Мухарем Баздуљ, новинар и књижевник: Наметање идентитета увијек тукне на фашизам

- Пазите само ону ситуацију са натписима “Пушење убија” на цигаретама у БиХ. Откад не живим у БиХ, мало сам се одвикао од тога, па кад дођем и купим цигарете на киоску, увијек се мало збланем. Неки од најбољих скечева “Надреалиста” бавили су се том бизарном “језичком пометњом”, али чак ни њима није ономад пало на памет да иду овако далеко. Или, рецимо, сјећате се оног скеча кад Неле Карајлић игра водитеља контакт програма који на телевизији води емисију са неким инжењером информатике па скида ципеле, подригује и провоцира госта? То је изгледало као хипербола, а данас има телевизија са, како се то каже, националном фреквенцијом гдје је то свакодневна пракса без икаквог ироничног одмака. Зато кажем, нема потребе за имагинацијом у овом случају, довољно је преписивати стварност -  каже Баздуљ у интервјуу за “Глас Српске”.

У наставку овог разговора, овај рођени Травничанин који већ извјесно вријеме живи и ради у Београду, говорио је и о необичним резултатима наводног “великосрпског хегемонизма”, покушајима да Сарајево буде онолико бошњачко, колико је Бањалука српска, мистерији љубави Сарајева према Милу Ђукановићу, али и разлозима зашто Иво Андрић смета појединим бошњачким “интелектуалцима”.

ГЛАС: На шта сте мислили када сте једном приликом рекли како на овим нашим просторима још увијек ниједан рат није завршен?

БАЗДУЉ: Једноставна је заправо ствар: ако погледате у доживљај свих ратова који су се на Балкану десили у посљедњих стотину и кусур година, код конститутивних народа у БиХ, доминантни наративи су углавном различити. Важи то и за Балканске ратове и за Први свјетски и за Други свјетски, па како не би важило и за рат(ове) деведесетих. Ти ратови трају у смислу различитих интерпретација, а кад такви постоје, да горко парафразирам ону ноторну максиму Слободана Милошевића из 1989., онда ни они оружани нису искључени. Мада, чини ми се да барем у наредних деценију-двије, од оружаних сукоба и не морамо толико да страхујемо, пошто овдје нема ко да ратује. Код нас је проценат млађег мушког становништва, које чини кључну снагу свих ратова, сада толико мали, да ми се чини да ту имамо срећу у несрећи, то јест да рата неће бити не јер не постоје политички услови, него јер, као у оном социјалистичком вицу о Сњежани и три патуљка, нема кадрова.

ГЛАС: Константно се шири страх од “великосрпског хегемонизма”. Како је настао тај термин те како је он уопште креирао судбине народа на овим нашим просторима? Недавно сте написали како би се њега у ствари требали највише бојати сами Срби…

БАЗДУЉ: Тај конкретан мој текст на који алудирате настао је као врло емотивна реакција на поједине јавне иступе разних душебрижника који су у контексту пјесме “Не ломите ми багрење” недавно преминулог Ђорђа Балашевића говорили о тобожњем хегемонистичком иживљавању Срба над косовским Албанцима у првој половини осамдесетих година двадесетог вијека. Не спорећи да од Милошевићевог фактичког укидања аутономије Албанци на Косову јесу дискриминисани, не би се смјело заборавити да су у неком периоду прије тога на Косову били дискриминисани Срби и Црногорци. Прије тога такође Албанци, а онда можемо да се вратимо у једначину Андрићевог кмета Симана ко је кога дуже јахао. Чини ми се да нема боље будућности ако се не погледамо у очи и ако не говоримо истину. Као што је истина да кад се подвуче црта, у Југославији коју проглашавају творевином великосрпског хегемонизма, практично сви несрпски народи доживљавају своју еманципацију. Мало необичан резултат за хегемонизам, зар не?

ГЛАС: Како гледате на то да је чак и помоћ Србије БиХ у вакцинама у појединим сарајевским круговима доживљена као једна врста хегемонизма? Да ли је појединцима корона “ударила у главу” или…

БАЗДУЉ: Ту постоје два разлога. Један је класичан антисрпски сентимент, а други је скретање пажње са своје неспособности. Чини ми се, међутим, да у овом случају такозвани обични грађани то одлично схватају. Тако је то кад је посриједи врло конкретан лични интерес.

ГЛАС: Власти у Сарајеву су у протеклом периоду измијениле називе великог броја улица. Са табле су скинута имена готово свих народних хероја из Другог свјетског рата, српских књижевника и пјесника. Шта ће на крају од Сарајева остати?

БАЗДУЉ: Пошто ипак разговарамо за бањалучке новине, ред је да барем нотирамо да Бањалука и није најидеалнија адреса с које се могу послати такве замјерке, пошто ћемо доћи до оне пословице “ругала се сова сјеници”. И у Бањалуци не само да су промијењена имена бројних улица, него се ни насеље Мејдан више званично не зове Мејдан, као ни Шехер, као ни Шехитлуци, и тако даље. С друге стране, власти које су у Бањалуци спроводиле такву политику, нису ни криле да полазе искључиво од српског становништва. Сарајевски случај ту није гори, али је малко лицемјернији, пошто се официјелно бране антифашизам и мултикултура, истовремено са одрицањем од Војислава Кецмановића који је предсједавао ЗАВНОБиХ-ом , да потенцирам само један примјер. А циљ је, чини ми се, да Сарајево буде онолико бошњачко, колико је Бањалука данас српска.

ГЛАС: Оно што је посебно интересантно јесте да су такве и сличне одлуке подржале и партије које наводно баштине тековине антифашизма…

БАЗДУЉ: Да, то је једна од карактеристика данашњих друштвених подјела у Сарајеву, гдје заправо око кључних политичких питања нема размимоилажења. Разлика између љевице и деснице у Сарајеву тиче се евентуално друкчије оптике према сексуалним мањинама или према улози религије у друштву, али што се тиче погледа на распад Југославије и рат деведесетих, односно визије будућих односа између различитих етничких заједница у БиХ, ту нема никакве разлике.

ГЛАС: Можете ли расвијетлити мистерију зашто у ФБиХ толико жале за Милом Ђукановићем?

БАЗДУЉ: Морам да признам да то ни мени није у потпуности јасно. У неким медијским, културним, политичким и сличним круговима, постоји директан материјални интерес. Ђукановићев режим је знао бити издашан према “пријатељским кружоцима” у такозваном региону. Али није све, рекао бих, ни сведиво на то. Код неких других људи, чини ми се, има улогу и она максима да је “непријатељ мог непријатеља мој пријатељ”. Ако они доживљавају Србију као опасност, а Мила Ђукановића као непријатеља Србије, онда им је Мило одједном много мио. Па им је когнитивна дисонанца толико велика да су Ђукановићу у стању да забораве и његову улогу у ратовима деведесетих, а да етничког Албанца Дритана Абазовића називају четником само због чињенице да није антисрбин.

ГЛАС: А зашто појединим бошњачким интелектуалним круговима смета Иво Андрић?

БАЗДУЉ:  То је заправо комплексно и компликовано питање, колико год да се на њега често одговарало. Прије коју годину је лондонски професор књижевности Зоран Милутиновић написао сјајну књигу “Битка за прошлост” у којој је много тога из вашег питања суверено, ефектно и духовито објашњено. Ако бих овдје искористио само синтагму из наслова његове књиге, рекао бих да тим круговима смета што их у свим њиховим биткама за прошлост, Иво Андрић унапријед побјеђује. Као у неком Тарантиновом филму, они још ни не извуку мач из корица, а он им га избије из руке.

ГЛАС: Да ли је Емир Кустурица издајник?

БАЗДУЉ: Не мислим да је издајица. Не знам чији би издајица био. Колико ја пратим, он се док је постојала Југославија, изјашњавао као Југословен, а послије распада је изабрао Србију за своју домовину. Претпостављам да људи који га називају издајицом имају у виду његово име оријенталног поријекла, односно чињеницу да су му и родитељи носили имена оријенталног поријекла, па му унапријед приписују идентитет. А такво наметање идентитета је увијек погрешно и увијек тукне на фашизам. Заправо би се могло рећи да су издајице многи од оних који данас Кустурицу оптужују за издајство. Ако бисмо пронашли њихове интервјуе и јавне иступе из осамдесетих година, рецимо, кад су се заклињали у Југославију, а онда је првом приликом одбацили, видјели бисмо еклатантан примјер издајства, првенствено самог себе, што је увијек најгора издаја.

ГЛАС: Какво мишљење имате о Меши Селимовићу?

БАЗДУЉ: Меша Селимовић је један од највећих јужнословенских и српских писаца у двадесетом вијеку и такође аутор једног од најбољих балканских романа у двадесетом вијеку. Заправо, чак и два његова романа могу да се уврсте у неку “бест оф” листу најбољих балканских романа. Мислим, наравно, на “Дервиш и смрт” и “Тврђаву”. Мени као читаоцу, међутим, готово једнако су важна и његова “Сјећања”. И био је частан човјек који је у тешким тренуцима бирао исправан, а не лакши пут.

ГЛАС: Рођени сте у Травнику, живјели сте и радили у Сарајеву, а посљедњих неколико година сте у Београду. Како се осјећате као српски или писац из БиХ?

БАЗДУЉ: То је заправо доста лагано питање јер једно никако не искључује друго. Ако баш хоћете, јако много мојих најдражих писаца, па и претеча, на неки начин, су и бх. и српски писци: и Иво Андрић и Меша Селимовић и Скендер Куленовић и Петар Кочић и Бранко Ћопић. Заправо је Селимовић кога сте мало прије поменули то најбоље дефинисао кад је рекао, парафразирам, по језику и по књижевној традицији сам српски писац, а у завичајном смислу босанскохерцеговачки. Као што је Владан Десница српски и далматински писац, Михаило Лалић српски и црногорски,  Васко Попа српски и банатски. Српска култура је истински полицентрична и то је нешто што се нипошто не би смјело одбацивати. У дијелу српске јавности, постоји склоност да се разочарење у Југославије преслика у неко сужавање у културном смислу што би било истински погрешно. Велике и озбиљне културе су увијек инклузивне. Велике културе се, да се вратим на појам из једног од ваших претходних питања, не одричу чак ни “издајица”.

ГЛАС: Шта тренутно пишете?

БАЗДУЉ: Имам неколико пројеката у процесу производње, али оно чиме се управо ових дана, док разговарамо бавим, је припремање неких ранијих романа, десет до петнаест година старих, за нова издања и то ми, морам да признам, представља велико задовољство. Нова књига привлачи пажњу тиме што је нова, али чињеница да постоји интерес за нешто што сте писали у неком другом животном периоду, што се у своје вријеме добро продавало, али што сада има нову публику ми као писцу изузетно прија. Роман “Транзит, комета, помрачење” је након сарајевско-загребачког издања од прије 14 година, имао већ два српска, плус издања на њемачком и енглеском језику, у Бечу те у Ирској и у америчкој савезној држави Тексас, а за који дан излази у новом српском издању за “Службени гласник”. Такође, мој роман “Април на Влашићу” чије је прво издање изашло прије равно деценију, а одавно га нема не само у књижарама, него ни у антикварницама, од идуће седмице је у свим бољим књижарама, како се то каже, у издању “Аретеа”.

ГЛАС: Има ли нечег новог кад је ријеч о преводилачком и новинарском раду?

БАЗДУЉ: Управо је изашао мој превод Хитлерове биографије коју је написао Брендан Симс под насловом “Само свијет је био довољан”. Био је изазов превести ту књигу више од хиљаду ауторских картица дугачку. Такође, у току априла, загребачка “Фрактура” ће да објави мој превод књиге есеја о Данилу Кишу Марка Томпсона “Жамор повијести”. То је нека врста наставка Кишове биографије истог аутора под насловом “Извод из књиге рођених” коју сам такође превео прије шест-седам година. Кад је о новинарству ријеч, пишем већ годинама за “Ослобођење”, “Политику” и “Недељник”, од прошле године и за портал Преокрет, док ми у посљедња два-три мјесеца нарочито задовољство представљају текстови које пишем за портал “око.ртс.рс.” који срдачно препоручујем свим вашим читаоцима, не само због мојих текстова. Опет, апропо Бањалуке, не могу да не поменем да ми је у посљедњим годинама јако драго било писати циклус кратких есеја о пјесмама из југословенске популарне музике за портал Босонога.

Послије пандемије долази хедонизам

ГЛАС: Колико нас је и ова пандемија ментално уназадила и отуђила? БАЗДУЉ: Не мислим да нас је пандемија отуђила. Људи се само повинују неким новим правилима. Историја нас, међутим, учи да послије епидемија и пандемија обично долази вријеме одавања хедонизму и међусобног приближавања. Вјерујмо у науку, уздајмо се у вакцинацију и можда не толико брзо као што желе оптимисти, али ипак брже него се прибојавају песимисти, поново ћемо се дружити онако како волимо и како смо научили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.