Миро Вуксановић за "Глас Српске": Да су Данте, Шекспир и Гете били Срби, њих би оптужили да су створили пакао

Александра Глишић
Миро Вуксановић за "Глас Српске": Да су Данте, Шекспир и Гете били Срби,  њих би оптужили да су створили пакао
Миро Вуксановић за "Глас Српске": Да су Данте, Шекспир и Гете били Срби, њих би оптужили да су створили пакао

Сви ми, у свим занимањима, свако према својим склоностима, сваког дана, понешто чинимо за матерњи језик, јер српске речи изговарамо и нове стварамо. То радимо на безброј начина. Зато имамо доста дијалеката с екавским и ијекавским изговором. Нико не може да каже да зна неки језик ако не зна његове дијалекте.

Процењује се да српски народни језик има око пола милиона речи, а да у свакодневној употреби школовани људи користе до три хиљаде речи. Када тих три хиљаде речи постану брига надлежних институција, почиње изумирање језика. Важно је сачувати што више изворних речи. То је много теже од увођења правописних норми које су, иначе, ствар погодбе и честе промене. У том податку лежи зец.

Ријечи су ово академика и књижевника Мира Вуксановића који је за “Глас Српске” говорио о великим пројектима у књижевности и култури и новим дјелима из своје умјетничке радионице. 

ГЛАС: Покретач сте и главни уредник антологијске едиције “Десет векова српске књижевности”. Десето коло је објављено у априлу. Шта нас још очекује?

ВУКСАНОВИЋ: У десет година, у десет кола, у сто књига, у сто хиљада примерака, на тридесетак милиона страница, у Издавачком центру Матице српске, окупили смо писце и књиге што су на најбољи начин обележили своје време, у десет векова, од којих је дванаести почетни, а наш век десети. У свакој књизи су начела, критеријуми, списак наслова, имена приређивача и године издања. Кренули смо постепено, али и енергично. За прву серију смо одабрали 121 књигу. У овогодишњем колу објавили смо имена за другу серију, само први део, јер ће бирање бити настављено. Едиција је отворена. У њој ће бити и писци који се сада афирмишу на прави начин. Спајамо два мерила. Једно је канонско, друго је истраживачко. На почетку смо утврдили модел сваке књиге (предговор, антологијски избор, хронологија, библиографија, објашњења, критике). То су, заправо, научна издања доступна свима. Уредници и приређивачи књига су академици, професори универзитета, историчари и критичари књижевности, писци, из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Има нас седамдесетак. Спремили смо једанаесто коло у једанаест књига. Излази у марту идуће године. Укупно би требало да добијемо око двеста наслова.

ГЛАС: Антологијско научно издање “Петар ИИ Петровић Његош” објавили сте 2010. Је ли до данас Његош остао највећи српски писац и највећи родољуб међу нама? Да ли нам је икада раније био потребнији “Горски вијенац” да се присјетимо да је “Свијет овај тиран тиранину”?

ВУКСАНОВИЋ: Његоша сам приредио за антологију миленијума српске књижевности. Потом сам узео из Српског рјечника речи на слово В, као узорак, и нашао их у “Горском вијенцу” иако се зна да је Вук скупљао само речи из народа и народне књижевности. Ето одговора онима што говоре и пишу да Његош није баш знао ко је, којем језику припада и чијој књижевности. Бесмислено је (а мора се!) доказивати да постоји оно што сви виде. Његош је за Србе оно што су Данте, Шекспир и Гете за своје народе. Али да су Данте, Шекспир и Гете били Срби, њих би оптужили да су створили пакао, духове и ђавола. Пошто нису били Срби, све је то започео Његош, а довршили садашњи Срби. И ту се види ко је “тиран тиранину” и зашто “тирјанству стати ногом за врат” јесте “људска дужност најсветија”. Раније се говорило да је свака Његошева света, а сад је све више оних што хуле на свеца.

ГЛАС: На челу сте Управног одбора Андрићеве задужбине. Јесмо ли се Андрићу као народ и приближно одужили?

ВУКСАНОВИЋ: Андрић је опоруком одредио да се оснује његова задужбина, да се награда с његовим именом додељује за приповетку, да његови рукописи остану у Српској академији наука и уметности (чији је члан постао са 34 године). И то се доследно поштује. Задужбина је носилац ауторских права и годишње одобри шездесетак издања на више језика. Нема другог српског писца који има толику читалачку пажњу. А приговори, преузимања, погрешна и злонамерна тумачења, подметања и сличне радње не могу нанети штету Андрићевој уметности. Андрић је аутентичан. То се види и у петнаест томова критичког издања његових приповедака и поезије. У последње три године објављује се историја свих таквих текстова и утврђују се њихове канонске верзије. Све је засновано на пишчевој вољи. То капитално издање Задужбина ће завршити у наредних пет година. Тамо се најбоље види колико је Андрић укорењен у српском језику и српској култури. Андрићу се најбоље одужујемо ако говоримо његову истину и истину о њему.

ГЛАС: Управник сте Библиотеке Српске академије наука и уметности. Које све благо чува ова књига слова и шта је тренутно најактуелније у овој институцији?

