Младен Дуроњић, начелник Клинике за плућне болести у УКЦ-у: Наш дух јачи од било ког вируса

- Свака ванредна ситуација покаже стање какво јесте и кад су у питању људи, опрема и организација и јасно се искристалише ко може и хоће, а ко неће и не може. Шок који смо доживјели у првих неколико седмица на почетку пандемије прошао је - казао је Дуроњић.

ГЛАС: Каква је ситуација у Клиници за плућне болести?

ДУРОЊИЋ: Имали смо 12.000 прегледа у овој години, око 5.000 хоспитализованих, од чега је половина “ковид” пацијената. То је један мали град. Нисмо ни омирисали зиму и не знамо како ће се развијати ситуација у вријеме празника и скијашке сезоне. Оптерећује што се фокус патологије свео на једну болест, иако су све остале присутне. Здравствени систем је планиран за редовни програм и још 30 процената поврх тога, а сада је енормно оптерећење особља и апарата који се усљед тога често кваре. Ситуација изискује велику потрошњу реагенса, енормну потрошњу кисеоника. Ту је и стрес који трпе сви. Уз све то, број дана боловања запослених је готово исти, можда и мањи него раније. Радили смо и радимо штедећи и штитећи једни друге.

ГЛАС: Како је организован рад у клиници?

ДУРОЊИЋ: Да бисмо заштитили оне који не болују од “ковида” организовали смо рад на двије локације. У просторима старе хирургије су болесници који болују од “нековид стандардних” запаљења плућа, туберкулозе, астме, хроничне опструктивне болести и карцинома плућа. Од “ковида” су лијечени у једном крилу Централног медицинског блока. У нашој клиници смјештен је НИВ центар и “постковид” одјељење. Имамо и дневну болницу, дијагностику нисмо зауставили. Годишње урадимо до 1.500 бронхоскопија, ове године је то нешто мање због “ковид” инфекције, али нисмо зауставили те прегледе, јер ако некоме ко има малигну болест одгодимо бронхоскопију, доводимо га у неприлику, његова болест не чека. Све захтијева пуни ангажман особља, какав до сада нисмо познавали. Прошао сам организацију на свим нивоима, чак и у ратно вријеме, али овакав терет нисмо имали. Ова година је најтежа у мојој тридесетогодишњој каријери љекара.

ГЛАС: Има ли довољно кадра и опреме?

ДУРОЊИЋ: Што се тиче опреме као да нам је ово помогло да добијемо ону за коју се некада двоумило и чекало. Чини ми се да сам све што сам тражио од овог менаџмента УКЦ-а добио - бронхоскоп, сет ригидних бронхоскопа, бодиплетизмографа. Врло мало је дана било када бисмо били без неког реагенса, али и то се дешавало само због поновљених тендера. Простори у којима радимо мислим да ће нам бити тијесни, зато што корона оставља посљедице на плућима и биће велики број оних са тегобама у постковид периоду и то највише пулмолошке и кардиолошке.

ГЛАС: Каква је клиничка слика “ковид” пацијената?

ДУРОЊИЋ: Сматрао сам да ће се много разликовати у односу на почетак пандемије, али је готово иста, иако говоримо о мутацијама вируса. Ушли смо у пети талас. Првих дана марта 2020. говорили смо да је разлика између грипа и “ковида” то што “ковид” не даје шмрцавицу, међутим имамо и то. Казали смо да корона углавном не изазива грлобољу, али сада имамо и те симптоме. Корона се спустила међу млађе и велики број је оних који заврше на кисеонику.

ГЛАС: Да ли је то зато јер су старији одговорнији?

ДУРОЊИЋ: Млади се лежерније односе према животу и мање плаше. За старије се каже да су мудрији и опрезнији, јер су већ у годинама када су их и друге болести учиниле опрезнијим. Мобилност редукују максимално, док се млади у било којем периоду, па чак и у рату, мање плаше.

ГЛАС: Како изгледају плућа обољелих од “ковида”, а како код оних који имају “нековид” упалу плућа?

ДУРОЊИЋ: Једна од основних подјела је, према узрочнику, на бактеријске и вирусне упале. Бактеријске су по свом току другачије од вирусних и посебна је разлика у радиолошком снимку плућа. Бактеријске се лагано развијају и захватају дио по дио плућа, најчешће једну страну, а код великог броја “ковид” пацијената на улазу су захваћена често оба плућна крила.

ГЛАС: Има ли уопште пацијената са упалама плућа које нису због “ковида”?

ДУРОЊИЋ: Има, али мање. Као да су неки вируси устукнули пред навалом короне. С друге стране, многе “нековид” пнеумоније се рјешавају на нивоу примарне здравствене заштите и рјеђе долазе до нас. И ту је важно истаћи улогу колега на примарном нивоу.

ГЛАС: Како гледате на поједине оптужбе и негативне коментаре на рачун здравственог система Српске?

ДУРОЊИЋ: То није чудно. Реално, мала смо земља, али дајемо колико је могуће, чак и више. Корона је нешто што је изискивало толико повећан обим да превазилази сва очекивања. Због тога није било могуће у сваком тренутку одговорити сваком захтјеву. Био сам пацијент, гледао сам колеге и анализирао њих и рад. Људи пружају максимално колико је могуће. Некада немате довољно особља ни за рутинске ствари. А зашто? Запослили смо сав расположиви кадар, примили и искусно и неискусно медицинско особље, испразнили листе чекања на бироу. Без обзира на опрему понекад недостаје људи да у правом тренутку приђу пацијенту, а то значи одмах. Ако два чекају на исту услугу то се стиже, али ако је више, може бити проблем. Не догађа се често, али хоћу да будем реалан, јер знам да се може догодити. Не треба да причамо различите приче. Пацијенти једно, а ми бајке. Не. Ми сви имамо исти проблем и многи од нас у бијелим мантилима били су пацијенти и знамо како то изгледа. Особље Клинике коју водим није користило одмор од ове године. Разумијем оне којима неко изгуби битку с овом болешћу. За њих је цијели систем крив, особље незналице. Могу и то да прихватим, али ово је максимум и више од овога не можемо. Коментари се одувијек дијеле на добронамјерне и оне друге. Било би добро да нису анонимни, јер иступање у јавном простору требало би да подразумијева и одговорност, а не псеудоним. Занимљиво је да нисмо имали понуду волонтера да дођу и кажу да хоће да нам помогну да хране пацијенте, премјесте кревете, ставе 100 кисеоничких маски дневно. Мислим на оне који су питали гдје је тај вирус да оду да се заразе док смо грцали у вирусу. Е ту је, на брду, на корак од њих. Ово је једна од ријетких професија гдје сваки дан ризикујемо здравље. Човјечанство је након доба паразита ушло у доба бактерија, па сад вируса. За паразите и бактерије имамо лијек, а за вирусе још не. Вијековима се чекало на лијек за туберкулозу. Када је стављена у употребу вакцина против туберкулозе, мислило се да ће све бити ријешено. Није било тако. Чекао се адекватан лијек. И ово вријеме многе чини незадовољним и нестрпљивим.

ГЛАС: И сами сте били “ковид” пацијент? Да ли Вам је то помогло касније у лијечењу обољелих?

ДУРОЊИЋ: Како да не, свако зло за неко добро. Нова школа увијек добро дође. У овом случају није прескупо ни плаћена. Прећи из улоге медикуса у улогу пацијента је трансформација која направи много тога у души човјека. Замислите неког у бијелом мантилу који има “надуван” его, дође у позицију да легне у кревет. Неке ствари које нисам могао довољно да схватим сам схватио. Кад пацијент каже: “Не могу да једем”, рекао бих му: “Потрудите се па ћете јести”. Десет дана нисам могао ни помислити на храну и сама помисао изазивала је гађење. Затим, када сте сваки дан све лошије, а онда онај мали помак ка здрављу. Схватио сам кад пацијенти који леже и када их питамо како су, како то да одговоре: “Добро”. Е то значи да није тако лоше као јуче и да је за нијансу боље. Научио сам да здравље које се подразумијева, да смо здрави, снажни, моћни, све то не мора да буде тако. Болест дође као добра опомена и школа да нађемо нови начин да мобилишемо свој дух. Колико оснажити дух може нека порука и молитва свакако.

ГЛАС: Који тренутак је био најтежи за вријеме пандемије?

ДУРОЊИЋ: Од почетка каријере најтеже је сазнање да постоје неизљечиве болести, да медицина није свемогућа, а у пандемији је то што је међу обољелима било људи чије сам животе и судбине познавао. Сви су пацијенти подједнако важни и свима смо пружили једнак третман, али као човјеку је посебно фрустрирајуће било гледати да поједини које сам познавао губе битку. Неки су били чланови породица мојих пријатеља у чијем сам лијечењу активно учествовао. То је терет који ћу носити до краја живота.

ГЛАС: На почетку борбе уздали смо се у вакцину, али заинтересованост није на високом нивоу. Каква је разлика између клиничке слике пацијента који је вакцинисан и онога који није?

ДУРОЊИЋ: Немамо сигуран знак краја пандемије, али слободан сам да кажем да ћемо током љета причати о корони као о нечему што је добрим дијелом прошло. Недовољно вакцинисаних можемо приписати страху од непознатог. И то је за људе. Прво страх од болести, а сада од вакцине. Није свака корона једнако респиратор, не губе сви битку. Вакцина није свемогућа. И један проценат вакцинисаних оболијева од “ковида”, могу да пренесу вирус, али клиничке слике су најчешће блаже.

ГЛАС: Карциноми плућа су раније били доста чести. Да ли смо и колико напредовали у лијечењу карцинома плућа?

ДУРОЊИЋ: Већа невоља отјера мању невољу, тако је вирус грипа устукнуо пред короном. Међутим неке болести су ту. Од укупног броја малигнитета готово половина отпада на карциноме плућа, довољно говори да је та болест у порасту и озбиљно угрожава здравље. У дијагностици смо у рангу дијагностичких центара у Европи. У терапијском смислу има помака, прије свега мислим на скупу имунолошку терапију.

ГЛАС: Јесу ли ти карциноми чешћи код мушкараца или код жена?

ДУРОЊИЋ: Једна страна проблема је сама болест као таква, а друга то што се спушта у категорије све млађих људи, чешће код мушкараца.

Нове терапије

ГЛАС: Поменули сте новитете у терапијском смислу, о чему је ријеч?

ДУРОЊИЋ: Довели смо у финалну фазу планирања примјену имунолошке терапије код најтежих форми астме и астме тешке за лијечење, посебно код пацијената млађег доба, који су у радно активној фази. То је нешто што се не спроводи нити у једном центру у БиХ. Највише искуства у тој области имају колеге у Институту за плућне болести у Сремској Каменици. Циљ је да почетком 2022. године будемо спремни за тај корак у Клиници за плућне болести. Осим тога, код повреда и сужења душника постоје индикације за пласман ендотрахеалног стента. Ниједан центар то не ради у БиХ и планирамо и то започети у идућој години. То су охрабрујући кораци да се извучемо испод вела “ковида”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.