Петар Ристановић, историчар: Српска је Србима кућа коју морају одбранити

Историчар Петар Ристановић, чија је докторска дисертација из области националне историје прије пар година награђена као најбоља, истиче да чврсто вјерује у даљни опстанак и просперитет Републике Српске.

- Срби Републику Српску виде као своју кућу. А кућа се бранити мора. Изазови постоје. И тек ће их бити у будућности. Верујем, све више и више. Али, уколико српски народ са обе стране Дрине буде и даље јединствен, одлучан и паметан, онда ће и кућа бити сигурна - поручио је Ристановић у интервјуу за “Глас Српске”.

У наставку овог разговора он је говорио и о српском идентитету, чији су, како је нагласио, темељи годинама уназад поткопавани, али и недостатку самокритике, признавању грешака и учењу на њима. Објаснио је и зашто Срби, али и многи други народи, славе своје поразе те открио којег би српског државника из прошлости волио да види на данашњој политичкој сцени. С обзиром на то да у интелектуалној јавности фигурира као експерт за “косовско питање”, једно од неизбјежних тема било је и Косово. Ристановић сматра да ће идеализована албанска прича у вези са Косовом временом сигурно бити срушена.

ГЛАС: Албански историчари тврде да је династија Немањића била илирског поријекла, а да је српска нација формирана у 19. вијеку. Зашто се упорно излази са оваквим и сличним неистинама, које немају никакво научно и историјско упориште?

РИСТАНОВИЋ: Наведене тезе је изнео самозвани албански историчар Јусуф Буџови, албански писац и публициста, некадашњи дописник “Рилиндје” из Бона и активиста Руговиног Демократског савеза Косова током деведесетих. Буџови често пише фикцију, па је можда у поодмаклим годинама помешао жанрове о којима пише. Тврдње су потпуна бесмислица, али одражавају дух присутан у албанској историографији. Одраз тог духа су и много опасније тврдње, боље “упаковане” па неко недовољно упознат са историјом овог простора, поготово странци, могу лакше поверовати у њих. Говорим о тврдњама којима се негира српски карактер манастира на Косову и Метохији или износи крајње једнострана и тенденциозна слика догађаја из 20. века. На њих се мора одговарати, упорно и доследно и стално позивати на историјске изворе. Далеко од тога да Албанци немају сопствену историју. Погрешно је негирати је. Али, на темама где је историја Албанаца и Срба испреплетана не сме се дозволити њена злоупотреба и једнострано тумачење у политичке сврхе.

ГЛАС: Да ли се може рећи како се данас на Косову води “други косовски бој”, након оног са оружјем, сада својеврсни историјски и културни. Какав епилог очекујете?

РИСТАНОВИЋ: Сукоб Срба и Албанаца у вези са простором Косова и Метохије траје најмање век и по. Повремено је у њему говорило оружје, али много чешће су коришћене друге методе борбе. Спорови на пољу историје се воде већ деценијама. Срби су, то се мора рећи, данас у подређеном положају. Албанци су се показали као знатно умешнији да своје тврдње представе међународној јавности. Стога није случајно да већина такозваних експерата заступа изразито проалбанске ставове. Не треба у томе тражити неку међународну заверу. Такво стање је резултат нашег нерада, неорганизованости, одсуства иницијативе. Уверен сам да се много шта у данас доминантном наративу о косовском питању може изменити. Да би се то догодило, потребно је да се у том правцу организовано ради, а такав рад не може бити резултат иницијативе појединца, већ искључиво свих српских државних институција.

ГЛАС: Академик Љубодраг Димић сматра како Албанци већ 140 година раде на стварању свог вијалета који је пројектовао још турски султан Абдул Хамид. Он је упозорио да Албанце никако не треба потцијенити, јер се ради о упорном народу који је посвећен свом коначном циљу.

РИСТАНОВИЋ: Потпуно се слажем са својим професором, академиком Димићем. Српски политичари, интелектуалци, па и грађани, дуго су потцењивали Албанце. Ситуација данас је, макар делом, последица таквог односа. И међу Албанцима је пуно подела, сукоба, дневно-политичких обрачуна, али их краси у модерном свету несвакидашња оданост националним циљевима и јединство око њих.

ГЛАС: Да ли суђење Хашиму Тачију и “екипи” у Хагу може нешто “наглавачке” промијенити у односу великих сила према Косову и Србима?

