Надежда Лазаревић-Ковачевић, о златном добу Бањалуке, периоду од 1929. до 1941. године: Било је то питомије и пристојније вријеме

Вељко Зељковић
Foto: Велибор Трипић

Крајина и Крајишници у ближој и даљој прошлости, увијек су некако били скрајнути, на периферији живота.

Додуше, само у миру. У рату, зна се, на првој линији. А на овим просторима, мало-мало па рат. Па тако и Бањалука права Пепељуга, потиснута и притиснута, загушена вијековима окупаторске стеге, само је животарила. А било је потребно само да се одшкрину врата и пусти ваздух у ту загушљиву, мемљиву тамницу, па да експлодира нагомилана енергија њених честитих и трудољубивих житеља. И као у неком лијепом сну, Бањалука је одсањала своју бајку на јави и преобратила се у крајишку љепотицу. Али, без чаробног штапића...

Својеврсни је ово пролог документарно-анимираног серијала “Ко лепи сан”, иза којег је својим именом и презименом стала Надежда Лазаревић-Ковачевић, а у ком расвјетљује период који су многи назвали “златним добом Бањалуке”, времену од 1929. до 1941. када је град на Врбасу, од једне варошице израстао у модеран средњоевропски град. Резултат је то њеног десетогодишњег истраживачког рада амбијенталног и грађанског идентитета Бањалуке у периоду Врбаске бановине.

У интервјуу за “Глас Српске” она открива каква је личност био бан Светислав Милосављевић, како је краљ Александар Карађорђевић доживљавао Крајишнике, каква је била тадашња политичка сцена,  анегдоту око “златној хаљини”, али и како је изграђена свијест код тадашњих утицајних људи да “статус обавезује”.

ГЛАС: Преломни догађај у развоју града био је долазака на мјесто бана Светислава Тисе Милосављевића. Он је то доживио као највећи професионални изазов. Како објашњавате ту његову посвећеност?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Он је био војник по вокацији и то високорангиран, са генералским чином. Код њега је све било рад, ред и дисциплина. Добио је задатак који треба да испуни и ту није било одступања. При томе је био изузетно частан човјек, изразитих организаторских способности, које је прекалио током Балканског и Првог свјетског рата, као официр инжењерац. А војни стратези кажу да добро организована позадина добија рат. И Тиса га је добио у погледу Врбаске бановине.

ГЛАС: Да ли је тачно да је краљ Александар на испраћају Милосављевића одријешио кесу, уз напомену да “западни Срби као најбољи дио нације то заслужују”?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Ради се о краљевим ријечима које је изговорио 12. октобра 1929. пред Милосављевићев одлазак у Бањалуку: “Пре свега запамтите Тисо, да сте Ви мој лични избор за положај бана, и то бана за Врбаску бановину, где Вам предстоји велики националан рад. Тамо су Срби у већини и то најбољи Срби у погледу љубави према отаџбини и патриотизма уопште…”. У почетку су краљ и Влада, заиста, били великодушни, али врло често су од пресудног значаја биле Тисине преговарачке способности и одлучност.

ГЛАС: Какве су биле прве реакције људи када је он кренуо са препородом Бањалуке? Да ли је било и критика?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: “Обични” грађани су га дочекали отвореног срца и одушевљено, а он је записао “народ је миран, трудољубив и са малим задовољан”.  Чак га је и значајан дио виђенијих грађана и политичара подржао. Међутим, у стварности није било баш све тако идеално. Забиљежено је нпр. да је један од опозиционих политичара, адвокат Димитрије Закић, једном приликом изјавио да бан асфалтира путеве “да би босански волови ломили ноге”.

ГЛАС: Колико је у тој причи о градитељским подухватима значајну улогу одиграо и сликар Шпиро Боцарић?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Не знам да је он имао било каквог утицаја на “градитељске подухвате” бана Милосављевића. Подсјетићу на банове визионарске ријечи: “Не састоји се бановина и држава од штамбиља и неколико уреда, него од народа и његових културних добара”. А Боцарић је предано и готово фанатично сакупљао народне рукотворине и прокрстарио бановину уздуж и попријеко, некад са блоком за скицирање, а врло често са фотографским апаратом па и са филмском камером, а за Музеј је прикупљао разне ручне радове, нарочито вез, који је називао “пјесмом писаном иглом”.  У томе га је бан безрезервно подржавао.

ГЛАС: Да ли је тачно даје он био један од иницијатора подизања споменика Петру Кочићу?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Боцарић је 1914. протјеран из Сарајева због сарадње са реакционарним Србима, а нарочито са Петром Кочићем и тада је доселио у Бањалуку у којој је остао све до свог трагичног краја 1941. Пошто га је лично познавао, када је дошло до реализације идеје о подизања споменика Кочићу, који је повјерен вајарском двојцу Аугустинчић – Радауш, Боцарић је “о свом трошку” отпутовао у Загреб и тамо остао десетак дана, како би умјетницима помогао при вајању Кочићевог лика.

ГЛАС: Да ли се може рећи како је тада по први пут развијена свијест о томе да “статус обавезује”?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Сви виђенији људи тога времена без обзира на занимање, вјеру и политичко опредјељење, мада треба истаћи да су трговци у томе предњачили, сматрали су чашћу и дужношћу да материјално и на све друге начине помажу и подупиру развој  своје локалне заједнице.  И како записа Ненад Кецмановић: “Нису тадашњи Бањалучани били неки нови Рокфелери, Карнегијеви, Ротшилди и слично. Нити су то могли постати да окупација 1941. није прекинула тај континуитет. Али, власници првих пилана, циглана, кожара, трговина, хотела, апотека, кафана, фризерских радњи и модних салона у граду, удружени са угледним професорима, свештеницима, љекарима, адвокатима и новинарима, оснивали су школе, библиотеке, музеје, спортске организације, те организовали балове, слетове, аеромитинге, коњске трке и друге локалне свечаности које чине модеран градски и грађански живот”. Добротворне приредбе и манифестације су биле уобичајене. Средње школе и Коло српских сестара су организовале тзв. “чајанке” на којима су прикупљани прилози за ученике слабијег материјалног стања, по угоститељским објектима су постављане касице у које се убацивао новац за помоћ  старим и изнемоглим лицима, а онда су у “Врбаским новинама” објављивали тачне износе који су прикупљени, па је то било и својеврсно такмичење. На нивоу Краљевине била је организована тзв. “Зимска помоћ”, на челу које је била кнегиња Олга, супруга принца Павла и у којој су учешће узимали највиђенији људи и сиромашном становништву прикупљали храну, одјећу и огрев. Имућни појединци су за вјерске празнике Божић и Бајрам облачили дјецу из најсиромашнијих породица. Они су афирмисалии грађанску индивидуалност и толеранцију према туђем и другачијем.

ГЛАС: Да ли се може рећи да је Врбаска бановина била и ембрион за стварање крилатице “Бањалука град спорта?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Па мислим да може. У периоду Врбаске бановине у Бањалуци је било десетак фудбалских клубова. Доминантно мјесто имао је “Крајишник”, основан још 1919. То је био, “елитни” клуб грађанске провенијенције. На челу руководства су на почетку били инжењер Тихомир Дивјак, а када је он одселио у Београд, на чело је дошао његов брат Мирко. Данашњи градски стадион је изграђен на мјесту Крајишниковог стадиона, који је 1935. осавремењен и добио је назив по тадашњем бану, Богољубу Кујунџићу. “Крајишник” је имао и бициклистичку секцију, а 1933. су изградили и клизалиште. Чувене су биле њихове годишње забаве и маскенбали, који су се одржавали у хотелу “Босна”. Нажалост, црно-црвени су након Другог свјетског рата анатемисани као “просрпски”, што је потпуно нетачно, јер је у руководству клуба био нпр. и власник штампарије, Звонимир Јовић, који је осуђен и стријељан послије рата јер је био у СС јединици. Један од његових прослављених играча, био је и легендарни голман Ото Бојер. Као куриозитет се може навести да је 1933. у Бањалуци одиграна прва ноћна утакмица између “Крајишника” и шабачке “Мачве”. Пошто тада није било рефлектора, један од агилне браће Дивјак, Лазо, поставио је стубове око стадиона и на њих монтирао најјаче сијалице које су тада постојале. А, пошто то, ипак, није могло замијенити дневну свјетлост, фудбалери су повремено лопту премазивали бијелим прахом. Ту утакмицу је пратило три хиљаде гледалаца, што је било нешто више од 10 одсто цјелокупног становништва. Осим тога организоване су и бициклистичке трке и скијашка такмичења. Тенис је био веома омиљен спорт и код жена и код мушкараца, а интересантно је да је био веома развијен и коњички спорт.

ГЛАС: Како је изгледала политичка сцена, да ли је било подјела на издајнике и патриоте?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Па како кажу “од када је свијета и вијека” постојала су трвења на релацији власт - опозиција. Са данашњег становишта то изгледа, да тако кажем, питомије и пристојније. Али, такво је и вријеме било. Тада су само имућније куће имале радио апарате, а од штампаних медија ту су биле “Врбаске новине”, које у почетку нису ни излазиле свакодневно. Испричаћу једну симпатичну анегдоту коју сам слушала од баке, а која може послужити као илустрација. Моја бака, Нада Лазаревић, је те 1935. пред изборе путовала у Београд са мужем Тодором Лазаревићем, који је био носилац листе тадашњег предсједника Владе, Богољуба Јефтића, за  град Бањалуку. Док је стајала на перону жељезничке станице и чекала да јој се придружи супруг, који је мало даље разговарао са неким грађанима, осјетила је на себи поглед. Видјела је да је нетремице посматра група жена у народним ношњама. А, онда се једна од њих одважила да јој приђе и упитала је да ли смије да додирне њену хаљину. Она јој је дозволила, али зачуђена, питала је због чега то ради. Простодушна жена јој је одговорила, да је на збору у њиховом селу, др Чубриловић изјавио да жена Тоде Лазаревића “носи златне хаљине”. Чубриловић”, иначе један од опозиционих првака, то је изјавио да би  код тог сиромашног слоја сеоског становништва, на неки начин декласирао свог политичког противника, који је уживао велики углед у народу. Али, како је Чубриловић био веома шармантан човјек, све се завршило тако што му је сљедовала грдња од моје баке.

ГЛАС: Значајну улогу у развоју града имао је и ваш дјед Тодор Лазаревић иначе први Крајишник на челу Врбаске бановине. Можете ли рећи нешто више и њему?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Још као ђак класичне гимназије у Тузли, а потом и као бечки студент, он је био је активан у националној борби за ослобођење и уједињење јужнословенских народа. Своју снажну вјеру у побједу исповиједао је неуморно и у најкритичнијим моментима током Првог свјетског рата и преносио је на друге. Послије ослобођења, у три сазива је био народни посланик. Током 1929. био је комесар Обласне самоуправе Области врбаске, а од прољећа 1936. па до краја живота био је на функцији предсједника Бановинског одбора владајуће Југословенске радикалне заједнице као врло утицајна и поштована личност свога времена. Због свега наведеног, иако је његовом изненадном смрћу бановање трагично прекинуто, он је оставио дубок и препознатљив траг у Бањалуци и сјећањима својих суграђана. Не чуди зато да је након његове смрти бановина остала три године обезглављена. Било је тешко пронаћи Србина који би уживао повјерење код сва три, како су тада говорили, племена на овом специфичном крајишком подручју. Нови бан, Никола Стојановић, именован је тек након мартовских догађаја 1941. и у Бањалуци је остао само два-три дана и одмах се вратио у бомбардовану престоницу. Због свега тога, мој супруг, Драган Ковачевић и ја смо основали Фондацију “Др Тодор Лазаревић, бан Врбаске бановине”, која ће руководити сталном изложбеном поставком у Банском двору, а једног дана, када и ми напустимо овоземаљски живот, остаће као својеврстан легат Банском двору и граду. У Банском двору отворена је изложба: “У посјети бану – носталгично путовање у Нарнију”, која је нуклеус поменуте изложбене поставке, која ће бити у значајној мјери проширена и обогаћена, аутентичним документима, фотографијама, намјештајем, одјевним и другим умјетничким предметима из периода Врбаске бановине и афирмисати културу сјећања, која је код нас још у зачетку.

Умјетници јели и пили “на црту”

ГЛАС: Која мјеста су у то вријеме била најпопуларнија окупљалишта умјетника?

ЛАЗАРЕВИЋ-КОВАЧЕВИЋ: Умјетници, глумци, сликари и музичари су радо боравили у ресторану познатог угоститеља, Јове Димитријевића. Кажу да је газда Јово имао разумијевања и гајио симпатије према овој категорији посјетилаца, који су, неријетко, били и без новца, па су његови абоненти могли јести и пити и “на црту”. А, дешавало се да му се неки од њих одуже својим умјетничким дјелима. Тако кућу једног од Димитријевићевих унука и данас краси његов портрет који је 1927. израдио, касније афирмисани сликар и вајар Стеван Боднаров. Глумци су радо навраћали и у Далматинску гостионицу коју је држала породица Фригановић, а налазила се у непосредној близини Дома краља Петра Првог Великог Ослободиоца, у Улици бана Милосављевића.

Дјед и отац

Надежда Лазаревић-Ковачевић одрасла је у породици чији су чланови оставили дубок траг у историји града на Врбасу. Дјед јој је био доктор Тодор Лазаревић, иначе истакнута политичка личност тог времена, а напослијетку и четврти по реду бан Врбаске бановине, бака из познате трговачке породице Добраш, а отац познати бањалучки хроничар Предраг Гуго Лазаревић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана