Милан Гуровић, за „Глас Српске“: Јокић игра чаробну и нестварну кошарку

Чудан је менталитет људи у Херцеговини, где вас још одмалена уче да дајете све од себе, јер одрастање на посној и кршевитој земљи није лако. Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” Милан Гуровић, бивши кошаркаш, наводећи да се увек тога држао, а што данас преноси неким новим клинцима које тренира.

Гуровић, који ће остати упамћен по тројкама из Индијанаполиса, када је креирао преокрет против америчког дрим-тима на Свјетском првенству у Индијанаполису 2002. године, што га је претворило у идола нације, данас учи неке нове клинце првим кошаркашким корацима. У овом разговору осврнуо се на то како изгледа тај рад те зашто је напустио професионалну тренерску каријеру. Осврнуо се и на дешавања у српској кошарци и репрезентацији Србије, потенцијалу који посједују, али и феномену зван Никола Јокић.

ГЛАС: Репрезентација Србије пласирала се на Свјетско првенство, доста теже него што се очекивало. Колико је нови формат такмичења предност или мана за српску кошарку?

ГУРОВИЋ: Нисам играо овај формат, али је очигледно исцрпљујући за играче. Осим тога селектори не знају на које играче могу “играти”. Добро је да смо се квалификовали за Светско првенство, а ако буду сви здрави, моћи ћемо показати пуно више од Европског првенства, где смо имали кикс и лош дан против Италије. Можемо и вредимо пуно више, сигуран сам да ћемо то већ демонстрирати на идућим великим такмичењима.

ГЛАС: Србија поново има велику кошаркашку звијезду Николу Јокића. Да ли је он тренутно најбољи у игри под обручима на свијету, титуле МВП-а то и говоре?

ГУРОВИЋ: Имали смо Стефа Карија који је померио границе на својој позицији. Сада је ту наш Никола Јокић. Дефинитивно је најбољи европски, па и светски, играч који тренутно хода земљом. Невероватан је, колики ниво интелигенције у игри поседује, како размишља луцидно. То што он ради чаробно је понекад и нестварно. Своју игру увек подреди колективу и важнија му је побједа тима него његова лична статистика, иако је и она фасцинантна.

ГЛАС: У Америци му замјерају што некад превише додаје лопту те што није мало “безобразнији” и не узима више шутева.

ГУРОВИЋ: Он воли да асистира, али и да постиже поене. Све његове награде су сасвим заслужене, а мислим да ће их освојити још пуно, како у клубовима тако и у репрезентацији. Скроман по природи увек даје свој максимум, зато и јесте вољен и популаран. О кошарци коју он игра мислим да се нема пуно више шта додати, а још јој има пуно дати, јер је озбиљних сезона исред њега у НБА лиги.

ГЛАС: Сјећања на Индијанаполис не блиједе ни послије више од двије деценије од успјеха?

ГУРОВИЋ: То Светско првенство у САД остаће урезано у срцима свих нас, не само нас што смо играли него и нашег народа и нације. Мала држава као што смо ми тада били направила велики успех. Ипак, показали смо још тада да само велика кошаркашка сила. Имали смо срце и квалитет, добру хармонију, зато смо освојили злато. Била је то невероватна екипа предвођена Дејаном Бодирогом, Предрагом Стојаковићем, Дивцем и свим осталим играчима. Остаће то упамћено. И када остаримо писаће да смо били златни. Био је то сјајан турнир, често кроз главу прођу те утакмице. Након тога била је велика прослава, сви смо славили радовали се, обрадовали смо наш народ, који одлично познаје кошарку.

ГЛАС: Хоће ли се поновити ускоро нешто такво. Чињеница је да имамо одличну репрезентацију?

ГУРОВИЋ: Само да буде здрав Богдан Богдановић. Са Николом Јокићем и свим нашим играчима који имају запажену улогу у Евролиги можемо далеко. Не бих још отписао ни Немању Бјелицу, ни Бобана Марјанића. Имамо лепе шансе. Уз плејаду млађих суперталентованих играча и невјероватног Василија Мицића, уз селекторску палицу Светислава Пешић, можемо до још једног злата. Био би то леп опроштај Пешића од професионалне тренерске каријере.

ГЛАС: Имали сте богату играчку каријеру. Ипак знамо да Вам је једна земља остала у посебном сјећању?

ГУРОВИЋ: Свака земља и клуб где сам наступао на свој начин имали су своје чари. Ипак морам да истакнем Грчку, јер сам тамо отишао као клинац, са непуних 17 година. Осећам Атину као своју другу кућу, јер сам растао уз те људе тамо и некако сам везан за њих и даље. Лепо је било у Шпанији, али и у Турској где сам завршио каријеру.

ГЛАС: Тренутно радите са млађим категоријама гдје преносите знање на будуће шампионе?

ГУРОВИЋ: Имамо академију, усавршавамо младе играче. Уз то имамо и свој клуб Реал Београд у којем се ради на побољшању технике шута и начину игре. Има ту доброг материјала. То је оно што сам одувек желео, да преносим знање на дечаке. Важно је знање преносити на клинце. Има доста њих заинтересованих који желе да уче, напредују, да успеју као кошаркаши. Спорт је спас и најбољи лек у овим временима.

ГЛАС: Као тренер сениорских екипа имали сте доста успјеха на самом почетку каријере. Ипак сте релативно брзо одустали и дали предност омладинским селекцијама?

ГУРОВИЋ: Пробао сам да будем тренер и то је кренуло са пуно успеха. Са ФМП-ом био сам две узастопне године првак КЛС-а. “Избацио” сам тада Марка Гудурића, Огњена Добрића, Дејана Давидовца и Стефана Лазаревића. Поносан сам на те играче који сада играју озбиљну кошарку. Једноставно, нисам себе видео у тренерским водама, јер то изискује много одрицања. Нисам био спреман да се жртвујем наредних 20 година, јер живот је само један. Људи мисле да је лако, али свима кажем: “Седите на клупу и водите да видите”.

ГЛАС: Србија тренутно има два евролигаша, Партизан и Звезду. Шта мислите ко ове године има више шансе да се окити титулом у АБА лиги?

ГУРОВИЋ: Обе екипе су квалитетне. Мислим да су у АБА лиги шансе 50-50. Екипе воде два врхунска стручњака, хале су пуне. Партизан је кренуо мало лошије, а како одмиче време играју све боље и боље. Драго ми је да Србија има два представника у Евролиги, јер Београд то заслужују, јер је то град кошарке. Лепо је видети у дворанама онолики број људи који навијају. Такво нешто може бити само у Србији и Грчкој и нигде више.

ГЛАС: Коријене вучете из Требиња, на шта сте посебно поносни. Знамо да доста слободног времена проводите на југу Српске код родбине, гдје пуните батерије.

ГУРОВИЋ: Поносан сам на своје херцеговачко порекло. Мој покојни отац је из Требиња, где и данас имам пуно фамилије и свако лето сам тамо. Мислим да је тај херцеговачки менталитет утицао на успехе људи тога краја, јер су енергичнији него у Србији. Уз то изражен је патриотски набој и генетика. Уживам у Херцеговини, чаробан је то крај.

ГЛАС: Кажете да Вас нешто посебно импресионира код тамошњег становништва.

ГУРОВИЋ: Када одем у Требиње видим стричеве како раде у вртовима и окопавају земљу. Мало је плодне земље, јер вас брзо испод дочека камен, али их то не спречава да раде. Мучење је то. У Војводини шта год да буде посејано и роди, многе је лакше. Мислим да су људи у Херцеговини, па и целој Републици Српској, генерацијама очврснули у тежим околностима него у Србији. Навикли су да се боре. Генетски и карактерно су јаки и непоткупљиви. Борба их чини јачим.

Импресивна биографија

Милан Гуровић рођен је 17. јуна 1975. у Новом Саду. Професионалну каријеру започео је у грчком Перистерију, за који је играо од 1993. до 1998. године, а тада прелази у редове славне Барселоне, чији дрес носи двије сезоне. Накратко се 2000. вратио у Грчку, тачније АЕК, да би исте године прешао у редове италијанског Телита из Трста. Затим слиједе двије успјешне године у Уникахи. Три године касније враћа се у српску кошарку, облачи дрес Војводине, а већ идуће године и дрес Партизана. У Хувентуд прелази 2005. године, а онда долази у Црвену Звезду, гдје постаје миљеник навијача. Након двије године у “црвено-бијелом” дресу ставља параф на вјерност пољском Прокому, да би у дресу турског великана Галатасараја спустио завјесу на успјешну играчку каријеру. У тренерској каријери водио је ФМП (2013-2015) и Вршац наредне сезоне. Као члан репрезентације освојио је злато на СП 2002. године у Индијанаполису и Еуробаскету 2001, а бронзу у Француској.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.