска и стратешка ствар је да је Војска Републике Српске створена да заштити народ од геноцида. Да заштити српски народ од новог покоља. Ми смо свој задатак испунили и ми смо на то поносни.

ГЛАС: Какав је онда Ваш однос према оптужницама за ратне злочине које су стигле и њега и готово све чланове Главног штаба?

ШКРБИЋ: Ми смо 1993. године рекли генералу Младићу да је Хашки суд основан због њега, а адвокат Тома Фила нам је 1996. године рекао да ће удружени злочиначки подухват и командна одговорност задесити све нас из ГШ.

ГЛАС: На крају оптужница није стигла само Вас и генерала Миловановића?

ШКРБИЋ: Али били смо осумњичени. Сваки пут када смо ишли на сведочења у Хаг упозоравани смо да не морамо да одговарамо на питања ако сматрамо да ћемо себе изложити кривичном гоњењу.

ГЛАС: Како је могуће да буде оптужен командант ГШ и готово сви његови чланови, а не буде генерал Миловановић који је био начелник ГШ?

ШКРБИЋ: Генерал Миловановић није био у Главном штабу када се десила Сребреница. Био је у западном делу Републике Српске, али из пијетета према њему не бих да говорим о томе.

ГЛАС: Коме сте све били свједок на суђењима у Хагу?

ШКРБИЋ: Био сам свима. Тај суд је давао све од себе да повеже ВРС и ВЈ, а ја сам на свим суђењима понављао да нас јесте помагала Војска Југославије, али да смо ми имали свој систем руковођења, командовања, унапређивања, школовања...

ГЛАС: На шта су личили састанци Главног штаба и да ли Вам је неки остао у посебном сјећању?

ШКРБИЋ: Мени је најупечатљивији остао Колегијум команданта ГШ од 4. августа 1995. године.

ГЛАС: Зашто?

ШКРБИЋ: Стигао је допис да се генерал Младић поставља на дужност саветника председника Републике за одбрану РС и РСК. Он ме питао да ли то постоји и рекао сам му: “Шефе, (тако смо га звали када смо само ми генерали били на окупу), такво формацијско место не постоји. Ви сте смењени”. Нас 18 генерала потписало је да Народна скупштина РС мора да донесе одлуку о смени. Ту одлуку смо послали Народној скупштини и средствима информисања. Скупштина се није могла састати и он је остао командант до октобра 1996. године. Зашто ми је то остало у памћењу? Зато што ни до данас немам одговор одакле идеја да у ситуацији када пада Крајина, колоне избеглица беже из Републике Српске Крајине, пао Гламоч, Мркоњић Град... неко доноси одлуку о смени најспособнијег међу нама.

ГЛАС: Како се осјећате сада када га гледате онако оронулог у хашкој судници?

ШКРБИЋ: То они намерно раде. Желе да покажу како је он већ пропао. Да није у питању Ратко Младић, да је било ко други на његовом месту, до сада би умро.

ГЛАС: Како ће историја верификовати улогу ВРС?

ШКРБИЋ: Да ли смо ми допринели стварању Републике Српске је политичко питање и није толико ни битно. Ми смо одбранили српски народ од новог геноцида и покоља. И на то смо поносни.

ГЛАС: Да ли војник ВРС данас има статус какав заслужује?

ШКРБИЋ: Ја живим у Србији, па можда и није у реду да говорим о томе како овде живе војници, али сматрам да има доста људи који нису добили оно што заслужују.

ГЛАС: У јануару наредне године биће 30 година од настанка Републике Српске, а још није изграђен централни споменик погинулим борцима?!

ШКРБИЋ: Ваљда ће га подићи, али када већ инсистирате, морам да кажем да има много ствари које нису у реду. Борци се осећају заборављеним.

ГЛАС: Шта се десило у Сребреници у јулу 1995. године?

ШКРБИЋ: Ми на Колегијуму никада нисмо разговарали о Сребреници. Пре тих дешавања нисмо зато што то уопште није била тема, а послије 25. јула смо сви прешли у западни дио РС и нисмо имали када да причамо о томе.

ГЛАС: Како данас гледате на слику која је створена о томе?

ШКРБИЋ: Писао сам о томе да је 28. дивизија под командом Насера Орића била директно повезана са Другим корпусом у Тузли и да су од Сребренице направили милитаризовану, а не демилитаризовану зону. Немам никаква званична сазнања о ономе што се десило у Сребреници у јулу 1995. године, а неформална сазнања су да их је доста погинуло у пробоју. Нажалост, било је убистава, али ко је то радио и зашто, то нисам успео да докучим, а мислим да није ни генерал Младић.

Састанци

ГЛАС: С ким сте најчешће у контакту?

ШКРБИЋ: До пандемије смо се сви генерали ВРС, ми који живимо у Србији, окупљали прве среде у месецу, али пореметила нас је пандемија. Долазили су Бошко Келечевић, Грујо Борић, Мићо Грубор, Саво Сокановић, Душан Кукобат, Жика Нинковић, једно време је долазио и Божо Новак...

ГЛАС: Гдје сте се састајали?

ШКРБИЋ: У ресторану “Игманац”, па је затворен. Ми се преселимо у “Бристол”, затвори се “Бристол”. Пређемо у ресторан у Дому Војске, они затворе Дом војске због епидемије. Последњи пут смо се састали у Дому омладине. Е ту нам је баш место (смијех).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.