Милена Дравић за Глас српске: Бог ме вратио на место снимања првог филма

Ратомир Мијановић
Милена Дравић за Глас српске: Бог ме вратио на место снимања првог филма
Милена Дравић за Глас српске: Бог ме вратио на место снимања првог филма

Као млада глумица мислила сам да ће моје награде много значити нашој кинематографији. На крају, значе само мени, екипама са којим сам сарађивала, а верујем да држави ништа не представљају. У сваком случају, живот који сам посветила овом послу има велико покриће.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" глумачка дива Милена Дравић, која већ пет и по деценија својим шармом осваја жирије фестивала и срца филмске и позоришне публике. Ново у низу признања стигло је у облику "Златног платана" који је добила на другом Фестивалу медитеранског и европског филма у Требињу. Каже да ће са поносом ово ново злато смјестити поред награде за најбољу споредну глумицу на канском фестивалу, награде "Жанка Стокић" и "Златне руже" на Филмском фестивалу у Венецији.

У богатом стваралачком опусу Дравићеве налазе се улоге у филмовима "Врата остају отворена", "Девојка", "Хасанагиница", "Љубавни живот Будимира Трајковића", "Није лако с мушкарцима", "Бумеранг" и "Бановић Страхиња".

* ГЛАС: Неки од Ваших најпознатијих филмова дио су програма требињског фестивала. Да ли Вас је то обрадовало?

ДРАВИЋ: Посебно ми је драго што је у програму требињске смотре и ретроспектива филмова мог италијанског колеге Франка Нера, са којим сам играла у филму "Битка на Неретви". Наравно, радујем се што публика са задовољством гледа неке од мојих првих остварења.

* ГЛАС: Многи не знају да сте свој први филм снимили управо у Требињу. Какве успомене носите на то вријеме? 

ДРАВИЋ: Дубоко сам захвална што сте ме позвали у лепу Херцеговину, где сам давних дана, на крају детињства и почетку младости, заиграла у филму "Врата остају отворена". Једна од сцена, те давне 1959. године, снимана је овде, на Требишњици.

* ГЛАС: Видите ли неку симболику у чињеници да на месту снимања свог првог филма прослављате 55 година умјетничког рада?

ДРАВИЋ: Заиста нисам човек који воли јубилеје. Никада их нисам славила, али неко је ипак хтео да се овај обележи, сам Бог ваљда или мој редитељ Франтишек Чап. Овај чехословачки редитељ ме открио и он је практично човек који ми је помогао на самим почецима. Кад сте млади, много лутате тражећи праву професију, а ја сам прво била уписала право, мада сам желела да идем на Академију. Тада се изненада појавио Чап и просто ми указао чиме треба да се бавим. Изабрала сам позив који обожавам и вероватно сам захваљујући тој љубави толико дуго опстала. Драго ми је да смо се преко филма "Врата остају отворена", који је емитован на фестивалу у Требињу, сетили и Чапа, јер он има трагичну каријеру, али и трагичан живот. Све што се издогађало том човеку представља једну причу достојну филмског платна.

* ГЛАС: И сада после толико година тај Ваш филм отвара фестивал. Каква су Вас осјећања обузела?

ДРАВИЋ: Драго ми је што својим првим филмом отварам фестивал у Требињу. Нажалост, неки филмови нису могли да буду увршћени у програм ове смотре. Највише ме обрадовао сусрет са требињском публиком, који се десио после дуго времена и био је веома емотиван.

* ГЛАС: Да ли и данас са истим узбуђењем као и у младости преузимате признања за свој рад?

ДРАВИЋ: Као млада глумица мислила сам да ће моје награде значити нашој кинематографији. На крају, значе само мени, екипама са којим сам сарађивала, а верујем да држави ништа не значе. У сваком случају, живот који сам посветила овом послу има велико покриће. Значе и мојој породици, пријатељима и мојој публици.

* ГЛАС: Јесте ли некада осјећали почетничку несигурност?

ДРАВИЋ: Имала сам само 22 године када сам добила "Златну арену" у Пули. Ако сам до тада и била у дилеми хоћу ли остати на филму и да ли ћу наставити да радим овај посао, награда ми је дала одговор и пресудила. Од тада сам снимила више од 110 филмова. Печат моје каријере је филм "Прекобројна", који ми је и донео пулско признање. Касније су дошли "Козара" Вељка Булајића, "Човјек није тица" Душана Макавејева, "Девојка" Пурише Ђорђевића и бројни други.

* ГЛАС: Све је више филмских фестивала, колико је њихово постојање оправдано?

ДРАВИЋ: Јако је лепо што постоји требињски фестивал и треба одржавати такве манифестације, где год постоје услови. Истина, данас није лако снимати филмове, а додатна трагедија је што су затворени бројни биоскопи. Имамо толико талентованих људи да просто нема смисла све ово што нам се догађа на пољу културе. Зато треба поздравити сваку смотру која подржава филм, па и требињски фестивал медитеранског и европског филма. На отварању фестивала је било веома дирљиво, била сам изненађена изливом емоција публике и њиховим одушевљењем да сам једва наставила да говорим на сцени. Требињци треба да негују ову манифестацију, да се труде да она опстане и да се боре за њу, пре свега због младог света. Много пута сам пролазила кроз Требиње идући на Црногорско приморје или у Дубровник, али сам се ретко задржавала. Сада сам просто осетила ту невероватну енергију која влада у овом граду.

* ГЛАС: Шта сте сада успјели да видите и посјетите на југу Српске?

ДРАВИЋ: Уживала сам у шетњи требињским улицама, поклонила сам се сенима Јована Дучића, попила кафу под платанима. Била сам у манастиру Тврдош, пробала херцеговачко вино. Утисци су предивни. Накратко сам се срела са бившим ватерполистима Леотара, који су статирали у мом првом филму. Оживела сам успомене из младости.

* ГЛАС: Нисте само снимали филм у Херцеговини, гостовали сте и са позориштем. Сјећате ли се неких занимљивости са тих наступа?

ДРАВИЋ: Играла сам у једној божанственој представи редитеља Дејана Мијача, а реч је о комаду "Кир Јања", која је изведена у касарни. Ту су још били Раде Марковић, Бранислав Лечић, Мића Томић и Неда Арнерић. Имала сам једну деликатну сцену. Требала сам да одем у дубину сцене и да брзо пресвучем горњи део. Не види ме нико, али остала су гола леђа. Настао је дармар. Једва смо представу завршили. Ту је била војска, хаос... То сам запамтила као један духовити детаљ.

* ГЛАС: И даље сте активни у позоришту. Које су сада представе актуелне?

ДРАВИЋ: Већ четрнаест година играм на сцени Центра за културу у Тивту. Још играмо тај легендарни комад Стевана Копривице и Милана Караџића, "Бокешки Д-мол", а волела бих да то погледа и публика у  Републици Српској. Јако је важан текст и мислим да је то тренутно најактуелнија представа на територији целе бивше Југославије. Играла сам у много различитих представа. Пристала сам да урадим и неке ствари као што су студентски филмови које су људи мање-више видели.

* ГЛАС: Са филмским и позоришним екипама много сте путовали по Европи. Које путовање се посебно издваја?   

ДРАВИЋ: Највише се сећам 1968. године када су Руси упали у Чехословачку. То је било драматично. Били смо у хотелу "Девин" на обали Дунава, у Братислави. У том општем лудилу у хотелу смо остали Раде Марковић, који игра једну од главних улога, једна Американка и ја. Нисмо имали никакву комуникацију са нашим породицама. Онда је аустријски амбасадор организовао да нас пребаце у Аустрију. Сачекали смо годину дана и онда завршили тај филм. Иначе, редитељ тог филма је био Елмар Клос, чешки интелектуалац, велики зналац и професор целој генерацији, од Лордана Зафрановића, Горана Паскаљевића, Емира Кустурице до Горана Марковића.

Од Венеције до Кана

Милена Дравић је 1967. године добила награду "Златна ружа" за улогу у филму "Јутро" на Филмском фестивалу у Венецији. Улога у филму "Посебан третман" Горана Паскаљевића 1980. године донијела јој је награду на Фестивалу у Кану.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана