Ненад Новак Стефановић, публициста, о ноћи која је промијенила ток српске историје: Тиранија и жене коштале живота краља Александра

Вељко Зељковић
Foto: Бобан Ристић

У Београду се у августу 1876. године рађају два дјечака. Један ће постати краљ, други официр. Ради се о Александру Обреновићу и Драгутину Димитријевићу Апису, два више него живописна лика која ће оставити дубоки траг у српској историји.

Како је и због чега 27 година касније дошло до “мајског преврата” и тога да Апис скује војну завјеру против тадашњег српског краља Александра и свирепо га убије заједно са супругом и шта је све претходило овом немилом осветничком чину, у својој најновијој књизи “Апис и Александар” доноси београдски књижевник и публициста Ненад Новак Стефановић.

У роману који говори о љубави, казни и једној кобној мајској ноћи 1903. године, Стефановић демистификује и скида вео тајне са тог неславног периода српске историје, али успут и открива шта је било са вриједним умјетнинама краља Милана Обреновића, да ли је и која жена дошла главе краљу Александру Обреновићу, да ли је Драга Машин била руски шпијун, због чега се Апис никада није оженио, али и како је настало друштво “Црна рука”, те како је и због чега на крају и сам Апис завршио неславно.

ГЛАС: Колико су животи Аписа и Александра Обреновића били испреплетени и зашто се, како сте једном приликом истакли, њих двојица могу назвати Каином и Авељем српске политике?

СТЕФАНОВИЋ: Апис и Александар Обреновић су рођени у размаку од пар дана, у Београду, на раздаљини од неких три стотине метара. Будући краљ на Теразијама, а његов гардијски официр и егзекутор у Цетињској улици, поред пиваре. Двадесет седам година њих двојица живе у једном малом граду од 50.000 становника, стално се срећу. Аписова породица и он лично су били обреновићевци, Апис је био и командир дворске страже, затим комшија Драге Машин па је краља сретао и у својој улици, наравно, и на пријемима и маневрима. Мноштво је ситуација у којима су се они додиривали и мноштво је веза које упућују на прожимање њихових животних путева, тако да је метафора о Каину и Авељу добила неку реалну основу ако крвну везу замените са животном.

ГЛАС: Претпостављам да сте се бавили и психолошким профилима њих двојице. Какви су они били иза кулиса?

СТЕФАНОВИЋ: Написао сам роман документ. То је форма која поштује чињенице. Бавио сам се детаљно сакупљањем грађе из најразличитијих извора. Тако да сам прочитао, наравно, све релевантне мемоаре и архивску грађу из тог времена, али сам дошао и до приватних архива или полузатворених, као што је архив папског нунција у Београду, а оно што је посебна занимљивост су подаци из породичних архива или, на пример, оно што су ми причали новинари “Политике” из доба Краљевине Предраг Милојевић и Драгутин Лола Димитријевић. Романескно у мојој књизи је у оном сегменту где сама историјска фактографија не даје одговор, где се сукобљавају искази сведока. Ту сам морао да укључим књижевни осећај како бих проникао у стварност, у епоху и у оно што се заиста догодило, тако да су Апис и Александар само у минималној мери “моји” ликови. Трудио сам се да остану што више реалне историјске личности. Апис је био висок, леп, слободно се може рећи најлепши млади официр Београда, кицош, врло привржен својој тринаест година старијој сестри. Растао је без оца, што је оставило одређени траг у његовом одрастању, није познавао ауторитет па је био смео, без страха пред хијерархијом државе. Александар је био дежмекаст, с огромном диоптријом, минус 11, али изузетно интелигентан, манипулативан, затајан карактер, чувао је своје праве намере, умео је да буде врло лукав, и није имао пријатеља, за разлику од Аписа који је умео да окупи око себе братство.

ГЛАС: Роман се осврће и на улогу коју су жене имале у овом турбулентном периоду српске историје. Како су оне утицале на живот њих двојице?

СТЕФАНОВИЋ: Жене тада нису имале право гласа на изборима, али не значи да су биле друге виолине у својим браковима. Напротив. Важна је институција Више женске школе у Београду, која је образовала учитељице. Краљ Милан је прво подигао основне школе по Србији, у сваком селу, па онда касарне. Занимљив редослед вредности: држава почива на просвети, па тек онда на војсци! То ми се свиђа, то је прави пут. Учитељице су биле добро плаћене. Аписова сестра Јелена је била учитељица, најбоља у генерацији. Из Више женске школе је настало Женско друштво, прва форма феминистичке организације. Друштво је издавало часопис “Домаћица” за савремену, еманциповану Српкињу, која је признавала мужу да је он глава породице, али је жена врат који ту главу окреће! Жене су имале активну улогу у завери против Александра и Драге. Биле су превентивно хапшене, на пример, супруга генерала Атанацковића је спроведена Теразијама с ланцима на рукама да се опомену све жене које оговарају краљицу. Али то застрашивање није успело.

ГЛАС: Да ли је истина да је Апис водио прави монашки живот?

СТЕФАНОВИЋ: Што се тиче његове апстиненције, у њу не верујем, није он био заветовани монах. На основу неких сведочења из породице, Апис је посећивао варијете бар “Балкан”, који је био, у ствари, кућа црвених фењера, тако да није био дословно монах, али није себи дозвољавао да се заљуби. Већ то би га скренуло с пута који је зацртао и за који му је требала сва снага коју поседује.

ГЛАС: Да ли се може рећи да је Апис био заљубљен у Србију, а Александар у жену која му је вјероватно дошла главе?

СТЕФАНОВИЋ: Када је његова сестра Јелена Аписа питала зашто се не жени, а толике девојке се интересују за њега, он је одговорио лаконски, али врло искрено: “Немам времена за женидбу због државних послова”. Био је опседнут идејама српства, ослобођења поробљене браће, атентатом, завером. Уистину је волео Србију као да је реално биће у невољи. Александар, с друге стране, није волео ни оца, а ни мајку, они су се отимали о њега и користили га у својим међусобним обрачунима. Пошто није имао деце ни родбине, сва његова љубав је била усмерена ка удовици Машин, која му је замењивала мајку. Без сумње, Александар је имао јак Едипов комплекс.

ГЛАС: Да ли је Драга Машин била руски шпијун?

СТЕФАНОВИЋ: Можда је тачније рећи руско оружје против аустрофила краља Милана. Генчић, тада министар унутрашњих дела, је оптуживао Драгу да је у сарадњи са руском обавештајном службом организовала Ивањдански атентат на краља Милана, из кога је он једва извукао живу главу. Руски цар је био њен кум, али су је Руси, може се рећи, изиграли када је цар одбио да прими Обреновиће у Петрограду. Па, ево, у ноћи атентата руски посланик гледа кроз отворени прозор како се опседа двор и не интервенише. Гледа као представу. Руско посланство се налазило тачно преко пута Старог конака, где је сада споменик Романову.

ГЛАС: Да ли је краљ Александар имао неких позитивних ствари у својој владавини?

СТЕФАНОВИЋ: Јесте, није ратовао. Имао је намеру да политичким средствима, не војним, преузме турске поседе на Балкану. Колико је то утопија, а колико су његови блиски односи са Абдул Хамидом, султаном, заиста водили ка неком корисном савезништву, не може се знати, јер је атентат прекинуо договоре. Руска дипломатија је стајала иза таквог политичког плана. Почетак Александрове владавине је био успешан, национално и партијски помирљив. На пример, у Радовањском лугу је тражио опроштај Карађорђевића, у Зајечару опроштај радикала за стрељања у Тимочкој буни. Касније је постао аутократа.

ГЛАС: Шта је остало иза краља Милана од имовине, те шта је било с њом? Негдје сам прочитао да је он имао импозантну колекцију вриједних слика.

СТЕФАНОВИЋ: Имовину Миланову је наследио његов син Александар, а по његовој смрти све је наследила краљица мајка Наталија. Осим огромних имања и кућа, највреднији део заоставштине су уметничке слике, било их је око 200, претежно француских импресиониста. Милан је имао добар “колекционарски њух”, куповао је сликаре чија ће цена расти. То су били Тулуз Лотрек, Дега, Сезан... Добар део Миланове колекције Наталија је поклонила Народном музеју. По данашњим аукцијским ценама та колекција би вредела најмање две милијарде долара. Ниједна испод милион, а многе и много, много више.

ГЛАС: Шта је пресудило да дође до кобне ноћи и преврата 29. маја 1903. године, када са историјске сцене Србије нестаје династија Обреновић?

СТЕФАНОВИЋ: Пресудила је аутократија Александра Обреновића, гашење Скупштине и партија, неспособна генералска влада, такође и један непримерен брак и, наравно, политика без стране подршке, изгубио је све савезнике. Када се то сакупи, синергијски добијете крваву ноћ 29. маја 1903. године.

ГЛАС: Да ли је краљ Александар знао да му спремају убиство?

СТЕФАНОВИЋ: Знао је, имао је списак који му је доставио управник београдске полиције Маршићанин. Знали су и завереници да он зна, и било је само питање тренутка ко ће први кренути. Александру су у последњем тренутку отезали са подршком, хапшењем седамдесет официра назначених у извештају, и председник владе Цинцар Марковић и министар војни Павловић. То отезање му је дошло главе.

ГЛАС: Како је изгледала та кобна ноћ када су убијени Драга Машин и краљ Александар?

СТЕФАНОВИЋ: Добро припремљена, траљаво изведена. Све се дешавало у мраку, у хистерији, нико није знао хоће ли се побунити гарнизони који нису узели учешће у завери. Било је много пијаних официра, сви су били напети и ником није било до краја јасно шта се дешава. Бука и бес. Апис је био тешко рањен, с три метка у груди. Те ноћи су убијена три генерала, што се никада пре ни после није десило ни у једном рату. Убијена без стварне потребе.

ГЛАС: Због чега се Апис касније одлучио да заједно са неколицином српских официра и цивила оснује тајну организацију “Уједињење или смрт!”, друштво које је у народу остало познато под називом “Црна рука”?

СТЕФАНОВИЋ: Српски комитет за ослобођење Косова и Македоније је још 1902. године основао Аписов зет Живан Живановић, по налогу краља Александра, као тајну организацију у оквиру Министарства спољних послова. Потом је Апис преузео организацију свог зета, раширио је и наставио циљеве те првобитне организације, а то је било, пре свега, територијално и државно прикључење Срба у расејању матици.

ГЛАС: На крају је и сам Апис завршио неславно.

СТЕФАНОВИЋ: Други Александар му је дошао главе, онај кога је довео на престо. Напросто, Апис је био сувише моћан, сувише успешан у својим заверама. Александар Карађорђевић га се плашио.

Надимак

ГЛАС: Како је уопште Димитријевић добио свој надимак?

СТЕФАНОВИЋ: Драгутина Димитријевића у кући су звали Драги, што открива и његову благу природу према фамилији и њихов однос према њему. А надимак Апис је добио у гимназији, Првој београдској, у данашњем Капетан Мишином здању. Апис у староегипатској митологији је бик, Апис је био крупан, највиши у генерацији, али је бик Апис био поштован и као бивши краљ који се реинкарнирао у божанског бика. Он је био обожаван у свом друштву, предводник, у гимназији, у Војној академији. Номен ест омен.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана