Милош Шкундрић: Историју прво пишу побједници, али на ред дођу и историчари

Овај напети политички трилер који је снимљен уз помоћ најеминентнијих свјетских историчара и употребу филмског и документарног архивског материјала из Југословенске кинотеке и још 15 свјетских архива, а који открива и како је овај рат планиран и припреман од стране Беча и Берлина годинама прије Сарајевског атентата, врло брзо је ушао у топ 10 најгледанијих на овој престижној филмској платформи.

Према ријечима аутора овог филма симболичног назива “Дуго путовање у рат”, режисера Милоша Шкундрића из Београда, овај податак га је угодно изненадио, јер, како је истакао, није могао ни да претпостави да ће он имати толику гледаност широм Европе, додајући да се филм нашао међу 10 најгледанијих у чак 14 земаља, у Словенији и Хрватској, као и у Бугарској, Белгији, Холандији, Грчкој и на Кипру, а да је најбољу гледаност имао на нордијском “Нетфликсу”, у Данској, Исланду, Норвешкој, Шведској и Финској.

-  Био сам стварно затечен, поготово јер се ради о филму који је реализован са неизмерно скромнијим буџетом од свих оних који  доспевају у врх гледаности. Све то наравно импонује, посебно због чињенице да се ради о “Нетфликсу”, најпопуларнијој и најгледанијој платформи – истакао је у интервјуу за “Глас Српске” Шкундрић.

ГЛАС: Да ли Вам је ово најбоља сатисфакција да сте професионално и добро урадили свој посао?

ШКУНДРИЋ: Апсолутно. Публика је главна и заиста је све остало небитно ако филм нема ко да гледа. И како Владимир Дедијер наводи у предговору свог капиталног дела “Сарајево 1914”, он ову своју књигу намењује првенствено иностраној публици. Зато волим да верујем да би сам Дедијер, Андреј Митровић и други наши велики историчари коју су се бавили овим темама били поносни да је филм овако гледан.

ГЛАС: Ако се не варам, британски професор Џон Рол је поручио да би овај филм требало да буде обавезан за све историчаре, јер приказује балканску перспективу, која ја на Западу често невидљива. Зашто је то тако?

ШКУНДРИЋ: Свако се првенствено бави сопственом историјом. И ја сам се у филму у великој мери бавио Балканом, али понајпре зато што Балкан и јесте де факто и де јуре био врло битан за избијање Првог светског рата. На који начин – види се у филму.

Иначе, поред професора Рола, који се преко 50 година бави биографијом немачког кајзера Вилхелма Другог, у филму се појављују најзначајнији академски историчари Европе, са Оксфорда, Кембриџа, Ломоносова, Сорбоне, Универзитета у Бечу. Ту је шкотски историчар Хју Строн, који се сматра највећим западним ауторитетом за историју Првог светског рата, Доминик Ливен, најбољи познавалац руске империјалне историје, два водећа француска академика Жорж-Анри Суту и Жан-Пол Блед, који је биограф цара Франца Јозефа и Франца Фердинанда, немачко-британска историчарка Аника Момбауер, која је сакупила и објавила збирку немачких тајних докумената. Од наших историчара у филму је учествовао покојни  др Душан Батаковић, некадашњи директор Балканолошког института САНУ.

ГЛАС: Они сматрају да је овај рат планиран и припреман годинама прије Сарајевског атентата.

ШКУНДРИЋ: Рат је лета 1914. дошао потпуно изненада, као шок за обичан свет. Дешава се убиство аустријског престолонаследника, потом месец дана лета, годишњих одмора и ничега, и онда одједном – као из ведра неба, сви ратују против свих.  Али, висока политика и војни стратези, пре свега у Берлину и Бечу, као и они у Паризу, Лондону и Ст. Петербургу су знали шта ће се десити. Мој проблем је у почетку био што нисам знао довољно о овој теми, све док нисам кренуо са истраживањем. То се десило крајем 2012.  Тада сам схватио да су све чињенице о овом рату све време биле ту, барем од краја 1960. Значи, сам филм не открива ништа спектакуларно и посебно ново у историјском смислу, само покушава да “спакује” све податке у интересантну филмску форму. И управо зато, коментари гледалаца да је мој филм попут трилера, да изазива напетост или анксиозност су ми највеће признање.

Први део слагалице, од кога сам почео, пронашао је професор Рол када су 1960. отворили архив са тајним документима у Источној Немачкој. Професор Фриц Фишер их је објавио у својој књизи “Рат илузија” и тако променио схватање немачке улоге у историји и изазвао буру. Документи показују, да су на састанку на двору у Берлину, немачки цар Вилхелм и војни врх одлучили да подрже Аустроугарску у њеном рату против Србије, тачно годину и по дана од тог недељног преподнева 8. децембра 1912. године, када су се окупили. Дакле, у лето 1914.

Последњи део слагалице је пронађен 2015. у архиву у Кобленцу, када се професор Рол тамо затекао потпуно случајно. То је транскрипт говора немачког канцелара Бетмана пред савезном скупштином из новембра 1912. у коме он цивилним властима објашњава неопходност и суштину учешћа у надолазећем рату на страни Аустроугарске, у њеном “малом рату” против Србије. А то је – да Немачка осигура савезника за свој, “Велики рат”. 

ГЛАС: У филму се говори и томе како је Њемачка тада искористила све то да Астроугарску увуче у рат са Русијом?

ШКУНДРИЋ: Наравно, али важи и обрнуто. Аустроугарска је хтела да увуче Немачку у рат против Србије, као заштиту од евентуалне руске интервенције. Али немачки план је био да им аустроугарска војска осигурава југоисточни бок против Руса, у Галицији - на западу данашње Украјине. И чим је рат избио, Немци буквално приморавају Аустроугаре да одустану од напада на Србију и крену пут Галиције. 

ГЛАС: Шта сте открили када је у питању Гаврило Принцип и “Млада Босна”?

ШКУНДРИЋ: Идеја о атентату је у потпуности идеја “Младе Босне”. Не постоји ниједан историјски траг на основу којег бисмо могли рећи да су се Гаврило Принцип и остали Младобосанци, који су планирали атентат, икада састали са Драгутином Димитријевићем Аписом. Они јесу били у контакту са његовом десном руком Војом Танкосићем, али не и са самим Аписом.

Да је Апис заиста планирао да убије Фердинанда, вероватно би послао неког искусног стрелца, а не момка фактички неспособног за војну службу. Битна чињеница је и то да је српска влада обавестила званични Беч да би се могао десити покушај атентата. Апис је касније, током рата, и сам тврдио да, схвативши шта би се све могло десити, за Принципом и осталима у Сарајево послао свог агента Ђуру Шарца, управо да их спречи у ономе што је  била њихова намера.  

ГЛАС: Колико је уопште познавање историје важно за схватање и неких данашњих догађаја и свјетских процеса?

ШКУНДРИЋ: Апсолутно је важно и неопходно. Данашњи процеси су последица оних од јуче и узрок онима од сутра. Зато је важно, најпре због нас самих, да се одговорно односимо према историји, историографији. Али, нажалост, чешће се дешава то да се историја чита унатрашке, кроз призму садашњег тренутка, да служи дневној политици, потребама појединаца или система, да би се оправдали, неком допали или са неким обрачунали. То је озбиљан проблем, тако типичан за овај наш регион, али сасвим присутан и у свету, и зато се понекад каже да ништа није толико неизвесно као прошлост. Каже се и да историју пишу прво победници, али ипак, једном дођу на ред и историчари.

ГЛАС: Да ли очекујете да овај филм промијени досадашњу западну слику о овом догађају?

ШКУНДРИЋ: Помисао да би један студент, или чак једна мала држава, могли да покрену један светски рат, ван сваке је логике. Да није било Сарајевског атентата, вероватно би било нешто друго. Јер, када велике силе имају велике намере, дешавају се велике промене и тешка времена, и то је потпуно јасно свима, у целом свету. Гледајући овај филм, људи широм Европе налазе аналогије између 1914. и садашњег тренутка, износе мишљења на друштвеним мрежама и на моје велико задовољство, врло позитивно коментаришу. Понеки имају предрасуде када виде да филм долази из Србије, али бар 90-95 одсто страних коментара је изразито позитивно.

ГЛАС: Филм је финансиран од стране Министарства културе и Филмског центра Србије?

ШКУНДРИЋ: Филм је заправо финансиран од стране моје приватне продукцијске куће, из сопствених средстава. И то је тако ишло пуне две године. Министарство културе и ФЦС су пружили финансијску подршку филму крајем 2014. године, када је он већ био снимљен, када смо све разговоре са историчарима већ у доброј мери измонтирали. Нажалост, ова подршка је дошла у не сасвим довољној мери, са учешћем који ће чинити око 50 одсто од укупног буџета филма и то је један од разлога зашто је производња филма трајала преко четири године.

Коначно, крајем прошле године Филмски центар је додатно уложио у филм, тако да би се скупа инострана филмска архива која се у њему налази могла легално да приказује и ван Србије. Посебно разумевање за пројекат су имали покојни Иван Тасовац, као министар културе и Јелена Триван и Гордан Матић испред ФЦС. Можда људи не знају, па треба напоменути, да су практично сви играни и сви документарни филмови који се снимају у Европи суфинансирани од стране министарстава културе и филмских центара њихових земаља.

ГЛАС: Зашто се не снима више оваквих и сличних историјско-документарних остварења?

ШКУНДРИЋ: Направити овакав филм није ни мало лако, захтева пуно од аутора и можда се на крају, нарочито финансијски и не исплати. Нисам сигуран да бих и сам пролазио кроз све ово да сам одмах знао шта ме све чека. Пројекат је настао у тренутку када сам остао без једног комерцијалног посла са великим страним партнером и из идеје да продуцирам нешто што би могло бити интересантно и у иностранству. Мислио сам да ће све ићи много брже и једноставније, али коначно, нисам могао а да се у тему не упустим до краја, и тако провео пуне четири године свог живота. 

Велики Оливер Стоун, рекао је да је његов, релативно сличан документарни пројекат “Неиспричана историја САД”, био нешто најтеже чиме се он, као редитељ, икада бавио.

ГЛАС: Шта је за Вас био посебан изазов и шта је оставило нарочити утисак поводом рада на овом филму?

ШКУНДРИЋ: Најтеже је било пронаћи довољно добрих архивских кадрова за илустровање приче. Нисам желео да због неких редитељских или драматуршких принципа жртвујем детаље приче, док истовремено сам период пре 1914. не обилује архивским филмским материјалом. То је рано доба филма као медијума. Филм би вероватно био бољи као мини-серија или можда и чак мало дужи филм, али употребили смо скоро све што смо могли и резултат је последица датих околности и једино могућ. Поред откривања заиста фасцинантних детаља приче, који су у филму, имао сам и несвакидашњу прилику да у својим рукама држим и за потребе филма фотографишем оригинална документа која су својом руком писали цареви Вилхелм Други, Николај Други и друге значајне историјске личности.

“Шифра Вук”

ГЛАС: Започели сте и са радом на припреми свог првог дугометражног играног филма под именом “Шифра Вук”. Ова прича се базира на једном необичном догађају. Можете ли нам појаснити о чему се ради?

ШКУНДРИЋ: Реч је о сусретима пилота 172. авијацијског пука из тадашњег Титограда, са непознатим летећим објектом (НЛО), који су се дешавали почетком 1975. године, у трајању од скоро месец дана. Истражујући ову тему разговарао сам са двадесетак бивших пилота ЈРВ и ПВО, непосредних учесника ових догађаја, као што су тадашњи официри, а потоњи генерали ЈНА, Звонко Јурјевић и Ђуро Ступар, бригадир ХРЗ-а Милан Мачек, и друга значајна имена ваздухопловства бивше државе. Очигледно је да се пред њима тада појавило нешто сасвим необично. Шта је тачно - вероватно никада нећемо сазнати. Због тога сам коначно одлучио да направим играни филм који не истражује феномен НЛО-а, него га користи на тај начин да он својом појавом испровоцира драму и “осветли” карактере, филмске ликове. Филм је о обичним људима у необичним околностима, о неком давно изгубљеном времену, златном добу СФРЈ, када су ова четири слова означавала респектабилну државу у свету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.