Младен Шукало, професор, театролог и књижевник за “Глас Српске”: Без критичког духа тонемо у безнађе

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске”, професор на Филолошком факултету у Бањалуци, театролог и књижевник Младен Шукало, чије дјело “Велике илузије” је објављено ове године, али и један од аутора књиге “Народно позориште Босанске крајине 1930-1980”, те бројних чланака, критика и огледа посвећених театру и његовој историји.

- Специфичност позоришне умјетности је да се она доказује искључиво кроз позоришну критику. Представа постоји између подизања и спуштања завјесе.  Ако у том тренутку нисмо били ту, никада нећемо моћи да јој се вратимо те нам за каснија времена остаје само критика. Изгледа да данас није заинтересован ни један од актера позоришног живота за овај исказ, од позоришта до медија. Када се појединац легитимно домогне позиције да процјењује у име некога или нечега, у једном тренутку мора доћи у позицију да се сукоби са онима који замишљају да заступају одређену моћ, моћ заједнице или умјетничке групације. Често, водећи представници те моћи су лаици, који поистовјећују своју позицију са знањем којег не посједују, а оно је основна окосница критичког дискурса. Тада нема разговора, ни расправе, а посљедица је често забрањивање или искључивање. Због такве атмосфере, почетком 1987. године око мојих критичких написа, дефинитивно сам одлучио да више никада не пишем критику о текућем позоришном животу и стварању - додаје Шукало.

ГЛАС: С обзиром на то да сте, на различите начине, одлично упознати са историјом Народног позоришта РС – шта бисте рекли да је највећа промјена која се десила у раду националног театра? 

ШУКАЛО: У шали, задњих дана, знам рећи за себе да сам једини живи, посредни и непосредни свједок свих деведесет година постојања Народног позоришта РС. Од представе “Ходл де Бодл”, 1967. године, коју сам гледао као ученик основне школе, до данас мало је представа која нисам видио. Али нисам једини такав непосредни свједок. С друге стране, као историчар бањалучког позоришта, тј. као посредни свједок, осим скупљања и проучавања грађе, разговарао сам са мноштвом актера стварања ове институције, међу којим бих издвојио тада живе позоришне управнике попут шекспиролога Боривоја Недића, књижевника Јакше Кушана, писца, редитеља и педагога Радослава Веснића, редитеља Предрага Динуловића. Неки од тих разговора објелодањени су као интервјуи у листу “Глас”. Са каснијим управницима сам се дружио или сарађивао, па бих издвојио само оне који више нису међу живима попут народног хероја и драмског писца Драге Мажара, професора Предрага Гуге Лазаревића или композитора Фрање Петрушића. Сви ти ликови лебде око мојих театролошких промишљања утиснутих у књигу “Велике илузије”.

Позоришна историја, саздана је од успона и падова, попут смјене великих и малих таласа, о чему најбоље свједочи пораст или опадање публике. О тим промјенама је тешко нешто рећи у неколико редова, поготово што је сваки период прича за себе.

ГЛАС: Раније је, током једне позоришне сезоне, премијерно игран двоцифрен број представа. Зашто данас није тако?

ШУКАЛО: Свако вријеме и свака средина, односно друштво, ствара различите услове функционисања позоришта као институције. У данашњем стилу дјеловања позоришта немогуће је замислити четрдесетак премијерних изведби током једне сезоне, као што је тешко замислити да се сваке сезоне, у свим позориштима, мијења двије трећине глумачког ансамбла, итд. Из данашње перспективе дјелује несхватљиво да је чувени Станиславски поједине представе спремао дуже од једне године! Као што се мијењају умјетничке, односно стилске оријентације, трансформишу се и друштвене условности позоришног рада и постојања.

ГЛАС: Народно позориште РС настало је прије деведесет година и од почетака намјера је да буде мјесто просвећености и продуховљења човјека, да помјери границе паланачке мисли. Има ли ту моћ и сада? 

ШУКАЛО: Давно је Шекспиров Хамлет казао да је позориште огледало стварности. То је више него књижевно-театролошка метафора. Ако је у средини којој позориште припада доминантан паланачки, провинцијални дух - онда се тај дух одражава и на сцени. У томе је увијек његова моћ! Нажалост, дужи су периоди умјетничког таворења, а тек повремени и краткотрајни велики умјетнички узлети. То показује чак и историја бањалучког позоришта. 

ГЛАС: Какву стварност данас позориште може да опонаша, ако не постоји слобода за то? И какву илузију гради?

ШУКАЛО: Стварност је увијек таква каква јесте. Прави позоришни мајстори знају како да је сценски искажу и прикажу. Ту стварност тешко можемо да мијењамо, али морамо да се на њу ослањамо. У временима великих турбуленција живимо у илузији да ми нешто мијењамо. И стално се нешто око нас мијења, мада то не примјећујемо. С друге стране, стварност очекује критички дух, промишљање, а када тога нема тонемо у безнађе (попут овог садашњег, ако могу слободно да процијеним). Илузије су саставни дио нашег бића, а како је позориште велика игра, морамо да покушавамо да се играмо, али не на баналан начин. Једна од највећих илузија је прича о фикцији коју називамо - слобода. На сцени – та фикција једном је трагична, други пут комична.

ГЛАС: С обзиром на то да сте први угостили Петера Хандкеа у Бањалуци, да ли можете мало да се осврнете на тај период? И каква су Ваши утисци и сјећања након сусрета с њим? 

ШУКАЛО: Као тадашњи сарадник Културног центра Бански двор, тог прољећа 1997. године био сам му први домаћин: водио сам трибину посвећену његовом дјелу и ангажману, а снимљен је и емитован интервју с њим на Независној телевизији. Мало је тада било простора да се говори о његовој улози у трансформацији позоришног духа Европе. Новембра 1999. срели смо се на Сорбони гдје је била организована трибина о дешавањима на Косову и Метохији, а потом поново у Бањалуци. Моји утисци? Довољно је рећи да је он живи свједок какав треба да буде људски и умјетнички ангажман у одбрани критичког духа, у одбрани суштине људског бића.

ГЛАС: Након што је добио Нобелову награду за књижевност, додатно се нашао под лупом јавности, како због дјела, тако и због ставова који су сметали многима. Шта мислите о томе? Постоје ли двоструки аршини у опхођењу према јавним личностима из свијета умјетности?

ШУКАЛО: Претпостављам да мислите на политички вид јавности, јер се ту најчешће постављају двоструки аршини. Умјетничка јавност га је од његових стваралачких почетака критички пратила. Није се према њему увијек односило панегирички. Од средине 90-их година прошлог вијека његово дјеловање и стваралаштво почело се политички дискредитовати. У другом плану је била умјетност. У тим нападима никада није било озбиљног дискурса. Када су му 2006. године додијелили, а потом и одузели Хајнеову награду, када су у Француској почели да поништавају раније уговоре о извођењу његових драма, објавио сам чланак у “Политици” о тим поступцима, залажући се за једну врсту одбране аутономије ствараоца и стваралаштва. Наводно је тај текст касније у Француској био дио дебатних расправа у одбрани његове интелектуалне, умјетничке и људске позиције.

ГЛАС: Шта политичка коректност чини умјетности?

ШУКАЛО: Та синтагма је политичка конструкција и измишљотина помоћу које се настоји овладати и управљати умјетничким исказом. То је шири облик тортуре (читај: цензуре) над умјетношћу него што је некад била идеологизација у земљама тзв. реалног социјализма. Одвајкада властодршци и други владари духа настоје да управљају свим сегментима једне заједнице, а тиме и умјетношћу, једино се мијења облик квалификовања. Наравно, ове констатације не подразумијевају било какво “мирење са судбином”, ћутање и сл.

ГЛАС: Зашто немамо адекватну језичку политику и ко је крив за то? 

ШУКАЛО: Језичку политику требало би да утврђује – соцреалистичком метафориком - тзв. друштвено-политичка заједница на темељу оног што налажу стручњаци, у овом случају лингвисти, а да је спроводе образовне институције. Оног тренутка, када је извршена либерализација образовног процеса гдје је битнија пролазност од стицања знања, упловили смо у мутне воде. Сви зависници од видео-игара, од четворогодишњег, неписменог, дјетета до зрелих људи, знају да се у други ниво игрице не може прећи док се не савладају сви задаци и све препреке. Зар могу или треба да школа или факултет функционишу на другачијим принципима? Можда је данас поразнија друштвена позиција језика од оне над којом је ламентирао Фридрих Ниче прије скоро 150 година. Баш у том контексту, некима је његов усклик – “Класично образовање! Како то достојанствено звучи!”- тада био анахрон, чак друштвено неподобан, као што је и данас. На питање зашто немамо адекватне језичке политике треба да одговарају други!

ГЛАС: Кад је језик почео да губи достојанство и како да га вратимо?

ШУКАЛО: Језик не може изгубити достојанство, губе га они који се служе језиком и злоупотребљавају га за властите потребе. То је доминантно тамо гдје је поремећен систем вриједности. Језик има моћ да се одбрани од свих облика силовања. Задње десетљеће прошлог миленијума, обиљежено је урушавањем претходних друштвених модела и образаца духа, међу којим је први на удару био критички дух.  Језик, својом природом, о томе свједочи. Обично рушите нешто старо да бисте изградили ново. На духовном плану, старо је урушено, а нисмо добили ништа ново. То је обиљежје декаденције као процеса смјене епоха. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.