Новинар и књижевник Бранко Росић за “Глас Српске”: Уплашен човјек не може да буде слободан

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” новинар и књижевник Бранко Росић осврћући се на улазак у свијет књижевности, након музике и новинарства. Роман “А тако је добро почело” објавио је 2015. године, а други “За сутра најављују коначно разведравање”, који ће у уторак у 17 часова бити представљен у бањалучком “Пекам пабу” у оквиру “Нектар ОК фест каравана”, објавио је 2018. године.

- Задовољан сам читаношћу мојих књига. Понекад почне да кључа незадовољство да бих могао боље, а онда се сетим да сам продао књига у тиражу да би број читалаца могао да напуни Халу спортова, па и Халу “Пионир”, а као музичар бих био презадовољан да распродам те просторе, па схватим да нема разлога за незадовољство. Велики мотив ми је и то што су неки препознали роман “За сутра најављују коначно разведравање” као савршен за ТВ серију и она ће бити снимана следеће године - додаје Росић.

ГЛАС: Шта је цијена славе и да ли баш увијек мора да постоји? Како из Вашег угла то изгледа? И постоји ли сјај славе или је све то мање-више привид?

РОСИЋ: Из мог угла слава изгледа тако да прошле недеље добијем бесплатни десерт у ресторану јер келнер воли моје текстове. Пред десет година лекар је увео моју мајку у ординацију преко реда јер је дошла са мном. И он је волео како пишем. Прошле недеље ми је у посластичарници жена дала више колача јер воли како пише мој шеф. Имао сам и полуфизички напад на мене у градском превозу од стране особе која не воли то што пишем. Овако, нисам ја славан да не могу излазити у самопослугу, и драго ми је, јер не бих поднео да не идем на пијацу или у шетњу по крају. Не бих волео да сам као Мадона и да цео живот седим у соби па ма колико имала квадрата. Чудио сам се зашто те звезде иду на турнеје кад су већ узеле толику лову, а онда се сетим да је то њима једини излазак у какву-такву реалност. То је цена славе. Обожавао сам како славу носе Милена Дравић или Неда Арнерић. Велики људи су природни, а занесене славом углавном буду несрећне будале.

ГЛАС: Како посматрате књижевност овог времена и стваралаштво на простору Србије и околних држава у протеклих неколико деценија?

РОСИЋ: У последњих неколико година читам углавном савремене иностране писце, јер учим, и треба да пратим шта се дешава у свету. То није помодарство, већ занатство. У Хрватској су пре петнаестак година њихови књижевници били велика ствар која је ушла и у новине па утицала на подизање њиховог квалитета. Убрзо су се урушили и медији и издаваштво, па мислим да и они више читају о концерту Сандре Африке у клубу у Карловцу, где се нису носиле маске, него есеј њиховог књижевника. Шунд је завладао у свим сегментима јер у обнови капитализма на овом простору се не води рачуна о едукацији, него шта би народ волео. То ме подсећа на речи Мице Трофртаљке из осамдесетих када је рекла: “Баш сам ишла да видим колико тај Бетовен продаје плоча, па он продаје много мање од мене”. Томе су се смејали тада, али то је заправо завладало овде.

ГЛАС: Мислите ли да се књижевници превише труде да засјене једни друге?

РОСИЋ: Овде, у ономе што називамо регионом, сигурно је тако. Постоје разни кружоци. У једном су недодирљиве величине. У другом је трендовско фаворизовање женског савременог писма. Ту не мислим на књижевнице лаког штива, већ на актуелне домаће деривате онога што би требало да се наставља на позицију Елене Феранте. Без критеријума се те домаће књижевнице проглашавају генијалним перима које неизоставно морамо прочитати. Ми смо народ склон митоманији у свему. Од политике, преко фудбала па што би било другачије у књижевности. 

ГЛАС: Постоји ли добра критика и зашто не?

РОСИЋ: Ако мислите на књижевну критику, онда је садашњи проблем то што ми сада у медијима и немамо места за критику, како књижевну, а тако и филмску, позоришну и музичку. Постоји у старим дневним листовима нешто као заостатак старог времена, у којем су постојале критике, али у новим дневним листовима тога готово и нема. Ми смо у доба Југославије одрастали тако што је у дневним новинама постојала и критика балетске представе. Данас скоро да нема осврта на неки филм, а камоли балет. Нису Југословени били луди за балетом, али је држава мислила да је потребно и то да људи знају. Осим осталог, било је то 8+8+8, а значи осам сати дневно и за културу и разоноду. Данас су политичари смислили да свих осам сати буде разонода и опстаје само оно што тржиште тражи, то не може да важи баш увек. Народ треба и едуковати. Ово време је изнедрило и много опаснију ствар него што су ријалитији и некултура. Изнедрило је полузнање. Друштвене мреже су омогућиле да лаици постану арбитри, тако да се формирају укуси о којима одлучују аматери.

ГЛАС: Мислите ли да је све већ негдје исписано, испјевано и препричано или, ипак, из свијета какав је сада могу да искоче неке добре идеје?

РОСИЋ: Ово је конзументски свет. Изузетна понуда кафе, ципела на ванредном снижењу, чартер летова за Египат, стана са погледом на реку. Можда је тешко певати када је све доступно. Можда је све отпевано, исписано, препричано. Но, онда имате то да Џеф Кунс, савремени живи уметник, има већу цену дела него Микеланђело. Не изједначавам их, али судећи по одјеку уметника данашњице, није све осликано или извајано. И Улебек одушеви па схватимо да није ни све написано. Има још папира, мастила и тастатура за даровите. Мало је филмова који нас обузму, али су ту зато ТВ серије дубоке и интелигентне. Не све, али бар их је било двадесет у последњих двадесет година. Једино је музика постала крајње укроћена ствар. Гледао сам “Грету ван Флит”, амерички бенд који упоређују са “Цепелинима”. И личи то, али то смо већ чули. Цео рокенрол је на неки начин укроћен.

ГЛАС: Ко је данас слободан? И да ли људи више кукају него што покушавају да, бар мало, утичу на неке промјене?

РОСИЋ: Данас је слободан онај ко има бар луксуз да искључи пословни мобилни за викенд. Ово је време које је укинуло критику и од нас тражи да узмемо кредит и да онда уплашени идемо на посао, плашећи се стално могућности да нећемо платити овог месеца редовну рату. У тим условима нема слободе. И онда тај покуњени човек полуди и борио би се протов ношења заштитних маски и локдауна. Та борба је њему врхунац слободе, а не види ко га је довео до праве неслободе и спуштене кичме.

ГЛАС: Какве су дневне новине у Србији и зашто је начин на који осликавају стварност често прилично нестваран, неистинит и далеко од стварности?

РОСИЋ: Ево онако банално. Сећам се када сам пре неколико година радио у дневним новинама, да је на насловној страни била нека певачица која не може да напуни кафић, а не “Парни ваљак” који је тада продао две “Арене”. Дневне новине у Србији праве своју реалност која је наручена реалност од интересних група. Данашњи новинари не иду улицом осим када иду у редакцију. Некада су уредници говорили: “Нећу да вас видим овде, напоље и донесите приче”. Данас новинар по цели дан седи у опен спејсовима и пише текстове које је смислио уредник. Ако изађе до тоалета, може се десити да друга редакција пре њега стави вест на портал. Данашњи новинари су ту да остваре норму и убацују вести као лопатом.

ГЛАС: Која су Ваша најдража и најбоља сјећања што се сусрета с познатим личностима тиче? И у чему и сада видите чари самог новинарског посла?

РОСИЋ: Баш сам рекао пријатељу да ја само репризирам и да сам скоро све личности из наше културе и шире интервјуисао и по два, три пута. Понекад ми се чини и да сад има више медија него људи, јер деси се да једна особа у фокусу изађе у једној недељи у двоје новина и на три портала и онда заборави ексклузиву. А онда у тој разочараности јави се пријатељ, као што је то било прошле године, и каже: “Хоћеш да радиш интервју са Јоко Оно?” То ми чини посао новинара и даље занимљивим. И сада највише чари видим у томе да добијем прилику да разговарам с људима чије сам постере држао у тинејџерској соби. У основној школи сам имао постер Ијена Андерсона из групе “Џетро тал”, а онда сам пре две године добио прилику да радим интервју с њим. Не могу заборавити његов телефонски позив: “Овде Ијен Андерсон, да ли је то господин Росић?” Па онда интервју са бившим гитаристом групе “Џенесис” Стивом Хекетом и то на истом месту на којем сам пре много година купио албум те групе. Па онда ручак са Жан-Жаком Барнелом из групе “Стренглерс”. То остваривање дечачких снова које нисам имао храбрости ни да сањам, то су највеће чари мог новинарског посла. Увек памтим разговоре са Бреговићем, долазак на интервју са Недом Арнерић у “шиндлер” лифту па кренем од “Шиндлерове листе” и постанемо пријатељи. Тога се сећам. Као и разговора у правој мафијашкој месари у Њу Џерсију која је била инспирација за серију “Сопранос”, а онда ми тај текст пренесу и страни медији. То ћу заувек памтити.

Пандемија и промјене

ГЛАС: Како живот у пандемији утиче на промјене у умјетности и како то може даље да утиче на ствараоце и музичаре, па и на цјелокупну умјетност и културу?

РОСИЋ: То не знам. Када сам причао са уредницом својих романа, она ми је рекла: “Немој писати у новом роману о корони. Нема знакова да ће то ући у књижевност.” Не знам да ли ће то тако остати, али мислим да ће с првом вакцином људи заборавити на све ово, осим несрећника који су изгубили своје ближе од короне.

С друге стране, пандемија је разорила музичку индустрију и претворила добар део музичара у социјалне случајеве. Увек су музичари свирали у добротворне сврхе, а сада је ред да свет крене да скупља добротворне прилоге за све музичаре којима црева свирају од глади.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.