Патрик Барио за “Глас Српске”: Кампања терора СДА над Србима у Сарајеву подсјећала на НДХ

Александар Стојановић
Патрик Барио за “Глас Српске”: Кампања терора СДА над Србима у Сарајеву подсјећала на НДХ

Срби у Сарајеву били су погођени двоструком блокадом. Прва је била у вези са линијом фронта и односила се на све становнике Сарајева, док је друга била усмјерена искључиво на српске грађане који су живјели у муслиманском дијелу Сарајева. У овом дијелу града над српским грађанима спроводила се кампања демонизације и одвратна кампања терора, а њих је организовала СДА Алије Изетбеговића.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” члан Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године Патрик Барио.

- Статус Срба деградиран је на статус одметника и они су брутално нападани, нарочито у мноштву затвора које су водили СДА и њени политички партнери. Један од специфичних аспеката ове кампање терора било је управо стварање широке мреже затвора у којима су почињена најгора звјерства - истиче Барио.

ГЛАС: У свом истраживању бавили сте се ратним патњама и траумама уопштено али и у конкретном случају грађанског рата у БиХ. Који су то облици патње и трауматичних искустава били присутни током рата?

БАРИО: Од 1992. до 1995. године, животи Срба у Сарајеву били су безвриједни, нису били ни најмање важни. Стога се мора нагласити да се већина мртвих и рањених Срба не доводи у везу са борбама између двије војске већ са политичким кривичним дјелима почињеним над цивилима. Српске породице претрпјеле су неизрециве физичке (убиства, мучења, силовања) и психолошке трауме, а које су имале значајне посљедице попут посттрауматског стресног поремећаја.

ГЛАС: До које мјере је траума српског народа у БиХ и Сарајеву предодређена искуством геноцида над Србима којег је извршила Независна држава Хрватска, те колико је то одредило карактер грађанског рата у БиХ?

БАРИО: Како би се манипулисало јавним мњењем, у потпуности је занемарен политички и историјски контекст овог рата и игнорисан дубоко укоријењени узрок сукоба. Само анализе по истом калупу кориштене су за објашњавање догађаја. Историја је, међутим, један континуум и основни узроци сукоба морају се често тражити у претходним деценијама. Тачно је да је казус бели, односно узрок овог рата био референдум из маја 1992. године, али како се може занемарити важност геноцида који су усташе Независне државе Хрватске извршиле над Србима и Јеврејима током Другог свјетског рата? Такође, како можемо занемарити чињеницу да су муслимани у то вријеме подржавали НДХ Анте Павелића? У свјетлу ових историјских догађаја лако је разумјети реакцију Срба када су видјели своје историјске непријатеље како се поново удружују с циљем да угрозе њихов биолошки опстанак и културу. У ова два сукоба 20. вијека исти агресори су се удружили против српског народа. Данас знамо да је стравична траума коју су проживјеле српске породице током Другог свјетског рата пренијета као болно насљеђе на њихове потомке. Утврђено је да није постојао само породични већ и трангенерацијски пренос ратних траума.

ГЛАС: Да ли је та трансгенерацијска траума, као и само искуство страдања Срба у Сарајеву, предодредила одлуку овог народа да напусти територије на којима је живио вијековима прије османске агресије на БиХ, а које су према постојећем споразуму припадале муслиманима/Бошњацима?

БАРИО: Агонија Срба у Сарајеву у периоду 1992-1995. године оживјела је колективну патњу наслијеђену из Другог свјетског рата коју су им пренијели њихови родитељи, дједови и бабе. Кампања терора коју је организовала СДА подсјећала је на НДХ. Опстанак Срба био је нескривено угрожен. Ако је референдум из маја 1992. био узрок рата, Дејтонски споразум из децембра 1995. године био је директни узрок великог егзодуса Срба из Сарајева. Дејтонским споразумом Срби су жртвовани, те нису имали другог избора осим оног између кофера и мртвачког сандука. У ствари, отишли су и са једним и са другим; са својим коферима и мртвачким сандуцима својих најмилијих. Како би обезбиједили заштиту својих породица и својих умрлих, морали су се одрећи своје земље, домова и посједа.

ГЛАС: Да ли су, по Вашем мишљењу, српске жртве рата и ратних мучења у муслиманском дијелу Сарајева и шире истовремено и жртве различитих облика дискриминације на међународном нивоу?

БАРИО: Управо тако, друга страна медаље била је демонизација српске стране. Резултат виктимизације муслимана била је демонизација не само српског руководства већ и цијелог српског народа. Клеветање и дехуманизација Срба покретали су мржњу према истима, лишавајући их било каквог облика саосјећања према њима и оправдавајући све мјере принуде које су им наметнуте. На крају свега, на једну цјелокупну заједницу гледало се као на једину стварну жртву сукоба, док се друга цјелокупна заједница сматрала злочиначком. Даље, српско становништво једног града за који се тврди да је мултиетнички и да у њему влада толеранција потпуно су елиминисали управо они који и даље тврде да су главне жртве овог сукоба. Више од 25 година након завршетка рата новине и даље без поговора објављују бошњачку пропаганду деведесетих година 20. вијека. Ту подмуклу пропаганду представљену под маском забаве не треба потцјењивати. Западна белетристика и индустрија забаве у потпуности је усвојила бошњачку пропаганду у свим својим продукцијама (телевизијским серијама, играним филмовима, романима, пјесмама итд.). 25 година након рата, јавно мњење још је обликовано у складу са овим холивудским приказом рата у Сарајеву.

ГЛАС: Који су то конкретни примјери траума на колективном и личном нивоу?

БАРИО: У Сарајеву је од 1991. до 1995. године убијено око 3.000 српских цивила. У истом периоду, 1.665 српских цивила тешко је повријеђено. Пријављен је нестанак отприлике 800 Срба из дијела Сарајева под контролом СДА, али је број несталих Срба вјероватно већи од тога. До данас још није пронађено око 260 Срба. Бошњачки званичници из СДА уложили су огромне напоре да прикрију злочине почињене над српским грађанима и користили су се свим средствима како би спријечили да се ископавања заврше. Нестали Срби не смију се заборавити и потрага мора бити настављена. Од Дејтонског споразума скрнављења православних цркава и гробља у Сарајеву постала су правило и често се поклапају са православним празницима. Цркве се редовно вандализују. На српским гробљима гробнице се и даље уништавају или прскају бојом. Срби, чак и мртви, у Сарајеву се сматрају непожељним, те не могу чак ни да почивају у миру у граду за који се тврди да је мултиетнички и да у њему влада толеранција.

ГЛАС: Шта Ви, као човјек и као стручњак, сматрате могућим рјешењем за лијечење ових траума на личном и колективном нивоу?

БАРИО: Морају се предложити многа рјешења, али ограничићу свој одговор на само четири. Прво рјешење односи се на колективни труд да се промовише њега и обезбиједи заштита људи који пате од физичких и/или психолошких посљедица ратних траума. Друго рјешење има за циљ проналазак несталих Срба. Њихове породице и даље очекују да надлежне институције из овог дијела Сарајева предузму потребне кораке како би пронашле њихове најмилије. Треће рјешење има за циљ исправљање ускраћивања правде. Чинови насиља над Србима никада нису квалификовани као оно што они и јесу: ратни злочини, злочини против човјечности и дјела геноцида. Починиоци ових злочина над Србима имали су користи од изузетне попустљивости судија и често су пролазили потпуно некажњено. И међународни (МКСЈ) и бошњачки судови допринијели су овој лажној правди. Ипак, ово ускраћивање правде неспојиво је са миром и помирењем. Четврто рјешење је окончање подмуклог и кукавичког наставка рата путем других не-војних стредстава. Ниједна истрага није успела да идентификује и уђе у траг починиоцима ових скрнављења. Није подигнут нити један споменик у знак сјећања на српске жртве Добровољачке улице, Пофалића или Казана. У случајевима када су плоче и постављане у сарајевском Великом парку или на другим мјестима, исте су систематски уништаване.

Патња у служби

ГЛАС: Ратна дешавања су злоупотребљавања с различитих страна. Шта нам можете рећи о томе?

БАРИО: Невладине организације и медији показали су своју пристрасност у виду наклоњености једној од страна у сукобу, преузевши циљ муслиманских сецесиониста. Да би постигли свој циљ и подржали бошњачку независност, они су инструментализовали патњу цивилног становништва. Људска патња стављена је у службу политичких циљева и интереса.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана