Милко Ђуровски, некадашњи ас Црвене звезде и Партизана, за „Глас“: Жао ми је што нисам играо за Хајдук
Југословенски фудбал дао је много великих мајстора, играча о којима се и данас с поштовањем прича, који се памте, који су вољени без обзира на наш усуд да бројимо крвна зрнца и гледамо ко је ко и ко је шта... Међутим, ниједно име (и презиме) не изазива толико контроверзи као Милко Ђуровски.
Тотално другачији од других. Мангуп, одметник, шмекер, умјетник с лоптом, рушилац табуа у свим сферама живота или како једном написа холандски новинар Марко Тимер “незабораван, непоновљив, неподношљив, брилијантан колико и лијен”. Човјек који је преласком из Црвене звезде у Партизан уздрмао бившу Југославију. Био је то најсензационалнији трансфер од Вардара до Триглава који и дан-данас за собом повлачи питање - Зашто? Непоновљиви ас и модна икона једног времена за “Глас Српске” у својеврсној животној исповијести открива да жали за још једном ствари, која би несумњиво изазвала додатне контроверзе, које су уосталом скица за портрет овог вјечитог дјечака југо-фудбала.
- Жао ми је што нисам играо за Хајдук. Спортски говорим. Тад ме Анте Младинић желео. После Звезде у бишој Југи за мене је Хајдук највећи клуб. Не знате да сам одбио да путујем у Милано против Интера када је Бранко Станковић био тренер. Ја сам могао тад да одем у Сплит. Међутим, бата Стане није био злопамтило и већ следећу утакмицу ме је ставио да играм - рекао је Ђуровски.
Ријечи су саме текле.
- “Били” имају сјајне навијаче, али данас би они да се петљају у вођење клуба, слично је и у Звезди и Партизану. У Динаму није, тамо је све посложено. Мамић је то средио, али су га склонили. То ће се одразити и на репрезентацију Хрватске. Они ће сад полако да падају. Наш проблем је менталитет. Кад сам играо за репрезентацију Југославије на та окупљања смо ишли мало да се зезамо. Хрвати су били у почетку другачији, направили су успех, али то је исти менталитет, стигне те то пре или касније. Тешко ће поново нешто направити у будућности, јер је зај..ан тај наш менталитет - вели Милко.
ГЛАС: Ви сте Звездино дете. Шта је за Вас Црвена звезда?
ЂУРОВСКИ: Звезда је за мене светиња, али Звезда до 1991. године. Мене је Звезда “направила” због ње сте и дошли овде, јер ме је она створила. Обожавам Звезду. Мораш да схватиш, у бившој Југославији, ако играш за Звезду то је врх не мораш за никог више, какав Реал Мадрид, какви бакрачи... Гарантујем ти да би многи Шпанци, Италијани, небитно, све дали у то време да играју за Звезду.
ГЛАС: Добро, зашто сте онда прешли у Партизан?
ЂУРОВСКИ: Док постоје Звезда и Партизан увек ће се питати зашто сам то урадио. Има свега ту, али највише има у томе што сам био другачији. Тада ме нису паре занимале. Динамо ми је давао кућу на Пантовчаку. Хтео сам да ме памте, тако сам тад размишљао. Увек је било у Звезди тада, дође играч са стране и њему све дају, а наша деца нека сачекају.
ГЛАС: За кога навијате онда у дербију, кад играју Црвена звезда и Партизан?
ЂУРОВСКИ: Увек навијам за Звезду. Ево рецимо, у оно време када сам играо у Партизану, кад се заврши утакмица, ако смо играли у исто време, увек сам питао шта је урадила Звезда. Окорели сам Звездаш и не могу да навијам за Партизан. Био сам четири године у Партизану па ми је и он драг, али не може то да се мери колико волим Звезду.
ГЛАС: Како се одвијала та сага док нисте потписали?
ЂУРОВСКИ: Био сам у Прагу 15 дана и чекао да ми пребаце лову ови из Партизана. Са мном је тада био само један Миле Фосна да ми среди тај новац, а био је још један његов пријатељ који ме је као чувао. После смо били у Титовим ловиштима у Осијеку. Онда сам се вратио у Београд и први дан сам отишао у Звезду да се поздравим са свима. Били су Цвеле (Владимир Цветковић) и Џаја (Драган Џајић). Они ме гледају. Цвеле ће одмах: “'Ај, седи да се договоримо. Колико ти они дају, ми ти дамо дупло”.
Прочитајте још
Нису веровали кад сам им рекао да сам дошао да се поздравимо. Онда се Цвеле опет надовезао: “Ми бисмо ти дали дупло, али све лажне паре хахахах....” Ови из Партизана су чули где сам и креће јурњава. Диже се полиција. После тога су ме узели и нису пуштали до ујутро и први сам потписао. Одем после у Земун и заспим. Пробудим се око пола осам и прочитам у новинама, а оно пише - “Милко Ђуровски потписао за Партизан!” Ја не верујем, а онда рекох: “Ау?!” Нисам себи веровао док нисам потписао и онда је било готово.
ГЛАС: Да ли бисте данас прешли у Партизан у овим околностима?
ЂУРОВСКИ: Не бих. То више није то. Једном сам негде изјавио: “Ни мртав у Партизан”. Прву утакмицу као дете, као пионир играо сам против Партизана. Нико не може да воли тај клуб колико сам га ја волео. То више није та емоција, јер данас су само паре битне. Дерби је чини ми се изгубио ту драж. Атмосфера некад и сад не може да се пореди.
ГЛАС: Шта су Вам брат и отац рекли након што сте прешли у Партизан?
ЂУРОВСКИ: Стари и Бошко ми ништа нису рекли. Бошко је у клубу рекао да не може ништа да уради по том питању. Нас двојица смо, рецимо, ретко били цимери. Једном се сећам кад смо ишли у Енглеску на неку турнеју месец дана, играли смо доста пријатељских утакмица, Свонси, Нотингем, Вотфорд, ВБА... Добијали смо одмах после утакмица лову на руке. Поведе нас тренер Бранко Станковић, а у свлачионици су нам остављали пиво и било га је колико хоћеш. Тако је код Енглеза, они се после утакмица убију од пива. Ови старији играчи су били лопуже. Кажу мени кад уђем у свлачионицу и узмем пиће да имамо и у аутобусу. Они су само мени веровали јер су знали да ја то смем. Напуним торбу и понесем у аутобус. Увек сам с њима седео позада и ту смо пили. Кад дођемо у хотел пиво понесемо са собом. У соби смо били Бошко и ја. Он је професионалац. Око пола десет је била контрола, бата Стане улази и каже: “Оооо, већ спавате?!” Пошто он контролише собу угледа торбу и каже: “Чија је?” Рекао сам да је моја. Кад је отворио торбу извукао је празну лименку и питао ме шта је то? Одговорио сам му да скупљам празне лименке, потом опет извуче и остале па пита: “И пуне скупљаш?” После казни Бошка с 300 фунти, јер је професионалац и добија паре а ја сам био клинац. Бошко је питао бата Станета зашто је само њега казнио, а он му је одговорио да од мене не може узети.
ГЛАС: Бранко Станковић је био “чврсте руке”.
ЂУРОВСКИ: Знала су се правила. Хтео је рецимо да сви носимо одела. На пример, на сахрану Драгана Манцеа смо ишли у оделима. Био је у форми и свако јутро је шетао пса покрај Дунава. Волео је да се ради. Увек је трчао испред нас на загревању. Идемо круг по круг, десет кругова, не одустаје. Он на челу и како онда ја да одустанем.
ГЛАС: Кад сте отишли из Партизана у Гронинген завољели су Вас и Холанђани?
ЂУРОВСКИ: Је л знате ви да смо ми били трећи тамо? Борили смо се до задње. Изгубили смо од Фејнорда, судија нас је покрао. После смо разбили ПСВ, али шта вреди. Имали смо много добру екипу. Кад смо ишли на припреме објаснио сам Холандезима да се морамо дружити више. Учио сам их да плаћају пиће, а не свако своје. Па онда они мени кажу: “Не, ти платиш, ја платим, он не плати, а пије за џабе”. Рекох: “Ко вас ј.бе!” Онда смо ишли на роштиљ па су схватили да је најважније да смо једно.
ГЛАС: Сигурно је било и много анегдота тамо?
ЂУРОВСКИ: Како није. Једном у Марбељи на полусезони били смо у хотелу с три спрата, а ми смо били на првом. Холанђани не знају те форе. Прелазимо преко ограде, ја први а они за мном и онда идемо у град. Будемо у граду до четири ујутро. Тренер нас провали и гледа како се веремо по гранама да се вратимо. Седам-осам дана тако. Он је био интелигентан, седи у ходнику и каже да иде спавати. После кад смо дошли у Холандију рекао је да нас је провалио па је кобајаги ишао спавати да не поломимо ноге.
ГЛАС: У тамошњим медијима назвали су Вас “умјетник који пуши”.
ЂУРОВСКИ: Пушио сам на полувремену. Причао сам шта људи воле да чују. Пио се виски, ал највише мали “туборг”. У Холандији се пило мало пиво. Људи мисле да смо ми били пијанци, али ми смо пили после утакмице. Дочекали су ме скоро Холанђани као краља после 30 година, толико нисам био тамо. Намерно се сликао с њима и са цигаром. Нисам паметовао. Навијачи ме готиве зато што волим биртије и седим с њима загрљен. Њихов сам, нисам уображен.
ГЛАС: Саиграчи у свим екипама у којима сте играли су Вас невјероватно много поштовали.
ЂУРОВСКИ: Знало се десити да ме два дана нема на тренингу. Ненад Бјековић, који је тада био тренер Партизана, пита играче шта ћемо а они сви уз мене и кажу да морам да играм и да им требам. Тако је било и у Холандији. Уторком нисам тренирао, био неки фитнес, поподне тежак тренинг, средом слободан дан, четвртком сам мало тренирао и дође петак. Ови питају играче и сви кажу: “Милко мора играти!” Ако те играчи готиве, краљ си. Ево ти пример Предрага Мијатовића. У моје време је био некако антипатичан. Није играо, био је клинац. Никад нисам био добар с њим, добро, био је дете тад. Пикси исто. Кад сам дошао, зазирао је од мене. Кад смо ишли на неко сликање није смео да дође, док му ја не кажем да може.
ГЛАС: Како би себе описали као играча?
ЂУРОВСКИ: Ја сам био играч који зна колико зна. Све сам ти рекао. Ако сам пуно трчао био сам уморан и онда нисам низашта. А ови који не знају, нормално је да морају трчати. Ја кад добијем лопту пробам нешто да направим. Станем, одморим и идем даље. Свако игра оно што зна. Шта ја има да трчим кад дам гол, два. Кад добијем лопту, само видим гол и најкраћим путем пробам да дођем до њега. За мене је Роналдо никакав играч. Ако је неспреман, нема појма, а Меси је мајстор који може да игра до 50. године.
ГЛАС: Можете ли објаснити своју имагинацију на терену?
ЂУРОВСКИ: Имао сам школу фудбала, али неке ствари не знам да покажем. Ваљда то дође само по себи, рецимо тај дриблинг. Питао сам Шекија како се дрибла, али ваљда ти то у моменту дође. Било је ситуација да сам се нашао на правом месту и дао гол, али не знам како. Ја кренем и вратим се, али сам увек на правом месту, то не могу објаснити, али могу како да се, рецимо, прими лопта.
ГЛАС: Како гледате на најбољег играча с ових простора Луку Модрића?
ЂУРОВСКИ: Модрић не може да се мери са Пижоном уопште. Пижон је за три класе бољи од њега. Кад гледам те играче не знам шта људи виде у њима. Нико не гледа реално. Сви по команди имају идентично мишљење, као да им неко каже да то мора тако. Ја сам другачији.
Ушке
ГЛАС: Били сте добри с Небојшом Вучићевићем. Како сте примили вијест о Ушкетовој смрти?
ЂУРОВСКИ: Има нешто невероватно. Имам у телефону, био је 9. март прошле године, његов позив, а два дана касније је умро. Мени телефон кад звони после десет навече, знам да ме неко зове одоздо. Погледам, видим Ушке. Размишљам да ли да му се јавим или не, рекох вероватно хоће да ми пусти неку музику. Јавио сам се и испричали смо се. Два дана после ми јавише, оде Ушке... Како би ми било жао да се нисам јавио...
Хулахопке
ГЛАС: Својевремено сте и диктирали модне трендове, први сте носили дуге чарапе.
ЂУРОВСКИ: Био сам у војсци и вратио се у Партизан тотално неспреман. Питао сам неког од ових атлетичара, кад бих обукао уско, како би било, кажу супер, држи ти топлоту. Напољу 30 степени, а ја носим те дуге чарапе против Сарајева, први пут, онда сам почео носити и неке шарене да буде другачије. Први сам носио реп па су ме фотографисали. Први сам хтео ципеле да офарбам у црвено, али ми нису дали. У Гронингену сам потписао уговор у поцепаним фармеркама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