РИСТАНОВИЋ: Не треба имати илузију да може доћи да брзих, дубоких, “наглавачке” промена. Али, постепено и упорно промене су могуће и треба радити на томе да до њих дође. Албанци на Косову две деценије говоре о такозваној “Ослободилачкој војсци косова”, као организованој војсци која је имала своје хероје и мученике. Истичу како је вођен “ослободилачки рат без иједне мрље”. Таква, идеализована слика ће неизбежно бити срушена. На почетку суђења Хашим Тачи и Кадри Весељи своју одбрану темеље на тврдњи да нису били део удруженог злочиначког подухвата, јер је “Генералштаб ОВК” постојао само на папиру и није имао ефективну контролу над јединицама. То је потпуно у супротности са свиме што су до сада говорили. Још важније, у оптужници против четворице до сада оптужених, а верујем да ће их бити још, говори се о 37 логора за Србе, више од 400 затвореника у њима и више од 100 убијених. Далеко од тога да је то читава истина о рату на Косову и Метохији, али већ ови наводи потпуно руше слику коју су Албанци и њихови међународни савезници веома успешно градили током претходне две деценије.

ГЛАС: Да ли та врста албанске посвећености недостаје и Србима те да ли је сада права прилика да се забоду национални путокази те шта би на њима требало писати?

РИСТАНОВИЋ: Темељ јединства у вези са заједничким, националним циљевима тешко да може бити неки документ. Јединство је одраз стања свести и вере у исти систем вредности. Не сме се заборавити да је у склопу плана за такозвану нормализацију односа Београда и Приштине од Србије тражено да утиче на “промену свести” грађана. Теме о којима сада говоримо су идентитетске, а идентитет је нешто што се гради. Након свега кроз шта су Срби прошли у 20. веку, и услед свих изазова модерног света, многи темељи српског идентитета су поткопани. Треба их упорно ојачавати, а што ће, уверен сам, довести и до већег јединства у вези са националним интересима.

ГЛАС: Колико смо и ми сами одговорни за ситуацију у којој смо се као народ нашли?

РИСТАНОВИЋ: Ако је појединац најодговорнији за своју судбину, онда се слично може рећи и за народе. Наравно, околности су комплексније. На Балкан су увек снажно утицали геополитички сукоби сила. Ипак, то нас не ослобађа одговорности за погрешне изборе, за погрешне људе којима су Срби веровали, са којима су увезали своју судбину. У разговорима између људи често се може чути реченица: “Сами смо криви”. Међутим, посебно код политичара, па и интелектуалаца, недостаје самокритика, признавање грешака и учење на њима. А то нам је, верујем, неопходно.

ГЛАС: Милош Обреновић наводно је волио говорити да су Срби једини народ “под капом небеском који слави пораз и увијек воли погрешне људе”. Колико има истине у овим његовим ријечима?

РИСТАНОВИЋ: Међу Србима је постало уобичајено да се говори како је косовски завет по нас кобан, јер се у њему слави пораз. Међутим, ако се осврнемо на највеће митове других народа, који су уграђени у темеље њиховог идентитета, видећемо да Грци славе Термопилску битку, Французи палог витеза Роланда, Енглези краља Артура. Старији Британци и данас стоје мирно док се рецитују Тенисонови стихови о јуришу лаке коњице током битке на Балаклави, у Кримском рату. Све су то примери слављења пораза. И то није случајно. Колективне патње и страдања уједињују. То је, уосталом, одраз хришћанског духа, јер је темељ хришћанства страдање и васкрснуће.

ГЛАС: Када бисте могли бирати да некога “вратите” из прошлости и пројектујете у садашњост, ко би то био: Милош Обреновић, Карађорђе, Краљ Петар, Никола Пашић или можда Милован Миловановић?

РИСТАНОВИЋ: Сви које сте набројали били су велики српски државници. Далеко од тога да су то били људи без мана, али заједничко им је да је Србија након њихове смрти била боље место за живот, него што је била пре њих. Не желим да враћам никога, већ бих волео да се иста мера успешности користи и за државнике данас. Да се рад лидера оцењује према томе да ли од државе на чијем су челу праве боље место за живот него што је била пре њих.

Биографија

Ристановић је докторирао на Одјељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Његова докторска дисертација, насловљена “Српска интелектуална елита и косовско питање 1974-1989”, добила је награду “Гаврило Принцип”, као најбоља докторска дисертација из области националне историје одбрањена у Србији 2018. године. Запослен је као научни сарадник у Институту за српску културу Приштина/Лепосавић. Аутор је више научних радова и вишеструко награђиване књиге “Косовско питање 1974-1989”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.