ВУКСАНОВИЋ: Средишно и сада потпуно уређено место за читање свих публикација које од 1847. излазе у Српској академији јесте Библиотека САНУ. Има милион и по примерака штампане и електронске грађе на десетинама језика. Сарађује са академијским и другим библиотекама у иностранству. Има добро организовану трибину на којој се приказују нове књиге академика и нова издања САНУ, а сва излагања се штампају у годишњаку. Уредио сам и још четири издања којима почињу четири нове серије. У њима су академске беседе садашњих и некадашњих чланова (почев од оснивања Академије), приступна предавања дописних чланова и библиографије. Тако се најбоље види у којим смеровима академици делују као научници и уметници, као и ко су људи који ту  част добијају на изборима.

ГЛАС: У времену дигиталних медија и електронских књига може ли класична штампана књига добити мјесто какво заслужује? Или је мање битно у којој форми ће бити књига од онога шта садржи и ко је чита?

ВУКСАНОВИЋ: Мислим да није главно питање да ли је текст у штампаном или дигиталном облику. Оба места немају значаја ако се не читају и не тумаче. Књигу књигом чини читање, а не врста отиска. Једино знамо колико година и векова може папир да траје. За дигиталне копије не знамо. Свака процена је произвољна. Нема доказа. Зато јуримо у велику опасност. Дигитализују сви, без реда и система, без договора. При томе нисмо довољно опрезни. Тачно је да електронска копија штити оригинал, али није тачно да било каква копија може да замени оригинал. Зашто не бисмо, рецимо, разделили снимке у савршеној резолуцији Леонардове “Мона Лизе” и рекли да не морамо да идемо у Лувр и чекамо ред да бисмо осмотрили чаробни осмех? Зашто годинама тражимо онај један лист Мирослављевог јеванђеља из Петрограда кад од Руса можемо добити врхунски израђену копију?

ГЛАС: У роману “Бихпоље” бавили сте се ратом деведесетих. Како гледате на политичку ситуацију у региону?

ВУКСАНОВИЋ: Нама је политика ставила руку на уста. Политика нам је рекла да је истина да, док говоримо једним те истим језиком, заправо говоримо на четири језика. Политика је учинила да су два рођена брата две нације. Политика каже да морамо да пазимо шта ћемо да кажемо. Зато немам одговор на питање о политици. Као замену ћу рећи да сам пре двадесетак дана из Србије послао уџбеник студенту у Црној Гори и да књига још није стигла.

ГЛАС: Шта за Вас значе “Семољ гора”, “Семољ земља” и “Семољ људи”, које су окарактерисане као прави драгуљи српске књижевности?

ВУКСАНОВИЋ: Моја семољска трилогија написана је као служба српском језику. Чине је три романа о речима, планинским називима и надимцима. У 2.706 прича које се у романескном беочугу повезују, на ијекавском и екавском, доказују јеванђељско правило да су речи и људи једно. Стручњаци су проценили да имају око сто хиљада речи. Главнину сам научио у дурмиторском крају, онамо где је извор Вуковог језика. Међутим, те речи се могу наћи у речницима српског језика и могу се чути у мало друкчијем или истом облику где год Срби живе. Има, дакле, разлика, њих има од човека до човека, а камоли друкчије, али је то увек “исто само мало друкчије”, како је писао Вук. Према томе, писати приче о речима значи писати о човеку, а број описаних речи казује број описаних људи. Зато моје семољске књиге, на хиљаду и по страница, нису написане за једно читање. Немам времена да пишем такве књиге.

ГЛАС: Недавно сте објавили књигу “Даноноћник 2” (послије књиге “Даноноћник”). Шта је било пресудно да напишете ово дјело?

ВУКСАНОВИЋ: Морао сам да измислим реч за наслов књиге. Добили смо именицу какву нисмо имали, а не би се рекло да је тако. Нашао сам капу за текстове који су настајали у разним приликама и различитим поводима. Испод наслова сам објаснио да су то “записи, коментари, изреке, мале приче, песме у прози, есејчићи и разни осврти”. У великом жанровском и временском распону нарастала је књига, досад штампана у два дела (2014, 2019). Сва је од фрагмената, али истовремено може да се чита и као “роман отворене структуре”. Сећања, рана и скорашња, обриси људи који се памте по сродности и доброти, понекад и друкчије, планински и равничарски предели, биљке, камење и облаци, метеж града и колоне мотива, одломци животног и читалачког искуства, од свега помало, одсвакуд понешто, од интимног до општег, под бројевима који су стигли до 1.362, окупљени су даноноћни одјеци као књижевна појава која подсећа на моју редовну лектиру, на Андрићеве “Знакове”…

Најдраже признање “Почасни грађанин Билеће”

ГЛАС: За књижевни рад добили сте и значајне награде, а међу њима и НИН-ову. Која Вам је најдража и шта сва та признања значе за зрелог и признатог писца?

ВУКСАНОВИЋ: Написао сам двадесет књига и добио толико награда. Једна од њих је 1975. допринела да постанем писац. На југословенском конкурсу “Политике” за кратку приповетку добио сам трећу награду за причу “Син”. У жирију су били Јара Рибникар, Душан Костић, Драган М. Јеремић, Гојко Бановић и Зира Адамовић. Радове смо слали под шифром и ауторство доказивали копијом текста. А од награда које сам добио за књиге посебно ми је драго признање “Почасни грађанин Билеће”. Тамо сам први пут возом путовао као никшићки гимназијалац и тамо је мој роман означен именом Светозара Ћоровића.

 

………………………………………………..

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана