Момчило Петровић, публициста, о скривеној историји Срба: Британска краљица слала виски Милошу Обреновићу

Вељко Зељковић
Момчило Петровић, публициста, о скривеној историји Срба: Британска краљица слала виски Милошу Обреновићу

Историју једне нације не чине само сјећања на судбоносне битке и велике хероје. Ту су, наравно, догађаји и појединци за које у званичним хроникама често неоправдано није било мјеста. Да би наше колективно сјећање ипак успјело да од заборава сачува неке на први поглед ситне и незнатне детаље, а који много тога откривају, потрудио се београдски публициста Момчило Петровић, чија ће се књига “Занимљива историја Срба” ускоро појавити на полицама књижара.

- Његош је рекао да је време “мајсторско решето”, и да оно раздваја битне од оних других људи и догађаја, и ја овоме немам шта да додам. Уосталом, шта је историја него оно што се задржало у колективном памћењу? Али окца на том ситу су крупна, па се и у оном што је пропало кроз њих нађе понеки блистав камичак који вреди сачувати, или га бар обрисати од прашине, окренути на длану и погледати га наспрам сунца. Не само српска, наравно, него су историје и осталих народа, сачињене од повести о владарима и њиховим ратовима. Призовимо у сећање оно што знамо о античкој Грчкој, Наполеону, нашим устанцима и ратовима, и ова ће тврдња постати очигледна. Али, ако је у једном боју учествовало сто, хиљаду, десет хиљада људи, значи да о том догађају постоји сто, хиљаду прича.  Да, у нашем колективном сећању остале су све те приче! Ја у својој књизи нисам сам открио ништа ново, само сам дуго и упорно, те са страшћу и уживањем  трагао за причама које су биле скрајнуте, или сачуване у делићима које сам састављао, али су постојале -  каже у интервјуу за “Глас Српске” Петровић.

ГЛАС: Како сте долазили до “материјала” за књигу?

ПЕТРОВИЋ: Трагањем, ишчитавањем књига и старих новина. У годинама сам кад је природно гунђати на интернету, који нам је донео и друштвене мреже и омогућио свакоме да с поносом напише оно чега су се паметни стидели. Интернет је и неисцрпна ризница старих списа и књига. Просто је невероватно шта се све, на првом месту занимљиво, а потом и корисно, може наћи! За оне који то не знају, преко сајтова Народне библиотеке Србије и београдске Универзитетске библиотеке може се приступити комплетима дневних листова “Политике”, “Правде” и “Времена”, који садрже све бројеве од њиховог почетка, за ова прва два то значи од 1904, а “Време” је почело да излази 1921, па до 6. априла 1941. године.

Потребно је само слободно време. Да илуструјем то једним примером. Радећи посао од којег живим, новинарски, прикупљао сам материјал за тада актуелну, а јубиларну годишњицу дипломатских односа Србије и САД. И на сајту Министарства иностраних послова, или неком годишњаку, не сећам се више, наиђем на полуреченицу да су званичници Хаваја, тада самосталне државе, долазили у Београд у другој половини 19. века. Није политички коректно да кажем, али замислио сам делегацију људи обучених у палмино лишће на ондашњим београдским улицама, и то је било довољно да се упустим у трагање за детаљима. На крају сам дошао до саопштења у званичним “Српским новинама” које су известиле да је краљ Милан на Видовдан те 1883. примио  Кертиса П. Ијаукеа, изасланика краља Хавајских острва Дејвида Калакуа. Одатле па до мемоара овог изасланика, који бележи да је са краљицом Наталијом разговарао о музици и уникатним свећама, а да му се Београд допао, био је потребан још један корак, односно још једно поподне на “Гуглу”. Ето, тако отприлике за свих 147 прича.

ГЛАС: Зашто су неки од историјских података скривани, уљепшавани или фалсификовани?

ПЕТРОВИЋ: Да бисмо себи и потомству изгледали лепши, бољи, храбрији, поштенији. На Чокешини је 1804. године изгинуло триста Срба, махом двадесетогодишњака, и Леополд Ранке је ову битку назвао “српским Термопилима”. Зато није било згодно да се подсећа на запис који је оставио Вук Караџић да су заповедници ове групе били пијани и да су их Турци поразили и посекли, јер су одбијали сваки договор са осталим устаничким вођама. Или овај пример. Сви знамо, учи се у основној школи, да је мајор Драгутин Гавриловић 1915. одржао чувени говор: “Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања!” Искрен да будем, и мене прођу трнци кад чујем глумце да га рецитују на некој свечаности. Али, није! Мајор Гавриловић није то рекао својим војницима, измислио га је неких петнаестак година касније Ђорђе Рош. Простор не дозвољава да сада препричавам како и зашто. А и сам тај Ђорђе Рош, о којем се у историји не учи, био је врло занимљива личност. У одбрани Београда 1915. био је тешко рањен, између два светска рата важио је за једног од најбогатијих људи у Србији, био је сарадник Немаца уочи Хитлеровог напада, а после Другог рата одиграо је врло значајну улогу у очувању Хиландара. 

