Невен Цветићанин, аналитичар, о стварању новог свјетског поретка: Русија у Украјини “игра” квалификације за нову Јалту

Вељко Зељковић
Невен Цветићанин, аналитичар, о стварању новог свјетског поретка: Русија у Украјини “игра” квалификације за нову Јалту

“Ово није почетак краја рата, већ крај почетка”, рекао је једном приликом бивши британски премијер Винстон Черчил.

Да ли се ове речи могу применити и на примеру Украјине? По ономе што се дешава на “терену” и у светској дипломатији, а поготово након изјаве бившег америчког дипломате Хенрија Кисинџера на форуму у Давосу - да Запад треба да преговора с Русијом, видимо да светске елите почињу да траже излазну стратегију из овог конфликта.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” виши научни сарадник на Институту друштвених наука и предсједник Форума за стратешке студије из Београда Невен Цветићанин, анализирајући актуелна свјетска дешавања и безбједносне изазове.

- Речи Кисинџера имају тежину, јер је он један од најутицајнијих америчких дипломата и стратега. Према мом мишљењу, читав овај конфликт сада прелази из прве у другу фазу. Значи, што би рекао Черчил, ово је крај почетка, где би наредна фаза требало да буде покушај да се нађе решење за Украјину. Али, то се неће десити све док се коначно не дефинишу односи снага на терену. Прво сукобљене стране морају да се пресаберу и виде шта су добиле, а шта изгубиле у овом рату. Не само у геополитичком и стратешком, већ и у економском смислу. Прва фаза рата се завршава, а друга може да иде у два смера, у оном у којем је назначио Кисинџер, али и у опозитном, где би се геостратешки улози додатно подигли, што би могло подразумевати и ширење конфликта изван граница Украјине - истакао је Цветићанин.

ГЛАС: Ко су највећи губитници, а ко добитници у овој све већој геополитичкој игри?

ЦВЕТИЋАНИН: Могло би се рећи да су САД највећи добитник, јер су успеле да на неки начин поново хомогенизују НАТО и западни свет. То је сигурно њихова највећа тактичка, али још увек не и стратешка победа.

С друге стране, највећи губитник је сигурно Украјина, али и сама Русија, јер велико је питање колико ће је све ово стратешки и економски на крају и коштати када се подвуче црта и саберу последице економских санкција. Наравно, ту је и Кина, која је држећи се по страни и не стављајући се ни на једну страну остварила многе тактичке и стратешке бенефите.

ГЛАС: Да ли су САД искористиле ову кризу како би економски и политички овладале Европском унијом?

ЦВЕТИЋАНИН: Све ово је, да се сликовито изразим, глобални политички покер у ком учествују три велика играча - Америка, Кина и Русија. Иако одређени кругови из Брисела желе бити део те игре, то тренутно није реално, те је Европа више посматрач него актер овог глобалног стратешког покера. Европа нема након светских ратова из 20. века моћ да аутономно доноси стратешке одлуке. Ту морам изузети период док је председник Француске био Шарл де Гол, који је од ње направио нуклеарну силу.

Након тога, Европа није ништа друго до мезимац Америке, а што је некако одређено и договором из Јалте 1945. године. Да закључим, све што се последњих месеци, али и година дешавало јесте једна партија глобалног покера која се води још од рата у Сирији. Велике силе стално подижу улоге у овој глобалној партији покера. Једино се Кина за сада држи уздржано. И то је тако још од рата у Сирији.

ГЛАС: Колико то подизање улога може ићи високо и далеко?

ЦВЕТИЋАНИН: Па уколико би ушли у наредну фазу у којој би се тражила излазна стратегија, као што предлаже Кисинџер, онда би у тој покер игри карте требало спустити на сто и показати ко шта има. Тада би се видело ко носи коју “руку”, те би се отпочело с преговорима о конфигурацији светског поретка у 21. веку. Али, ми још увек не знамо колико смо близу или далеко од те друге фазе, јер Америка и Русија настављају са подизањем улога у овој глобалној покерашкој партији и могуће је да она оде у супротном смеру од оног који предлаже Кисинџер.

ГЛАС: Једном је неко рекао и да је један од главних циљева САД “избацивање” Русије из Европе и држање Њемачке под контролом. Да ли се то већ полако остварује?

ЦВЕТИЋАНИН: Све велике силе имају неке своје глобалне интересе и циљеве. И то није ништа ново, да се ми сада нешто чудимо. И ово око Украјине није тек тако пало с неба. Као што сам већ поменуо, мислим да је све кренуло још од рата у Сирији, након чега смо ушли у један период новог “тридесетогодишњег рата”. Нешто попут оног који се одиграо у 17. веку, од 1618. до 1648. године, а након којег је дошло до Вестфалског мира, који је тада установио модерни међународни поредак у Европи.

Ово што се сада дешава у свету слично је том тридесетогодишњем рату из 17. века. Један од највећих војних стратега у историји, пруски генерал Карл фон Клаусевиц, рекао је једном приликом како прије сваке анализе рата треба прво проценити његов карактер. Идући том логиком, све ово данас све више личи управо на тај рат из 17. века. Не треба заборавити, да широм света данас постоји низ разбацаних потенцијалних жаришта која су повезана, што тренутни светски конфликт разликује од масовних “јуришних” ратова попут Првог или Другог светског рата.

ГЛАС: Да ли можемо бити толико видовити па рећи како би у будућности могао изгледати тај неки нови свјетски поредак?

ЦВЕТИЋАНИН: Још је прерано о томе говорити. Партија глобалног покера се игра и даље. Моја теза је да ћемо на крају имати неку нову Јалту. Када сам о томе говорио пре пар година, сви су ме чудно гледали, али сада све то постаје нека могућа реалност.

То може да буде нека “мала” или “велика” Јалта. Шта то значи? Уколико дође до “мале” Јалте, она би се вероватно бавила само питањем безбедности у Европи и одређивањем зона утицаја. У другом случају, претпостављам да би били узети у обзир и шири стратешки интереси великих сила на океанима. Ту пре свега мислим на Кину и Америку.

Оно што тренутно са сигурношћу можемо рећи је да су своје столице на тој новој, “малој” или “великој” Јалти осигурали Вашингтон и Пекинг, а Москва управо у Украјини “игра квалификације” за ту нову Јалту.

ГЛАС: Зашто се НАТО у овако узаврелој политичкој и безбједносној атмосфери одлучио да у свој савез прими Финску и Шведску, те колико то има везе и са позиционирањем на Арктику?

ЦВЕТИЋАНИН: И ова прича о пријему Финске и Шведске у НАТО има везе с поменутом глобалном покерашком партијом. У једном моменту Русија је подигла улог у Украјини, а то је одмах праћено с друге стране, те је ударена реконтра. Наравно да то има везе и са Арктиком и ресурсима који се налазе у тим међународним водама, али и пловним путевима. Напросто, треба да схватимо да је то једна шира игра, шира него што се на први поглед чини обичном човеку.

ГЛАС: Колико опасне могу бити и геополитичке игре у Индопацифику, гдје Америка, заједно са Великом Британијом и Аустралијом, ствара неки нови НАТО?

ЦВЕТИЋАНИН: Верујем да постоје два потенцијална жаришта, једно мало регионално и друго глобално, али не бих о томе говорио, да не бих, што наш народ каже, урекао ситуацију. Када је у питању Индопацифик, на тим просторима већ годинама имамо нешто што се може назвати “азијским НАТО-ом”, а који чине Аустралија, Јапан, Јужна Кореја и потенцијално Индија, која се за сада држи ипак неутрално. Ту је, наравно и АУКУС, војно-безбедносни пакт између англосаксонских држава - Аустралије, Велике Британије и САД. Покушава се овладати морским путевима и у том региону парирати Кини.

ГЛАС: Каква је будућност земаља западног Балкана, да ли би најбоље рјешење било да се све балканске земље приме у Европску унију?

ЦВЕТИЋАНИН: Постоји неколико приступа и ставова у вези са пријемом земаља западног Балкана у Европску унију, а један од њих је француски, који је конзервативан и предвиђа формирање “геополитичке европске заједнице”, а коју би, поред земаља Европске уније, чиниле и западнобалканске државе, као и Украјина и земље тзв. источног партнерства, што би подразумевало више статус привилегованог партнерства него пуноправног чланства.

С друге стране, у Немачкој и још неким европским државама сматрају да се тај процес пријема мора убрзати. Суштина је да Брисел увек вуче опрезне и добро промишљене потезе, а поготово јер не постоји неки усаглашени став о том питању. Мислим да је тренутно много реалнија опција она коју је изнео Емануел Макрон, јер је овај регион некако већ природно део те политичке заједнице.

Видећемо шта ће од тога бити. Нисам од оних који спекулишу о томе - “шта би било, кад би било”, већ се трудим да реално сагледам ситуацију у свету. А реалност је да се Европска унија нашла у једној новој и незавидној ситуацији због рата у Украјини и оно што сада Брисел ради јесте да покушава дефинисати јединствену спољну политику и обезбедити стабилност своје европске заједнице.

ГЛАС: Да ли је солидарност постала најскупља ријеч, те да ли је вријеме јефтине хране и енергената постало прошлост?

ЦВЕТИЋАНИН: То ћемо тек видети. Кретање цена зависи од много спољних елемената, фактора и политичких аранжмана. Оно што је очигледно, јесте да су САД, Русија и Кина у стању да у сваком тренутку изазову неку нову кризу, да ли енергетску или прехрамбену. Да ли ће до тога и доћи - зависиће од њихових међусобних договора и улога. Оно што је сигурно - ништа више неће бити исто као пре, али верујем и да неће бити неких апокалиптичних сценарија, како многи сматрају.

ГЛАС: Да ли су пандемија и рат у Украјини искоришћени и да се наметну неки обрасци понашања, а који немају никакве везе са демократијом, правом и правдом?

ЦВЕТИЋАНИН: Реч тоталитарно врло често се у јавности користи лаички. Једина два тоталитарна система до сада су била у Немачкој за време нацизма, а касније и у СССР-у током владавине Стаљина. И та реч се данас, баш као и фашизам, олако и врло често користи и употребљава без икаквог научног и смисленог упоришта.

Истина, свет је након глобалне економске и финансијске кризе 2007. и 2008. године закорачио у нешто што би се могло назвати “временом после либерализма”. Након те кризе, трансформисао се демократски свет настао након пада Берлинског зида. Тренутно присуствујемо потпуном распаду јединственог глобалног политичко-дипломатског, безбедносног и економског система у свету.

Пандемија је то подстакла, а рат у Украјини убрзао. Свет се распада у неколико координатних система у ком владају различита правила. И то се некако могло и предвидети, да ћемо ући у једно доба које би се дипломатски могло назвати и “временом глобалног подешавања” између великих сила. Мислим да је због тога у данашње време нереално очекивати ниво демократије који је свет имао током шездесетих или седамдесетих година прошлог века.

Играчи и навијачи

ГЛАС: Како и због чега су људи постали толико подложни менталном програмирању и мапирању?

ЦВЕТИЋАНИН: Тога је увек било, више или мање. Сада је то само дигнуто на виши ниво, због доступних алата и развоја технологије. Оно што се данас дешава на друштвеним мрежама подсећа на фудбалску утакмицу на којој је публика острашћено у трансу, док играчи на терену покушавају да свој меч одиграју рационално и по плану.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана