Матија Бећковић, академик: Његоша комадају да би се с њим лакше разрачунали

Бранислав Предојевић
Матија Бећковић, академик: Његоша комадају да би се с њим лакше разрачунали

Мало је позванијих у српској културној јавности да говори на тему владике Његоша од пјесника и академика Матије Бећковића, који је о животу црногорског владара написао бројне пјесме, књиге и књижевне есеје.

Пишући о Његошу и у част Његоша (“Праху оца поезије”, “Служба пустињаку Цетинском”, “О Његошу”...), Бећковић је са посвећеношћу, великом пажњом и љубављу током цијеле књижевне каријере истраживао тајну везу између Његоша и наше културе, вјере и поезије. Не устручавајући се при томе да износи оштре тврдње и тешке ријечи на рачун дневнополитичких или псеудоисторијских тумачења дјела, по његовим ријечима, оца модерне српске поезије.

- Што је више пута сахрањиван, што су га проглашавали геноцидним песником - јер је, како се каже у спеву: “за дух народа српског/учинио највише после Свемоћног”. Он није само, како је написао Павле Поповић, “својим челом додирнуо звезде” него се винуо у вечност (...) “Мртав он зове да се пењемо”, каже Мија Павловић и што се више упињемо да га свучемо у прашину, он зна само за пут увис, “презирући људско ништавило/и плетење безумне скупштине” - рекао је Бећковић одговарајући стиховима за “Глас Српске” на питање колико је Његош данас актуелан и жив у свом роду.

БЕЋКОВИЋ:

ПЕСНИК

Био једном један песник

Кога је родио један језик

И био једном један језик

Којим је говорио само један песник

Тим језиком је исписао

Једну једину књигу

Из те књиге родио се један народ

Који има себе у свом језику

... можда је у овој песми најкраћи одговор на све што сте ме питали.

ГЛАС: Колико је могуће раздвојити свјетовног од духовног Његоша или, да будемо прецизнији, владара од пјесника и да ли уопште има смисла тражити разлике?

БЕЋКОВИЋ: Раздвајање и комадање траје одавно и не престаје до данашњег дана, а све не би ли се с њим лакше разрачунали. Да није био такав владика и такав владар, не би био ни такав песник. Он сам се потписивао без имена. Или Пустињак Цетињски или иницијалима, али увек владика црногорски. И на корицама првог издања “Горског вијенца” поткрала се грешка. Уз иницијале, уместо владика црногорски штампано је црногоски.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли да је “Горски вијенац” наше Свето писмо и да га морамо знати напамет и чувати свако слово, јер је то једини начин да не изгубимо себе. С обзиром на то кроз шта су ово дјело и његов аутор пролазили посљедњих година, да ли смо себе изгубили?

БЕЋКОВИЋ: Да још једном поновимо. Ниједан народ не постоји увек него само понекад. А тад покаже да све зна и да ништа није заборавио. Нисмо ли се у то уверили и ових година у часу кад се тадашња власт у Црној Гори одрекла своје националне прошлости. Лозинка “Не дамо светиње” није значила само не дамо храмове, већ и не дамо језик, писмо, име, историју, памћење...

ГЛАС: Процес стављања Његоша у рубрике политичке и културне неподобности започет је 1945. године, настављен књижевно-партијским ратом око његове српске националности и рушењем гробне капеле на Ловћену. Парадоксално је да је данас у овим демократским тековинама, пуним бриге за људска права, он постао још више непожељан, па чак по неким јако модерним тврдњама “опасан и геноцидан”.

БЕЋКОВИЋ: Као што је Свети Сава живео у дванаестом, а највише страдао у двадесетом веку, тако је и Његош живео у деветнаестом, а највише посмртно страдао у двадесетом и двадесет и првом веку. Један је спаљен, а други седам пута сахрањиван и још није сахрањен. Увлачени су ни криви ни дужни у актуелне догађаје, свлачени на земљу, повлачени и тумачени на најприземније и највулгарније начине. То су преседани какви се у другим културама не могу ни замислити. Када би неко тумачио Дантеа или Шекспира као што понеко код нас тумачи Његоша, био би на слободи само због небудности медицинске службе.

ГЛАС: Проф. др Мило Ломпар писао је: “Његош јесте српски писац и то из Његовог дјела закономјерно произлази. Они који инсистирају на црногорству и не отимају се сувише о њега.” Оно што је посебно тужно у свјетлу ових ријечи јесте прекрајање његовог књижевног дјела у дневнополитичке сврхе?

БЕЋКОВИЋ: Сва се та војска на Његоша спрема, али Његош ни абера нема. Траже га, а не треба им. Кад би хтели да га објављују у целости, не би било никаквих проблема. Али они га цензуришу у намери да њихово мишљење буде и Његошево. Да је Његош хтео да каже оно што они говоре. Негде су нашли да се Његош негде једном на некој путној исправи потписао латиницом и тај потпис ставили на корице “Горског вијенца”. Пола сата сам стајао пред излогом да одгонетнем ту арабеску и нисам успевао, све док ми књижар није утолио радозналост.

ГЛАС: И даље се чека да се оскрнављене кости владикине, седам пута сахрањиване, врате у гробну цркву на врх Цетиња. Постоји ли нада се то оствари у догледно вријеме, док се његови насљедници на трону Митрополије цетињске дочекују барикадама и мржњом која прелази границе разумног?

БЕЋКОВИЋ: То је Његошев аманет и завет блаженопочившег митрополита Амфилохија. “Сумрак Ловћена”, како је своју слику назвао Петар Лубарда, био је и сумрак Црне Горе. Његош је ражалован, а црква срушена. У међувремену је подигнуто двадесетак капела, не само у Црној Гори. Време је да се после дугог странствовања врати и Ловћен и капела на њему као симбол оздрављења, помирења и повратка себи.

ГЛАС: Посматрајући, из строго пјесничког и књижевног угла, опус “Оца поезије”, на чему се он темељио у поетском смислу и зашто је књижевна “грађевина” изграђена на том опусу оставила толику сјенку и траг на српску и свјетску књижевност у протеклих два вијека.

БЕЋКОВИЋ: За живота Његош није прочитао ниједну књижевну критику, приказ, оглед или осврт на своје дело. Први га је поменуо Николае Томазео. Постхумно је расла и његова слава и његово страдање. Није наодмет да се још једном подсетимо како су му се поклонила и шта су о њему рекла најкрупнија имена наше културе. Јован Цвијић је написао да нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу. Слободан Јовановић је казао да је Његош једини горостас наше књижевности, који је народну судбину осећао као своју личну. Иво Андрић га је назвао трагичним јунаком косовске мисли, а Милош Црњански је написао да би се и да сав наш народ изумре његов лик јасно и горостасно сачувао у Његошевом делу. Исидора Секулић је написала да до дан-данас цело српство нема два Његоша, Јован Скерлић је рекао да је Његош најјачи и најдубљи дух међу нашим писцима, Николај Велимировић је доказивао да се по својој религиозности ниједан Србин не може мерити са Његошем, Милован Ђилас је написао да је Његош све наше муње у космосу и човечанству, а један савремени песник, чије име нећу споменути, казао је да Његошева појава остаје изван објашњења... О 200. годишњици његовог рођења митрополит Амфилохије га је преместио на икону и прогласио Ловћенским Тајновидцем.

ГЛАС: Његошеви савременици су били Гете, Пушкин, Бодлер, Витмен…, велики пјесници великих језика, у том контексту, гдје се у поређењу са њима Његош може сврстати?

БЕЋКОВИЋ: Његош се са њима и римује и раменује, али чак ни Гете ни Пушкин немају такву улогу у животу свога народа какву има Његош. Као што ни један други светитељ нема такву улогу у животу свога народа какву Свети Сава има код Срба. Нешто налик Светом Сави је Свети Патрик за Ирце, али далеко мање него што је Свети Сава за Србе.

ГЛАС: Занимљиво је да је “Горски вијенац” недавно добио јако занимљиво верзију у стрип умјетности кроз комплетан истоимени албум, нацртан од стране Гезе Шетета и Миодрага Микице Ивановића?

БЕЋКОВИЋ: Моја машта је одавно цртала тај стрип, па сам уживао што је неко нацртао оно чега сам се ја први сетио. +++

Реалност

ГЛАС: Стихови из поеме “Праху оца поезије” гласе: “Више нас нема у реалном свету, али нас има свуд по интернету”, звуче као горка опомена. Да ли је стварност стварно толико страшна да заслужује бјекство у виртуелно или се треба супротставити, иако је побједа немогућа?

БЕЋКОВИЋ: Спас нам је дужност, а оптимизам обавеза. Можда реалности више и нема. Изгледа да је једини начин да живимо дуго и срећно да се до краја живота не сретнемо једни с другима.

 

 

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана