Никола Поповић, члан АНУРС-а: Хладни рат је постао врућ

Дугогодишњи професор сматра да је једини паметан и добар потез бившег предсједника Русије Бориса Јелциња био то што је пронашао Путина.

Поповић се осврнуо и на притиске на Србију и Српску од стране запада и САД да окрену леђа Русији те подвукао да то не треба урадити ни у ком случају.

- С моралне тачке српског руководства, водећи рачуна о мишљењу огромног броја својих становника, не можемо да окренемо леђа и заузмемо непријатељски став према Русији. Америчкој, руској али и нашој администрацији потпуно је јасно да декларативно опредељење Србије у корист НАТО пакта ништа не би допринело ситуацији на фронту у Украјини - навео је Поповић и додао да мржња из Сарајева према Србима није окончана ни након завршетка посљедњег рата.

ГЛАС: Сматрате да је заблуда да је хладни рат завршен те да је он само прерастао у врући рат. Можете ли појаснити тај став?

ПОПОВИЋ: Планетарна тема хладног рата траје од краја Другог светског рата и та тема је у историјској науци оцењена као врло политизована. Хладни рат није завршен сломом Совјетског савеза јер његови узроци нису тада престали. Дакле, хладни рат је почео крајем Другог светског рата и његов основни узрок била је борба САД за доминацију у свету. Та њихова спољнополитичка доктрина није се променила. Она је допуњена са чињеницом да је Совјетски савез изашао из Другог светског рата као морално ојачана сила и уживао је подршку  западних савезника бар у оно прво време. У политичкој филозофији САД остало је да је Совјетски савез, односно Совјетска Русија и даље препрека америчким претензијама да влада светом. Хладни рат је константно трајао и његову дефиницију је врло рано и лепо дао амерички државник Џон Фостер Даус, односно њихов министар иностраних послова. Рекао је да је “Хладни рат вођење политике до ивице жилета”. Дакле, ако се пређе ивица жилета, нека оштрица доћи ће и до врућег рата. Елемент хладног рата јесте непрестана трка у наоружању и одређеној кризи. Агресија на Србију све је фрапирала. Док је био Борис Јелцињ на челу Русије било је и неко затишје у хладном рату, али када је дошао на чело земље Владимир Путин ствари почињу да се мењају. Он је почео да сагледава интересе Русије са становишта своје стварности и знао је одлично ситуацију у земљи. Један пријатељ ме питао ко је измислио Путина, да ли је заиста Јелцињ. Рекао сам да јесте, да је он проналазак Јелциња. Јелцињов једини паметан и добар потез с позитивним исходом био је што је пронашао Путина. Када је он засјео на власт почео је да води политику Русије са становишта земље као велике силе, имајући у виду нуклеарно наоружање и велике успехе у војној индустрији. Путин је још 2007. године на конференцији у Минхену питао: “Шта ће НАТО трупе на граници са Русијом?” Нико му није одговорио иако су сви знали одговор. Након ево већ више од годину дана након што је почела специјална војна операције у Украјини и више него је јасно шта ће они тамо.  Украјина, као бивша совјетска република, формирана је 1991. године, када и Русија. Никоме није падало на памет да би Украјина могла да води политику непријатељства према Русији. Међутим, америчка борба за доминацију има свој колосек спровођења те своје политике, такозване обојене револуције у европским држава у источној Европи. Дошла је на ред и Украјина. Филозофи историје и украјински државници су погрешили ако су мислили да на територији Украјине могу направити државу која ће водити анти-руску политику. Та њихова поставка је инспирисана од стране Запада и Америке и деценијама су планирали да се Украјина формира као анти-Русија јер без Русије и њене територије ће се најефикасније украјинским и свим другим трупама нанети одговарајући удар и Русија ће бити скинута с листе великих сила те ће бити претворена, у најбољем случају, у регионалну силу. У фебруару прошле године, када је дошло до сукоба у Украјини хладни рат је на смеру Америка-Русија прерастао у врући рат. Тај рат траје ево више од годину.

ГЛАС: Када је у питању рат у Украјини, западне земље предвођене САД, од Србије и Српске, траже да стану на њихову страну. Можемо ли отворено окренути леђа Русији? 

ПОПОВИЋ: Не можемо. С моралне тачке српског руководства, водећи рачуна о мишљењу огромног броја својих становника, не можемо да окренемо леђа и заузмемо непријатељски став према Русији. Има и једна друга истина, а то је да је америчкој, руској али и нашој администрацији потпуно јасно да декларативно опредељење Србије у корист НАТО пакта ништа не би допринело ситуацији на фронту у Украјини. Нити би шта Украјина и Русија добиле од тога, нити би шта изгубиле. То је само једна пропаганда и политичка игра, а предрадња њихова је да се територија Србије и српска држава претвори у марионетску државу као што је савремена Украјина. Ако Србија прихвати да уђе у НАТО пакт и да декларативно стоји на страни НАТО-а с моралне тачке она би била погажена, урнисана. Након тога сваки улазак било којих трупа или на било који начин, промена режима, претвориће државу у колонију.

ГЛАС: Да ли је, историјски гледано, могуће бити неутрално?

ПОПОВИЋ: Како да не. Могуће је. Србија показује да је то могуће. Републици Српској је ситуација још и лакша, јер она је дио БиХ. Одлуке о рату и миру са становништва целе БиХ доносе се на Предсједништву у којем су три члана. Увек ума прегласавања, а у овом случају не може бити прегласавања. Зашто би нека држава улазила у рат и наносила зло и себи у другима? Са временом зло само расте. Треба да избегнемо рат као метод регулисања односа у свету. То су поставке високих моралних начела.

ГЛАС: Европска стварност показује да идеја о држави-нацији није преживјела. Да ли и оно што се десило у Украјини једним дијелом можемо посматрати из тог угла?

ПОПОВИЋ: Свака вишенационална држава, била она федерација или конфедерација са не знам каквим све овлаштењима, у себи носи потенцијал самоубиства. Зато што свака одређена нација када дође до неког степена развитка у целокупном животу тежи да се оформи као самостална држава. Најбољи доказ, нама Југословенима, тога је положај Словеније, Хрватске. То су биле републике и нације са најјачом привредом. У Шпанији постоји шест, седам покрајина које јуришају да се отцепе и формирају као самосталне државе. Највећи изглед има најбогатија шпанска покрајина, Каталонија. Она има више од седам милиона становника и богату привреду. Најбољи доказ колико је јака идеја једне националне државе је податак да када су УН формиране имале су 50 чланица, а данас их је укупно 193 чланице. Све су то државе настале у 20 веку. Пут до националне државе неће никада изумрети, али питање је када може да се реализује. 

ГЛАС: Како гледате на све што се данас дешава у Републици Српској, односно БиХ, а поготово због све отворенијих настојања да се Српској православној цркви отме културна баштина. То није случај само са БиХ, већ и Косовом па једним дијелом и Хрватском.

ПОПОВИЋ: НАТО против Српске и Србије изводи изнуђене потезе са становништва Запада, бивших наших савезника. Све је у знаку тога да се на територији Балтичког полуострва не смије дозволити јачина било какве државе која ће бити продужена рука неке руске политике. То је та одредница. Имамо много потеза да се Србија дестабилизује и да се све то пренесе на БиХ. Мислим да је то са становишта интереса Бошњака, а то је потпуно погрешна политика. Оно што би била исправна политика, а то је да руководство Бошњака и њихове владајуће странке објективно и поштено схвате да су 1991. и 1992. године направили историјску грешку. Грешка историјска јесте да су они имали око 100.000 жртава. Није било толико колико они наводе. Направили су они штету комшијама, Србима и Хрватима, који су имали огромне жртве. Не знам колико износе материјалне штете, али знам да су оне по становништво огромне, јер су страдали Срби, Хрвати и Бошњаци у БиХ. Дуготрајна историјска штета која ће пратити тај свет и прати и данас је мржња, која је генерирана у рату, а с његовим завршетком није престала. Савремена пропаганда у Сарајеву само зна да говори о мржњи и против Српске православне цркве, јер и они као и други сматрају да је црква темељ српског националног идентитета и против су Срба као историјског народа јер су показали своју вредност у последњем рату. Та политика мржња ка Републици Српској потпуно је погрешна. Тим начином не могу ништа да постигну. Ради се о томе да БиХ ако мора да постоји као држава, она мора да буде само на изворном Дејтонском споразуму. БиХ је задата, али је конфедеративна држава и насртаји на њу ремете њену стабилност и просперитет.  

ГЛАС: Прије отприлике десет година изјавили сте да ће у Европи бити створене нове државе, међу којима ће се наћи и Република Српска о Херцег Босна. Тада сте се позвали и на процјене британског листа “Тајмс” који је предвиђао да ће у Европи бити створена чак 21 нова држава. Да ли се нешто промијенило у Вашем размишљању, с обзиром на геополитичке околности?

ПОПОВИЋ: Ситуација се није развијала убрзаним темпом како су Британци мислили. Мени је тамо доста сумњивих државица предвиђено. На пример Херцег Босна  нема услове да постане самостална, као и државе у Француској и Шпанији. Најближа самосталности је Шкотска, али они су на пола-пола. Када је у питању Република Српска притисак твораца Дејтонског споразума и САД биће такав да неће дозволити да се укине БиХ као држава. Пошто се сматра да је Дејтон производ америчке политике они неће тако лако одустати од свог производа. Они могу само да се дозову памети, а то је да примена тога споразума у његовом изворном значењу одржава задату државу БиХ. Сва ревизија Дејтона може довести до отцепљења Републике Српске и до стварања двеју држава на територији БиХ.

Снага нације

ГЛАС: Једном приликом сте навели да нас скорија историја учи да су најууспјешније оне државе које настају на “измишљеним нацијама”, али и да су то потенцијално опасна подручја. Који су према Вашем мишљењу наочитији примјери тога?

ПОПОВИЋ: То зависи од јачине нације. Шкотска нација није баш превелика, али политичко мишљење Шкота још није већинско да хоће самосталну државу. На територији нације требало би да преовладава мишљење да заиста треба формирати државу. Код Шкота се то није десило. Развој идеје и схватање да је и то потребно јесте нешто што долази с временом или не долази. Дакле, нација треба да стасава и да се развије, да се не урушава и да има већинско становништво оријентисано на остварење те и те идеје. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.