Милош Јовановић, предсједник Демократске странке Србије: Нико не мрзи Србе више од бивших Срба

Каже ово у интервју за “Глас Српске” предсједник Демократске странке Србије, Милош Јовановић, поводом посљедњих дешавања и немилих сцена са граничних прелаза Јариње и Брњак, запосједнутих од стране наоружаних припадника специјалне косовске полиције РОСУ, благих реакција од стране Европске уније и чланица Квинте, али и одлучног одговора Београда из којег је поручено “да нема више компромиса по сваку цијену”.

Према његовим ријечима врло је битно што је Србија изашла из, како га је назвао, колосијека у којем је Београд стално имао подређену улогу. Дуго је, како каже, игнорисано постојање два међународна документа која су једино релевантна у читавом овом случају, а то је Устав Републике Србије и Резолуција 1244 Савјета безбједности Уједињених нација из 1999. године, а која је правно обавезујућа за све стране.

- Ова резолуција јасно указује на то да је Косово и Метохија и даље саставни део Србије. На томе треба инсистирати, лагано, дозирано у почетку, а касније све више. Однос снага у свету се мења и данашња слика није она с краја прошлог века. Много је више равнотеже у међународним односима. Ни Европска унија није више толико компактна. Све чешће кризе откривају сву крхкост тог пројекта. Ми треба да јачамо земљу, у сваком погледу, да се боримо за наш народ на Косову и гарантујемо им безбедност - истакао је Јовановић.

ГЛАС: Након што су специјалне косовске снаге ушле на ова два гранична прелаза из Европске уније и од стране чланица Квинте поручено је да обје стране треба да се уздрже од дизања тензија. Како објашњавате ово лицјемјерје?

ЈОВАНОВИЋ: Није то ништа ново. Оно је у међународним односима присутно одвајкада. Подсетићу да је према Резолуцији 1244 предвиђено и да се један дио српских снага безбедности врати на Косово. Али, то је као и многе друге ствари остало само мртво слово на папиру. Тако да о њиховом лицемерју не бих даље трошио речи. Оно на чему треба инсистирати јесте реинтеграција Косова у Србију. То у овом тренутку није могуће, али се увек мора слати јасна порука да нико никада у Србији неће прихватити ову сецесију. Сада смо у стању замрзнутог конфликта. У међувремену треба јачати војску да би спречили сваку идеју нашег, условно речено, противника да нешто уради силом. Треба јачати и српски корпус на Косову кроз материјалну помоћ и пројекте, али и наставити са слабљењем позиција Албанаца, како на унутрашњем, тако и међународном плану. То смо у последње време доста ефикасно радили. Лобирањем смо успели да један број земаља повуче своја признања независности Косова. И то треба наставити радити те чекати неко повољније време, а оно свакако долази. Ако албанска страна, прије тога, буде спремна за неку врсту компромиса, наравно да треба разговарати.

ГЛАС: Утисак је и да Приштина готово ништа не ради без претходног давања зеленог свјетла са стране. Ко је тај што сједи за тим тастером и даје им толику подршку и зашто?

ЈОВАНОВИЋ: Не могу се отети утиску да се дете понекад отргне контроли својих старатеља. Под дететом наравно мислим на сецеонистичке власти у Приштини. Не искључујем ту могућност. А патрони и газде целе те приче о сецесији су пре свега САД и Немачка, а у одређеној мери и Велика Британија. То су адресе са којих се вуку конци. Али, понављам, мислим да Запад није данас оно што је некада био. Заокупљени су својим проблемима, а ту је сада и ривалство са Кином и Русијом. Европске земље суочавају се са мигрантском и економском кризом, пандемијом. Ово стање разудило је снагу Запада, тако да Приштина нема више тако моћне заштитнике, а што Београду отвара нека врата.

ГЛАС: Недавно је затражено да се приликом наредног пописа становништва у Србији уведе и одредница “Војвођани”. Колико то може бити опасан преседан?

ЈОВАНОВИЋ: Може бити врло опасан. И није случајно што се то питање сада поновно отвара. Све су то спојени судови. Када желите да притисните Србију, да попусти по питању Косова, онда ударите на Републику Српску, на српски корпус у Црној Гори или измислите и исконструшите неки проблем. Није ми познато да у европским државама постоји појам мањине. У Француској, рецимо, или си Француз или странац. Тачка. Нема полемике. Ново измишљање нација у Србији неће проћи. Ово није ништа друго до једна од нових полуга притисака Запада на Србију. Од нашег корпуса је већ направљен велики број народа на просторима Балкана и то већ постаје опасно за наш опстанак. Пола Хрвата су пореклом Срби. И велики број муслимана има српско порекло. Сада се пропагира и некаква бошњачка нација, коју, нећу рећи да не признајем, али која је објективно, да тако кажем, крхке конструкције. Наравно ту су и Црногорци или како их неки називају “милогорци”. Превише је то за један народ. Зато је изузетно важно да радимо на јачању државе, не само у војном и економском смислу, већ и у идентитетском.

ГЛАС: Да, али на удару се већ нашла и синтагма “српски свијет”. Она је названа еуфемизмом за великосрпски хегемонизам, иако она означава то културно и духовно уједињење расцјепканог српског народа?

ЈОВАНОВИЋ: Та синтагма наилази на негодовање у Црној Гори, Хрватској и БиХ. Али не постоји код Румуна, Бугара и Мађара. Чини ми се да ми највише проблема имамо са бившим Србима. Нико не може да мрзи Србе више од бивших Срба, а они то раде јер не могу на другачији начин оправдати своје постојање. Идентитет покушавају градити на антисрпству и ширењем србофобије. То је проблем који ми не можемо да решимо. До њих је. Ми морамо да живимо као комшије. У миру. Међутим и то нас је дебело коштало. Због мира и добросусједских односа трпели смо разне неистине, увреде и нападе. Али, оно преко чега Србија никако не сме да пређе, према мом мишљењу, јесте да је наводно починила некакав геноцид. Значи помирење може, али не по цену истине и националне части. Имали смо ми кроз историју многих тих лажних симетрија и прихватања лажи зарад некаквог братства и јединства. Говорено је како су усташе исто што и четници, и обрнуто. Ћутали смо и о сопственим жртвама и умањивали их. Друга страна то није схватала као наш гест добре воље, већ као слабост. Да закључим, ми не можемо утицати да код њих нестане та врста негативног отклона према српству, али морамо бити јаки, јер сила се увек поштује.

ГЛАС: Српски народ на Балкану налази се у својеврсном сендвичу између истока и запада, на коју страну да се окренемо, куда да кренемо?

ЈОВАНОВИЋ: Мислим да смо ми исток на западу, и запад на истоку. Ми смо контактна цивилизација. Фра Вито је градио Дечане, а не неко други. Шта хоћу да каже та мешавина утицаја је увек постојала на нашим просторима. Али, исто тако не смемо себи да дозволимо да будемо робови тих динамичних процеса и говоримо како се морамо негде окретати. Треба да градимо наше колективно биће ту где јесмо. То је наметнути начин размишљања, а који у ствари показује одсуство колективне амбиције, али и досадашњу слабост српских елита. Много смо изударани кроз историју па се та слабост можда може и донекле разумети. Ту пре свега мислим на слабост духа. Али не треба заборавити како је српски народ славан и поносан са много хероја, од Милоша Обилића, до Миленка Павловића, пилота који је 1999. године погинуо изнад Ваљева, бранећи државу Србију. Много је тога иза нас да бисмо се понашали тако малодушно. На то питање где да идемо - одговор је нигде. Не требају нам газде, а ни тутори. Одавно смо пунолетни. Кроз историју смо показали и прилично велику виталност и жилавост и оно што слободно могу рећи јесте да је мало народа у свету који је проживео све што и ми.

ГЛАС: Дали смо извукли поуке из свих тих историјских трагедија?

ЈОВАНОВИЋ: Мислим да је сада право време да извучемо поуке и сазремо, јер смо коначно ослобођени баласта који смо носили живећи у некада заједничкој држави. Сада сво своји на своме. Погледајте само нашу националну историју од рецимо 1804. године. Два века у неким константним кризама и често одређеним идеолошким лутањима. Сада смо први пут у могућности да ухватимо линију континуитета, да се утемељимо и сазремо у политичком смислу. Морамо почети стратешки да размишљамо, хладне и трезвене главе. Зато се залажем и за национално помирење, али и консензус о најважнијим питањима. Једном када поставимо те темеље, нико их неће моћи уздрмати.

ГЛАС: Немиле догађаје недавно смо могли видјети и у Црној Гори. Колико је опасна та србофобија коју Мило Ђукановић шири попут вируса,? Да ли је случајно то што се он одмах након немира на Цетињу састао са предсједником Хрватске?

ЈОВАНОВИЋ: Па то је историјски гледано већ виђена релација. Ни ту нема ништа ново. Присјетимо се само Савића Марковића Штедимлије или Секуле Дрљевића. Треба прочитати шта су они својевремено говорили и писали. Радило се о Црногорцима који су били део НДХ. Када читамо њихове књиге о црногорском питању, ви можете видети сво то лудило, антисрпску хистерију те измишљену и накарадно постављену историју. То су невероватне ствари. Једини одговор на овакве и сличне ствари може бити јака Србија. Да је тако не би Милановић из Загреба поручивао како је Србија кочоперна и да се чува због наводног њеног мешања у унутрашње ствари Црне Горе. Ради се о замени теза. Наравно да то није тачно. Поштује се независност и суверенитете Црне Горе. Једино када се условно речено мешамо јесте када је српски народ угрожен и дискриминисан. Покушавамо указати на то и спречити колико је то у нашој моћи. И не видим шта је у томе спорно. Сви то раде па и сам Милановић у БиХ.

ГЛАС: Како бисте оцијенили стање у БиХ, а поготово након наметања Закона о негирању геноцида у Сребреници, али и доласка Кристијана Шмита кога власти Српске не признају као новог високог представника?

ЈОВАНОВИЋ: Као прво тај Инцков наметнути акт погрешно је називати законом о негирању геноцида. У Сребреници није било геноцида. То вам одговорно тврдим као правник. Да би се нешто тако тврдило, требало је да постоји геноцидна намера, а ње није било нигде у БиХ. Није почео рат зато што су Срби једног дана устали и рекли: “Хајде да истребимо све муслимане”. И то сви знају. Уосталом и све чињенице говоре томе у прилог. Због свега тога сматрам да тај Инцков закон треба назвати онако како и треба, правим именом, то је закон о наметању лажи.

Ако он остане на снази и почне да се примењује, ви онда у јавној расправи више никада нећете моћи да одговорите на разне нападе и оптужбе друге, супарничке стране. Нећете моћи да одговорите ни на нападе да је Република Српска геноцидна творевина. Ако не можете то, онда то значи да је Републици Српској стављена омча око врата и питање је само времена када ће неко измакнути столицу. Све то се ради свесно, плански и са умишљајем. И зато ту омчу треба скинути што пре. Сматрам да је Српска озбиљно угрожена. У сваком погледу. Један од политичких циљева Бошњака јесте унитаризација БиХ. То они ни не крију. Урођена нефункционалност БиХ покушава се решити кроз додатно слабљење Српске. И то је процес који је увелико у току. И у том смислу Србија једноставно мора да пружи сваку врсту помоћи и подршке. Ми смо исти народ. А када је у питању Шмит, мислим да он долази са једним задатком, да реши питање уласка БиХ у НАТО, а чему се противи Српска, која жели остати војно неутрална.

ГЛАС: Какву онда будућност има БиХ?

ЈОВАНОВИЋ: Навео бих речи једног професора међународног права са Сорбоне, који је у једној од својих књига написао да БиХ нема историјско утемељење, односно историјски легитимитет као држава. Значи то није оцена једног Србина, већ странца. И она је банална, јер је тачна. Због тога је и њен опстанак проблематичан. Да се разумемо, желим мир и дијалог, добросуседске односе, али ако се вратимо на начин како је БиХ направљена, када су три народа буквално након крвавог рата натерана да живе у једној вештачкој творевини, а при том се ништа у последњих 30 година није променило, онда је опстанак такве државе споран.

Геноцид је био у НДХ

ГЛАС: Како гледате на сталне покушаје да се смањи број жртава логора Јасеновац?

ЈОВАНОВИЋ: Е то је био геноцид. У НДХ се он десио. Причати о пар хиљада убијених у Јасеновцу стварно је страшно и срамотно. И мора се реаговати. Нико се неће старати о нашој историји ако ми не будемо. У контексту читаве ове приче било би потпуно недопустиво и трагично, када би било наметнуто да су Срби једини геноцидан народ на просторима на којима су сви имали своје СС дивизије. И Хрвати, и муслимани и Албанци. Сви би да буду Мајке Терезе, а нама неосновано да пришију некакву етикету. Неће моћи. И ту ревизију историје не смемо дозволити. Она још није узела толико маха да се неке ствари не могу исправити. Због тога сам у неколико наврата и тражио да се у Србији усвоји Резолуција о геноциду у НДХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.