Миодраг Мајић, писац и судија Апелационог суда у Београду, за “Глас Српске”: Живимо у друштву које талог претвара у елиту

Повод је била пресуда у чијем сам доношењу учествовао. Једне вечери, читајући коментаре читалаца и суочавајући се са острашћеношћу неких од њих, схватио сам да би случај могао бити вредан читалачке пажње и покретања неких ширих друштвених питања, попут питања искључивости, ксенофобије и племенског односа спрам других култура. Одмах сам почео да пишем и нисам престајао све док нисам завршио роман.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” судија Апелационог суда у Београду и писац Миодраг Мајић, говорећи о свом другом роману “Острво пеликана”, који је изашао 2019. године.

Исте године објавио је збирку прича “У име народа”. Мајић је докторирао кривично право, специјализовао се за међународно-кривично правну област. Објавио је неколико монографија (самостално и у коауторству) и десетине чланака из области кривичног и међународног кривичног права те је учествовао је у изради најзначајнијих закона у поменутим областима. Већ неколико година текстове објављује на свом блогу. Роман “Острво пеликана” ове седмице промовисао је у Банском двору у Бањалуци.

- Основна разлика у односу на “Децу зла” је у жанровском одређењу. Мој први роман је у основи трилер, док је овде у питању драма, можда чак и мелодрама са психолошким и филозофским рефлексима. Драго ми је што видим да се оба, иако сасвим различита дела, допадају читаоцима - додаје Мајић, осврћући се на оба романа те на оно што их веже и раздваја.

ГЛАС: У опису радње романа наведено је да прича о Ајши и Габриелу може да буде прича о свакоме од нас? Зашто је то тако?

МАЈИЋ: Зато што свако, ма колико веровао да је заштићен, може да се нађе под ударом система. И што свако може да се затекне у туђој култури, неспремној да другачијим очима сагледа различитости. На крају, свако од нас може да се затекне у рукама неког ко има довољно моћи, а недовољно емпатије и људскости у себи.

ГЛАС: Причате причу из угла судије. Како сте се одлучили да се посветите писању уопште? Судећи по читаности првог романа, чини се да сте направили добар избор.

МАЈИЋ: Одлучио сам се на то у тренутку у ком сам схватио да ми судијски позив не оставља довољно простора за изражај о друштвеним девијацијама које препознајем. Као судија говорим и указујем на проблеме кроз пресуде и сопствене јавне наступе, али сам ипак стешњен обавезама које намеће еснаф. Литература је ту много дарежљивија. Оставља нам кудикамо више простора и слободе.

ГЛАС: Како појединац себе да сачува у друштву које носи све пред собом? И како изгледа човјек који се више ничега не плаши?

МАЈИЋ: Појединац се може сачувати само очувањем сопствене слободе и непристајањем на поробљавање. Системи се труде да обесмисле и пацификују индивидуу. Најбољи грађанин постаје онај који је сасвим незаинтересован и маргинализован - онај који практично не постоји. Уплашени појединац се склања пред политичарима, тајкунима, криминалцима и оставља их да на миру отимају и уз то, грађане које сматрају поданицима и праве будалама. Човек може престати да се плаши сопственом одлуком, и то је најбоље решење. Нажалост, до губитка страха често дође кроз обрнути процес - онда када га толико унизе и обесмисле да схвати да више ништа не може изгубити.

ГЛАС: Мислите ли да друштво и читав свијет, незаустављиво иду на некаквој врсти пропасти (у свим сферама) и у чему видите спас?

МАЈИЋ: Не верујем у некакву библијску пропаст која ће се одиграти у неколико дана потопа. Али питање је да ли нам је она и неопходна да бисмо схватили да срљамо у амбис. Шта ће нам смак света и потоп, ако се већ гушимо у смогу и отровима? Ако смо сада већ сасвим видљиво окренули против природе. Спас је, као и увек, у хуманизацији и образовању. Образованог човека је теже покорити. Уз то, образован човек је неупоредиво слободнији.

ГЛАС: Мислите ли да смо као друштво превише заглибили на путу ка мрачној страни, и да многи бирају и пут неправде и да испољавају све најгоре из себе према другима, јер, просто, тај пут им изгледа лакше?

МАЈИЋ: Тај пут тренутно делује извеснији. Погледајте око себе. Ко су људи које сматрамо успешним? Махом је реч о примитивним, бахатим, необразованим људима, онима које бисмо у редовним временима оправдано сматрали полусветом. Појединац који се осећа немоћним види то, али исто тако види и да управо такви отимају највећи део друштвеног колача. Онда и он каже - ја желим то исто. Желим да имам свој “мерцедес”, своју вилу, своју политичку странку, своју старлету… Ако је пут до тога преображај у бахатог примитивца, могу и сам то да постанем. Тако се рађа друштво маргине које талог претвара у елиту.

ГЛАС: Како сачувати рационалност и здрав разум у овом тренутку у којем су, ето, нпр. најчитаније рубрике црне хронике, јер просто свакодневица је препуна насиља и живимо у свијету у којем су људи постали тако огорчени, негативни и удаљени једни од других и у свијету у којем се стално вртимо у затвореном кругу?

МАЈИЋ: Отпором. Тако што се неће пристати на наметање ријалити културе. Постоји толико добрих књига. Када би човек читавог живота читао, не би успео да прочита ни делић онога што је добро. А колико је добрих филмова или позоришних представа, изложби. Борба против сваке врсте загађења једино се може водити стварањем незагађеног простора. То је једини рецепт.

ГЛАС: Шта видите као рјешење у овом суноврату друштва? Имамо ли као појединци свијест о свему и на који начин можемо уопште да се боримо за боље данас и боље сутра? Имамо ли храбрости?

МАЈИЋ: Храбрости очигледно недостаје. Али чини се да још и више недостаје наде. Људи су постали летаргични, незаинтересовани. Одустају од себе. Уверени су да ништа не могу да промене. А диктатори управо то желе. Суштина владавине човека над човеком је у наметању уверења да је то једина рационална могућност. У корену таквог модела је уверење појединца да немоћан. То је велика заблуда, али нажалост и заблуда која се тако лако наметне.

ГЛАС: Какво правосуђе треба да буде? Као неко ко је из тог свијета, шта бисте рекли да је један од проблема (без рјешења) у тој сфери? Шта држава треба да ради, а не чини то?

МАЈИЋ: Корен решења је у промени политичке парадигме. Зато је решење истовремено и лако и ђаволски тешко. Политичари би морали одлучити да овако даље не иде и да ће и друштво које стварају пропасти без независног правосуђа. Корен је, дакле, у политичкој одлуци. Али у томе и јесте оксиморон. Зашто би политичари зауздавали сами себе? Па, они желе да наставе овако. Дакле, промена мора доћи споља. Узурпатори морају бити натерани да се повинују праву.

ГЛАС: Колико стварање фикције од стране некога ко је судија може да донесе промјена и мало продрма појединца? Под тим мислим на промјене које писање, или било која друга врста умјетности, има снаге да донесе у друштво, указујући на његове добре и лоше стране.

МАЈИЋ: Позитивно сам изненађен одјеком мојих романа. Испада да они долазе до великог броја људи и да утичу на њихово размишљање. У том смислу, чини се да то јесте један од канала којим је могуће деловати у правцу промене свести. Ауторитарни пореци нису безразложно забрањивали књиге. Књига је опасан противник једноумља. Видећемо како ће то бити убудуће. За сада се ствари добро одвијају.

ГЛАС: Осим писања, радили сте на серији “Калуп”, која се у својој сржи бави начином доласка до истине. Колико је тај пут тежак? Како доћи до истине у времену када се информацијама и вијестима приступа сензационалистички, у таблоидном маниру и када “истина” постаје оруђе манипулације?

МАЈИЋ: Никада није лако доћи до истине, а нарочито је тешко онда када се моћници труде да је сакрију. Али и овде решење је у упорности, у отпору, у непристајању... Не треба пристајати на истине које нам сервирају, ваља сумњати. Нема апсолутно исправних… Студентима увек кажем да сумњају и у моје речи. Само кроз сумњу и проучавање, кроз упознавање са различитим мишљењима, постаје могуће доћи до спознаје. Ми смо овде предуго учени да верујемо ауторитетима и вођама, а то је корен већине заблуда.

Екранизација

ГЛАС: У припреми је серија базирана на радњи Вашег романа “Деца зла”. Шта бисте могли да нам откријете о досадашњим фазама тог пројекта?

МАЈИЋ: Мало тога. Због обавеза према продуцентима, могу само да кажем да досадашњи рад обећава и да се надам да ћемо ускоро у региону гледати другачије виђење приче, која је, на моју велику радост, већ освојила срца читалачке публике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.