Миладин Берић, поводом Свјетског дана шале, за „Глас“: Задругари и политичари су главни ликови нашег доба

Рекао је ово за “Глас Српске” Миладин Берић, познати бањалучки писац, афористичар и сатиричар, објашњавајући зашто су он и његове колеге писци обиљежили у Бањалуци Свјетски дан шале 31. марта, умјесто 1. априла, када се он традиционално обиљежава широм планете, макар тамо гдје се до хумора држи као врло озбиљне и важне ствари. Једно од најагилнијих пера српске сатире има и за то потпуно логично објашњење, истина уприличено у духовитом тону, како и доликује прослави 1. априла.

- Хтјели смо у почетку да то буде 5 до 12, иако је већ 12 и 5, па смо се некако успјели договорити да то ипак буде тачно у подне. НУБРС је изабрана случајно, јер су нам приватни факултети у посљедњи час отказали гостопримство иако су нам дали кључ од катанца. На фронту одбране хумора овај пут је тачно у подне било седам величанствених: Живко Вујић, Војин Тривуновић, Раденко Кела, Александра Глишић, Динко Османчевић, Гојко Мандић  и моја маленкост - рекао је Берић.

ГЛАС: Улога сатиричара и умјетности генерално јесте да буде глас савјести, да на умјетнички начин укаже на девијације средине у којој настаје, али како сте једном приликом рекли живимо у “вријеме зомбизма” гдје умјетност нема сврху?

БЕРИЋ: Сатиричари су једини који још Донкихотовски покушавају да буду глас разума у средини која је одавно изгубила разум. Нажалост, овдје не требаш имати оштро око да би указао на девијацију средине без обзира што су помјерени прагови онога што се сматра девијацијом. Ситне крађе и преваре постале су нормална ствар и персонификују наше дане и на њих се више нико и не осврће. Крупне рибе штити закон, који се тумачи у духу, стварајући од умјетника, и не само од њих, духове. У таквим условима умјетност је изгубила битку. За њу се не издваја ништа и онда ми сатиричари покушавамо да просјечном нашем човјеку (односно сиротињи) вратимо оно што је изгубио ко зна кад и ко зна гдје. Осмијех!

- Демократија је уступак овцама да саме бирају ко ће их шишати.

- Кад хоћемо да ставимо све под конац не користимо конац него вериге!

- На нашим приватним факултетима студент генерације се бира свака три мјесеца!

ГЛАС: Колико данас има смисла “дриблати сопствени дух”, тј. писати афоризме, јер се све мање читају, да не причамо о објављивању истих, јер чини се да је данас хумор дозвољен само на друштвеним мрежама, наравно ако није усмјерен против правила самих мрежа.

БЕРИЋ: Има смисла само ако то аутору чини одређено задовољство, поготово ако му је то још једино остало. Онај вулкан који у сваком умјетнику, па и у сатиричару, чека свој тренутак не дозвољава ћутање тако да се једноставно морају писати афоризми упркос знању да ће тај дриблинг духа на нечију и савјест и свијест утицати као преклањски снијег на воће. Ако се не читају афоризми који су прилагођени данашњем просјечном читачу, пошто у принципу не прелазе два реда, можемо замислити каква је тек ситуација с поезијом или романима. “Гугл” лектира ствара гуглоње, тако да смо своје, бојим се, огуглали.

ГЛАС: Живимо у времену лажног морала и диктата бранилаца политичке коректности, тј. добу у којем се прошлост обликује према стандардима данашњице, па се књиге и филмови чисте од неподобних и заосталих ставова, али се не зна ко тачно и зашто одређује који су ставови заостали, већ то дјелује више као позив на линч од стране бијесне руље, какав ни Орвелова имагинација није могла замислити?

БЕРИЋ: Све се убрзало посебно затупљивање широких народних маса што је Орвел, и не само Орвел, предвидио. Постоји само једна истина. Америчка. Измислили смо нове изразе за очигледне лоповлуке, тако за онога за којег не можеш погодити шта ради и чиме се бави, а гради личне дворце, једноставно кажемо снашао се. У свему томе умјетност се није снашла. Класична књижевност се проглашава превазиђеном, заосталом, апстракција у умјетности без икаквог смисла и естетике проглашава се генијалном. Задругари и политичари, а то је обично исти ниво свијести су нам највиђеније личности које утврђују моралне норме. Све се срозало и поклопљено болоњским образовањем прешло у карикатуру коју ми сатиричари не стигнемо ни да испратимо. Истински морал је једноставно постао девијација. У посљедњих тридесетак година прешли смо пут од Јовановића Змаја до Змаја од Шипова.

- Нормално да своје радно мјесто у Влади сматра другом кућом. Једино му је ту сва фамилија на окупу!

- Код нас је одувијек било више неспособних за мир, него за рат.

- Увијек гласам за исту странку. Тако је то кад подржавам истог кандидата!

- Тарабићи су предвидјели да ће сви Срби стати под једну шљиву. Зато што смо постали пекмези.

ГЛАС: Има ли мјеста оптимизму у времену када “велики брат” све више гледа шта радимо и шта мислимо, а ботови дежурају 24 часа да се острве на сваког ко каже да је “брат” го?

БЕРИЋ: Нема, али морамо бити свјесни да нас једино он не смије напустити. “Велики брат” ће све учинити да нас пелцује и чипује па да с плочицом у ушној шкољци у којој ће бити уписана историја наше болести зомбујемо градовима који су остали без наде. Вријеме није на нашој страни јер све чињенице говоре да је већ касно за било какву реакцију. Оно мало што размишља својом главом разноразним законима о клеветама и увредама биће само колатерална штета истинским пљувачима, које су нове моралне норме подигле изнад воде. О томе бар ја као сатиричар покушавам да говорим, језиком који се све мање разумије, јер добар сатиричар јесте онај који је довољно паметан да види у цара Тројана козје уши и довољно луд да то опише.

ГЛАС: Од цензурисања књига до забрањивања и спаљивања књига није далеко, али тешко је повјеровати да данас имамо забране умјетника само зато што имају погрешно поријекло и то широм оног дијела свијета који се на сав глас дичи људским правима и слободом говора?

БЕРИЋ: Не мислим да ће доћи до спаљивања књига, бар не у овим назови западним демократијама, јер је прошло вријеме ватре, довољна су нека друга ограничавања умјетничких слобода, првенствено медијски линч и непрестана кампања. Мада, демократија која уђе кроз уши кад-тад изађе на нос. Наравно, о свему одлучује један дубоки скривени центар моћи који убија сваки вид креативности и другачијег, проглашавајући неталентованост за генијалност и обрнуто. Свијет је постао једна велика “Евровизија” који велича Квазимода, али не онога Игоовог већ овог новог који такође има грбу, али нема душу. Наравно и мале средине имају своје мале центре моћи које пазе на “углед” јер какав светац такав и тропар (Надлежна служба је у извјештају написала да нисам за праћење. Већ за посматрање). Прошла је корона али маске још увијек нису скинуте и тешко да ће икада више и бити.

ГЛАС: Колико је ово стање “тихе” цензуре и забране изазов и додатни мотив за умјетнике и сатиричаре да је успјешно заобиђу, а колико упозорење да одустану на вријеме?

БЕРИЋ: Свака забрана из угла истинских умјетника може бити додатни мотив који утиче на проширење видика, а тиме и тема и мотива. Суштина умјетности је слобода. Одустајање због ограничења поља дјеловања прави умјетник посматра као одустајање од себе, а то значи и спутавање мисли, што значи и дефинитиван отклон од умјетности. Сатиричар који се уклопи у један такав клише губи право да се зове сатиричарем. (Мој први сатирични наступ ми је дао вјетар у леђа, тако да сам лако побјегао од полиције). Прецизније, нема тог времена које је добро за одустајање, наравно ако цијените себе.

ГЛАС: Често се заборавља да се друго лице комедије назива трагедија и да кад останемо без комедије остаје нам само пропаст као крајње исходиште живота без смијеха и радости?

БЕРИЋ: Комедија и трагедија се можда понајвише преплићу баш у сатири. Већина мојих сатиричних пјесама и афоризама је у том тону јер имају оклоп комичнога, а у суштини говорим о трагичном, (Нема честитије државе од наше. Онима који су дали ногу за отаџбину, отаџбина је узвратила истом мјером). Тај горки смијех који је својствен нашем народу могуће да води и самоуништењу, јер од њега до леденог лица ослобођеног или пак до залеђеног осмијеха само корак дијели. Покаткад ми се чини да наша “Божанствена комедија” има само два чина, односно да нема рај. Чини ми се да је наш рај на почетку добио слово К у које је све отишло. К.рај.

- Увијек смо били мимо свјетске већине. Зато ћемо признати Косово!

- Најскупља ствар на свијету је америчка помоћ!

- Широм ЕУ штрајкови незадовољних радника. Изгледа да је само код нас све потаман.

ГЛАС: Иза вас су хиљаде написаних афоризама и бројни сатирични записи, да ли се икад запитате, шта је мени ово требало у животу, могао сам да само пишем поезију и прозу и да будем миран не бринући за нешто што не могу објективно промијенити?

БЕРИЋ: Често, поготово што себе још увијек сматрам лиричарем, чак и када пишем прозу. Међутим, бојим се да више не могу побјећи од тог сатиричног гена, који ће можда неко звати и цинизмом. Касно је за повлачење поготово ако нисте обезбиједили резервни положај. Многи мисле да се резервни положај може наћи на туђој територији. Може, ако сте изгубили себе, (Европа нам дјелује као амерички сан само зато што је гледамо из лежећег положаја). Свјестан сам ја одавно да ништа не могу промијенити, тако да ми је још једино остало битно да не промијеним онога Миладина Берића који је остао у свијету медвједа и лептирова. На крају свјесно идем главом кроз зид. Јер је у свијету којем тежимо теже сачувати дупе него главу!

ГЛАС: Кад смо већ поменули поезију и прозу, шта можемо очекивати у овом наводно “озбиљнијем” дијелу Ваше књижевне каријере?

БЕРИЋ: Не знам шта ће се десити у будућности и колико има више сврхе уопште објављивати књиге, али онај мој унутрашњи трептај не престаје, тако да је спремна збирка лирике у којој ће доминанте бити поеме “Диего (Марадона)” и “Ла Пасионарија” у којима се још увијек назире вјечити бунтовник те збирка лирских прозних записа “Кад ђаво умијеша прсте”, која ме враћа у вријеме мог шаховског војевања. Наравно, морате наћи и средства која више за умјетност не постоје. Бар не у овој држави. Овдје се једино можете, ако сте ван партијских кругова и ако имате и других врлина, самоиздати. И никада у броју реплика ни приближном онима који се реплике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.