ГЛАС: Поводом изласка Ваше књиге издавач је написао да се ради о својеврсном историјском забавнику који ће се допасти читаоцима различитих генерација и сигурно ће изненадити непознатим детаљима и интересантним чињеницама многе који сматрају да добро познају националну историју, књижевност и друштвено-политичке прилике. Шта је то што је Вас највише изненадило?

ПЕТРОВИЋ: Па скоро свака друга прича за мене је била потпуно ново откриће и изненађење! Можда сам ипак највише био изненађен открићем да је Ђура Јакшић практично убијен! Генерал Ранко Алимпић послао је батинаше који су песника тукли и газили ногама толико да се једва одвукао кући, да легне у постељу и више и не устане. Поболевао је и умро. Ђура је, наиме, у једној причи критиковао неславно Алимпићево понашање у Првом српско-турском рату. Због те је приче био осуђен на петнаест дана затвора, али је наставио да заједа и руга се генералу, све док му овај није пресудио. Алимпић, иначе, и дан-данас има улицу у Шапцу.

Поменуо сам напред комплете предратних дневних листова. Из пуке радозналости отворио сам “Политику” одштампану 5. априла 1941. године, а која се на киосцима појавила дан касније. Ни трага, ни у једном тексту, наслућивања катастрофе која се спремала! Пилоти “штука” и “јункерса” навлачили су комбинезоне и загревали моторе, док су новине излазиле из ротације са репортажом о продавачицама цвећа из Пиносаве!

И кад већ помињем новине, у првим данима после Принциповог атентата, у београдским листовима Гаврило и другови приказани су као особењаци, а навелико се писало и да је Чабриновићев отац држао јавну кућу, па зато ни син није могао испасти бољи! Србија се, знамо, упињала да скине са себе сваку одговорност за смрт Фрање Фердинанда, па је журила да се одрекне и ових јунака!

ГЛАС: У једној од својих прича Ви откривате и ко је Милоша Обреновића научио да пије виски.

ПЕТРОВИЋ: Прича о Милошу Обреновићу и вискију само је илустрација утицаја изасланика великих сила на политичка збивања у малим земљама као што је Србија, што у мање-више неизмењеном огољеном облику траје до данас. Авантуриста и професионални војник, Џорџ Лојд Хоџис био је први дипломатски представник британске круне у Београду. Задатак му је био да пази на односе Србије и Русије, али није имао овлашћења да нуди било какву енглеску помоћ. Русија је настојала да ограничи књажеву апсолутистичку власт, а Милош им је, рекао би народ, ударао контру истицањем својих добрих веза са енглеским конзулом. Њих двојица дружили су се отворено, Хоџис је тражио да се из Лондона пошаље неко високо одликовање за Милоша, а обезбедио је и редовне испоруке вискија, на који се српски књаз лако навикао. Али, непуних годину дана касније, Милошеви противници организовали су демонстрације против конзула и он је побегао.

ГЛАС: Говорите и о томе како је фалсификована једна од чувених реченица Светог Саве.

ПЕТРОВИЋ: Реченицу “Ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку” сви смо бар једном чули, а приписује се Светом Сави и користи да се истакне посебан положај српског народа.  Често ју је цитирао бивши председник Србије Томислав Николић, а једном чак и покојни патријарх Иринеј! Промакло им је да је доказано, а о томе у књизи опширно пишем, да је реч о измишљеној реченици, први пут објављеној у једној збирци приповедака, штампаној 1980. године у Крњеву код Велике Плане.

ГЛАС: У најави Ваше књиге, желећи да заинтригира читаоце, издавач је навео да се унутар корица налази и одговор на питање коме је Радоје Домановић опсовао мајку над раком Јанка Веселиновића. Да ли је заиста изречена псовка на сахрани аутора “Хајдук Станка”?

ПЕТРОВИЋ: Јесте, у своје време то је био велики скандал, ондашњи листови, страначки подељени, нашироко су се бавили том темом. Опсовао је Јанков пријатељ, друг у боемском животу, Радоје Домановић. На сахрани је било десет говорника, Симо Матавуљ, власник листа “Правда” и министар Павле Маринковић, представник учитеља из Босне, представници разних удружења и Радоје Домановић. Он од суза и плача није могао да заврши говор, па је у једном тренутку  бацио капу на земљу и узвикнуо: “Јаој, Србијо, мајку ти ј…. кад ти и оваки људи помреше!” Фине душе, иначе они које је Домановић узимао на зуб у својим сатирама, искористили су ово да се “застиде у име сељанки и свештеника”, као да се у Србији оног доба уопште није псовало.   

ГЛАС: Још једно интригантно питање је на корицама: “Како је у Србији рођен туризам и откуд нудизам на Сави”.

ПЕТРОВИЋ: На почетку овог разговора констатовао сам општепознату чињеницу да историју чине повести о владарима и њиховим ратовима. Кроз оно Његошево решето пропадају подаци о свакодневном животу: храни и одевању људи у прошлим временима, обичајима, изгледу станова.

У “Занимљиву историју Срба” уврстио сам и казивања о настанку потрошачког друштва код нас. Претпостављам да ће читаоцима бити занимљиво да сазнају ко је и како довезао први ауто у Београд, како су изгледали избори за мисице између два светска рата, али и ко је био први регистровани наркоман у Србији, и како су руски емигранти у предратни Београд донели кокаин. Историју Срба, осим славних војевања, између осталог чини и историја туризма. Исти ти “бели” Руси, избегли пред Октобарском револуцијом, донели су у Србију и нудизам, па су чак у Шапцу имали своје удружење и купалиште, и наравно, домаће Србе воајере, који су волели да наврате и баце поглед.

ГЛАС: Ту је и интересантна прича о “Јагњету за Жозефину Бејкер”. 

ПЕТРОВИЋ: Плесачица Жозефина Бејкер, због црне боје коже, није била толико призната у САД, где је рођена, али су је у Француској, где се настанила, обожавали. Французи су је називали “Црна Венера”, “Црни бисер” и “Креолска богиња”. Њен круг обожавалаца чинили су Ернест Хемингвеј, Кристијан Диор, Пабло Пикасо и многи други. Године 1925. њена плесна тачка представљала је револуцију. Наступала је гола, опасана само ружичастим перјем фламинга или сукњицом од банана. У Београд је допутовала 1. априла 1929. године. Дневни лист “Политика” два дана заредом посвећивао јој је целу страну. Првог дана, новинар бележи: “Већ у четири часа по подне почео је да долази свет на станицу да сачека ону која је својом игром и својим бучним скандалима узбудила прво Париз, а затим готово целу Европу. А кад је воз ушао у станицу, сви су потрчали. Многи су ускочили у вагоне. Свако је хтео да је први види, да се први упозна с њом…”

Тог дана је дошло и до малог скандала. Жозефина је рекла како је из воза видела “пуно малих јагањаца и прасади”, а један од угледнијих Београђана хтео је да јој се додвори па рече: “Ми ћемо послати једно мало прасе, печено”. “Јаој! Не. Нећу. Какав ужас! Печено! Хоћу живо… Мајко моја, печено!”, пренео је репортер њену реакцију. Наредног дана, она је одржала своју плесну тачку у Народном позоришту. После приредбе, уместо да се повуче иза завесе, Жозефина је сишла међу гледаоце. Мазила је по глави ћелаве, а посебну пажњу привукао јој је Светислав Б. Цвијановић, угледни књижар и издавач. Жозефина је још је два пута долазила у Југославију, последњи пут 1971. као амбасадорка УНИЦЕФ-а. Тада ју је примио и Тито.

ГЛАС: Након ове књиге, да ли имате у плану неки нови пројекат?

ПЕТРОВИЋ: Читам и прикупљам материјал о Михаилу Обреновићу. Волео бих да напишем роман о његовом убиству. А шта ће бити, видећемо.

Биографија

Петровић је  добитник бројних признања за репортаже објављиване у дневним и недјељним листовима. Аутор је књиге интервјуа “Питао сам Албанце шта желе, а они су рекли: Републику, ако може” (1996), збирке прича “Бенсединска година” (2003), романсиране биографије “Гаврило Принцип, једна бесмртна младост” (2014), а објавио је и занимљива штива у вези са славским обичајима и свецима поштованим у Србији.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана